Pročelje automobila ima elemente ljudskog lica gde su farovi oči, maska usta, žmigavci uši što se svesrdno koristi u crtanim filmovima. I ne samo kod automobila već i kod malog nevaljalca, remorkerčića koji spasava brodove u neočekivanoj oluji. Skloni smo da spravama koje posedujemo dajemo ljudske osobine, zavolimo ih, pa patimo ako im se nešto desi ili ih neko ukrade. S druge strane, mnogi od nas strepe od robota, mogućnosti da zavladaju svetom ili da nam otmu posao, tačnije, platu.

Ovom temom, empatijom koju imamo prema robotima i drugim mehaničkim stvarima, bavi se Kejl Darling istraživač MIT laboratorije u svojoj tek objavljenoj knjizi Nova rasa: Kako da razmišljamo o robotima čijem se prevodu na srpski valja nadati. Njena teza je da robote ne treba doživljavati kao konkurenciju već kao životinje koje je čovek pripitomio da mu budu od koristi, poput konja, volova, pasa, golubova pismonoša. Opet, svako rešenje otvara nova pitanja i upravo se time ona bavi u knjizi.

Kejt Darling preferira ovu životinjsku analogiju jer misli da čovek ne treba u robotu da vidi konkurenciju nego partnera u poslu, baš kao što mu vo pomaže da ore, na primer. Poručuje da nisu roboti ti koji nam uzimaju posao već menadžment koji im te poslove daje, dakle drugi ljudi. Samim tim je ljutnja prema robotima čist ludizam samo dva i po veka kasnije.

Prema robotu čovek razvija empatiju i ona to ilustruje sa nekoliko primera. Britanska vojska koristila je malog robota za razminiravanje, taj šestorotočkaš je imao mehaničke ruke kojima je prepipavao tlo. Kada bi naišao na minu, ona bi eksplodirala i raznela mu "ruku". Vojnici i oficiri vezivali su se za robota koji im spasava živote, dali su im ime pa i odustajali od upotrebe jer im je bilo žao njegovog stradanja.

Sličan primer je sa kućnim usisivačima, rumbama, koje mnogi tretiraju kao ljubimca. A vrlo je moguće da ćemo takvog mehaničkog ljubimca i slugu uskoro svi imati u domu i da ćemo mu naredbe izdavati glasom, u čemu se prilično odmaklo. U narednoj fazi ljubimac bi mogao da nam izazove i druge emocije, da se mazi, prede, da od nas traži da pokažemo neko osećanje zbog onoga što čini za nas. Takvi roboti već postoje i služe za terapiju autističnim osobama ili osobama sa demencijom.

Posebno pitanje je kakva su prava robota, ali i njihove zakonske obaveze. Smem li robota kojeg sam pošteno kupio i platio da mučim, rašrafljujem, maltretiram, šta se dešava kada moj robot nekoga povredi, slučajno ili daleko bilo, namerno? Da li je za to odgovoran vlasnik robota ili proizvođač? Dodatno se situacija komplikuje ako je robot programiran da uči od svog vlasnika, baš kao što se kaže da pas uči od svog gazde, pa ako ga gazda sprema za borbe pasa i pas će biti agresivan. Ako je vlasnik robota destruktivan, možda će i robot od njega naučiti da je to ispravno ponašanje i neće brinuti o dobrobiti komšiluka ako proceni da treba da usisava po kući u tri ujutru.

Možemo li se u svog robota stvarno zaljubiti, kao u filmu "Ona", posebno ako je njegova to jest njena funkcija da zadovolji naše potrebe za seksom, jedno je od zanimljivijih pitanja koja Kejt Darling otvara. Ona ne strahuje od toga da bi roboti mogli da zamene druga ljudska bića u emotivnom smislu i misli da nije strašno ako prema mašinama razvijamo osećanja, kao što u detinjstvu razvijamo osećanja prema lutkama ili plišanim igračkama.

Ali problem vidi u mogućnosti da seksi robot bude fabrički programiran da samostalno naručuje neku robu ili usluge računajući da će mu njegov vlasnik ili vlasnica to dozvoliti zbog zadovoljstva koje im je pružio. A mislili ste da vas voli zbog vas.