Da ne bi Teofila, ne bih nikad kupio "Pečat". Video sam sliku na naslovnoj strani: ISTINA O TEOFILU PANČIĆU, pa ispod: "Slobodan Antonić otkriva ko je zapravo veliki higijeničar evropske Srbije", čoveče, još nismo raščistili ko je bio Tito, sin Brozovih iz Kumrovca (gde ga se niko ne seća iako ima dvesto kuća!), svoj sopstveni brat, jednojajčani blizanac koga je babica spasla, kreacija sovjetskih genetičara ubačena pod izmišljenim imenom na čelo KPJ, ne zna se da li je Šekspirova sabrana dela napisao neko sasvim šesti, a već evo nove misterije. Istina o Teofilu Pančiću. Nije oficirski porod, i nije ni iz Skoplja ni iz Pirota, nego ga je potkraj devetnaestog veka u Londonu pronašao čovek koji je palio gradske fenjere, budući higijeničar evropske Srbije ležao je pomodreo na dnu pletene korpe i bez obzira na gustu maglu pokušavao da čita "Tajms" u koji onako malen beše zamotan, drugovao sa Oliverom Tvistom, u Drugom svetskom ratu bio dodeljen štabu đenerala Draže odakle je prebegao u partizane… Avaj! Ništa od svega toga. Ugledni naučnik g. Antonić bavio se samo jezikom i poetikom g. Pančića, dočim o biografiji uprkos pompeznoj najavi "Pečata" namerno nije hteo da zucne.

Već sam prežalio pedeset dinara kad primetim da glavni urednik, a to je Milorad Vučelić, osim uvodnika "Solanu za premijera" piše i feljton: Slobodan Milošević: NEISPRIČANA PRIČA VIII. Šta je bilo u prvih sedam poglavlja – ne znam, ali u osmom ne zna se ko više blista, sam Sloba ili njegov biograf. Evo rečenice koja se autoru toliko dopala (ili ju je izdvojio odgovorni urednik Vulin, ravijojla u kozačkim čizmama): MILOŠEVIĆ JE BIO IZVANREDAN PREGOVARAČ I UGLAVNOM JE, NA OSNOVU POUZDANIH INFORMACIJA I ZAHVALJUJUĆI SVOJOJ MOĆI PREDVIĐANJA, ZNAO ŠTA ĆE SE DOGODITI.

O naočarima za sunce, međutim, nije imao pouzdanih informacija te mu ni njegove paranormalne sposobnosti proricanja sudbine nisu bile od koristi. Elem. Sede Sloba i njegov Ekerman u avionu za Atinu, datum je 1. maj, praznik rada koji dvojica levičara slave radno i svečano. Dan je izuzetno vedar i sunčan, ali naši junaci nisu sa kamaradima na prvomajskom uranku nego lete u Atinu da pregovaraju o sudbini naše prekodrinske braće, jedne prilično zalupane skupine ali koju moramo i dan-danas svi da volimo ako hoćemo da ne skrenemo sa puta Vojislava Koštunice. Uglavnom, primeti Sloba da Milorad ima veoma lepe tamne naočare. Šaljiv kako ga bog stvorio, iz džepa je izvukao svoje, za koje Milorad, kicoš kao i predratni komunisti, veli da ih više nema ni na lošim buvljacima. Sloba ih je stavio na lice, ali mu ih je Milorad blagim pokretom, da ga Senta ne bi pogrešno razumeo, skinuo i stavio mu svoje, obrisavši ili ne obrisavši prethodno vlažnom maramicom koju mu je stjuardesa u taj mah dodala. "Neko je", piše Vučela, "u avionu napomenuo da to nije u redu", svi su naime želeli da predsedniku poklone naočare, ali nisu bili tako delatni kao Vučela, međutim ih je Milošević sve nasmejao: "Kako ne razumete, Milorad je konfiskovao moje naočare da ne bih brukao državu!"

Ekerman ne piše je li slobijanske naočare sačuvao kao ipak istorijski artefakt, ne zna se ni šta je bilo sa naočarima koje je Milošević u vazdušnom prostoru Makedonije naprečac bio dobio, tek, darodavac je u spomen-knjigu koju "Pečat" ekskluzivno objavljuje zapisao sledeća pismena: "Milošević je bio izuzetno skroman čovek koji nikada nije pokazivao naročito interesovanje za materijalna dobra i to se često moglo uočiti."

Ako grom nije udario ni u Miloradov dnevnik ni u štampariju "Pečata" dužan sam da u ovo verujem. Kuće i avlijetine po Dedinju mora da su za skromnicu imale čisto spiritualno značenje.

Ali pogledajmo šta kriju jutarnji sati u atinskom hotelu. Pregovori su trajali i trajali, večera je preskočena, Milorad beše svratio u predsednikov apartman da ga onako gladnog pokrije i da mu ispriča priču za laku noć, kad ga mezimče upita da li je gladan. Milorad je kao pravi obožavalac mogao da bude i gladan i negladan, Sloba je, međutim, rekao da on umire od gladi, što je u saosećajnom i predusretljivom Miloradu probudilo suspendovani apetit. Sloba je kao pravi srpski domaćin pozvao rum-servis, posle nekog vremena stižu na kolicima ona velelepna zvona, kad ispod njih, na srebrnome doduše pladnju pojavljuju se pržena jaja. "Šta je ovo?", pita levičar koji u kabinetu ima uramljene Marksa i Če Gevaru. "Omlet!", pobedonosno će Sloba: "Pa zar vi ne znate šta bi nam sve ovi konobari koji vas obožavaju sve doneli, samo da ste naručili, i čega sve ovde za jelo ima!" "Pa gde ćemo u ovo doba da naručujemo i maltretiramo ljude. Ali, evo, ja sam naručio tri omleta, pa ćemo ovaj treći da podelimo."

Na pitanje Vučelićevo zašto nije poručio neko dobro vino (kad ionako častimo ja i meni slični!), Sloba je rekao da ima onih flašica u frižideru, njima su naposletku zalili omlet za tri osobe, eto, takav je bio naš predsednik, a takav je bio i naš Vučelić o kome sam, grešna mi duša, pomislio da je naočare dao iz udvorištva, kad sad čujem da je skoro nov mobilni poklonio telohranitelju, osobi posve nenadređenoj, da ne kažem naoborot. Otkud mu telohranitelj? Ko će to znati! Državna je bezbednost dala radni zadatak jednome pripadniku da ne skida oka sa Vučelića, u toba svrgnutog aparatčika, ne zna se zašto, uglavnom je praćenoga, možda i baš zbog te svrgnutosti, tolika pažnja dirnula pa je pratiocu poklonio mobilni: biće da je ovaj imao neku šklopociju od mobilnog dostojnu Miloševićevih naočara pa je Milorad kao medijski napredniji ispravio tu naoko neznatnu, ali za pravog socijalistu tugaljivu društvenu nepravdu.