Jedan znameniti novinski urednik je imao običaj da, kad mu se neko požali na mene i moje pisanije, sumorno odvrati: "Ma pusti budalu, tebe je tek sad potkačio, a zamisli kako je tek meni koji moram stalno s njim da se bakćem!" I da vidite, ta bi taktika urodila plodom: naposletku bi Uvređeni tešio u(v)rednika.

Bog zna zašto sam se setio ove priče usred tzv. afere Sovilj, u kojoj je naš kolega (ne baš tako) implicitno optužen za nasrtaj na život i zdravlje fragilnog predsednika Srbije. I nije da njegovom uredniku Jugoslavu Ćosiću preporučujem slično cinično ponašanje, pošto ionako ne bi upalilo: ova ekipa koja je Srbiji sela na kičmu ne razume ni mnogo manje iznijansirane stvari. Nego se prisećam jednog svog dražesnog iskustva s Mićom Soviljom, iz vremena dok je još bio novosadski dopisnik N1.

Elem, bili su oni protesti "Podrži RTV" i Sovilj je bio naumio da mu dam izjavu iz protestne kolone, a na samom početku dnevnika N1. Megjutoa, kolona je krenula malo ranije, dnevnik nikako da počne, a Mićin kamerman mora da snima demonstrante, i tako smo se Sovilj, kamerman i ja, sve čekajući uključenje, našli nekoliko metara ispred čela kolone, što je za njih dvojicu kao izveštače imalo smisla, ali sam ja tamo štrčao sasvim besmislen, a sa strane je moralo izgledati kao da sam umislio da sam nekakav predvodnik demonstracija… Izjavu sam dao tek kad smo stigli na cilj, što takođe nije prošlo bez kermesa.

Šta nam ova priča govori? Sovilj je neka vrsta reporterskog pitbula, taj kad nanjuši meso, pa još i zagrize, taj ne pušta dok ne istera svoje. Tog dana sam ja naučio svoju lekciju o tome, a Vučić, evo, tek sada… Što je, ako se sada okanemo šale, sasvim na mestu i po svim uzusima novinarskog zanata, koji Sovilj obavlja profesionalno, kvalitetno, etički i, da, zašto ne reći: savršeno pristojno.

Utoliko ni ovo, dakako, ne može biti priča o Miodragu Sovilju, jer je s njim sve u najboljem redu. Nego je nužno priča o onome s kim je malo toga u redu, i koji je svim svojim košmarima uspešno zarazio ovo društvo, u jednom masivnom patološkom transferu kakvom se ne može odreći izvesna otužna impresivnost.

Do banalosti je, dakako, jasno da je ono što gledamo ovih dana podli, a opet negde i naivni igrokaz koji se obraća samo mentalno najnezaštićenijima među nama, i gde je Vučić iznova u roli dobrohotnog pravednika kojeg danonoćno životno ugrožavaju neizbrojne ale i vrane belosvetske i domaće. Pa je, eto, na red došao i Sovilj, koji em postavlja nezgodna pitanja (čiji sadržaj treba zabašuriti) o aferi prodaje oružja, em podnosi predsedniku svoj mobilni telefon pred lice, em je spreman i da promptno uzvrati na Vučićevo vrdanje i proser… pardon, ono što mi obični smrtnici, koji nismo državnici, radimo kad nećemo da kažemo ono što znamo i što smo pitani, nego hoćemo da kažemo ama baš sve drugo na svetu osim toga. Pa je Sovilj u direktnoj razmeni replika s Vučićem, pomalo iznerviran njegovim prozirnim migoljenjem i bednim optuživanjem sagovornika, odgovorio "nemojmo da se zavitlavamo". Nakon čega je, uz zlokobnu Vagnerovu muziku, nebo palo na Srbiju, nekoliko desetina najvernijih Vučićevih pobočnika doživelo histerični napad na javnom mestu, pred kamerama i mikrofonima, a sam Vučić navodno završio na VMA, gde su ga tokom vikenda oporavljali i oprezno ga suočavali s povratkom u surovi stvarni svet, kojim patroliraju zli i neumoljivi Sovilji.

Koliko god da je jasno da je cela ova melodrama izrežirana (što ne znači nužno da Aleksandar Vučić objektivno nema nekih zdravstvenih problema; to je, na žalost, normalno u našim godinama) zato da bi se skrenula pažnja s važnog, a za vlast neugodnog pitanja na izmišljene probleme i teatralno-patetične koještarije, opet u ovom posramljujućem vikend-performansu ima izvesnog viška koji mora da nas alarmira na svaki način. Prosto kazano: ljudi, nije normalno ovo što nam rade. Dakle, ne samo da "nije OK" i "nije po demokratskim standardima" etc, nego nije normalno! Nešto se ozbiljno zaljuljalo u glavama ovih koji smišljaju ovakve zvizdarije, a kontakt s matičnom planetom gotovo da im je u potpunom prekidu, kao majoru Tomu pred gubitak veze sa zemaljskom kontrolom.

Kako bi se drugačije mogla makar i implicitno, kamoli otvoreno, povući uzročno-posledična veza između legitimnog novinarskog pitanja i potonje navodne životne ugroženosti predsednika države? Kako bi bilo moguće insinuirati da su Sovilj, N1 i ostali "plaćenički ološ" izumeli novu tehniku atentata: pokušaj ubistva najviše rangiranog državnog službenika pitanjem o vrućoj, javno relevantnoj temi?! Kako bi bio moguć sav onaj nedostojni cirkus koji je usledio? Da li bi, naposletku, bilo moguće da osoba koja je prisebna postala predsednik države i prisebno i dalje obavlja tu dužnost, u najmanju ruku pristane na sudelovanje u takvoj splačini?

Sve to je moguće samo i jedino zato što je temeljito i sistematsko odstupanje vučićizovanog srpskog društva od osnovnih demokratskih standarda javne komunikacije ušlo već u patološku fazu. E, u toj fazi sve postaje moguće, ni donjih etičkih ni gornjih lažovskih granica nema, a svaka stvarnost kroz interpretacijski filter Klike postaje vlastita suprotnost. Sve dok ne dođemo do toga da savršeno pristojnog novosadskog dečka Miću Sovilja optužuju za "uličarski rečnik" i "uličarsko ponašanje", i to prema kome? Prema čoveku koji se i danas javno ponosi svojim uličarskim i huliganskim, d’izvinete, bekgraundom.