Naslov ove nove redovne kolumne sasvim bestidno sam preuzeo od Filipa Rota, priznajem odmah. Taj čovek prvi je razbio – tačno na vreme – oklop predrasuda oko te "muškosti" i toga, je li. Feminističke praćke i strele jesu ga već bile izgrebale i ulubile, ali trebalo je da neko "bude muško!", pa da ga razlupa. Toliko o Filipu Rotu – za sada; biće još, bez brige.

Već nagađate, čitatelji i čitateljke moje mile, da će ova kolumna biti "rodno", dakle i "politički", neizbežno "nekorektna". Ovlašćeni predstavnici oba pola imaće primedbi; neka se žale tamo kod onih koji štite "rodnu ravnopravnost". Polazna pretpostavka – da su muški različiti od ženskinja i obrnuto – u poslednje se vreme malo razvodnila, pa je treba nekako reorganizovati izvan politike, "rodne" i ostale. To je, otprilike, zamisao vašeg novog redovnog kolumniste "Vremena".

Muški su različiti od ženskih, što god ko o tome mislio. Ne mislim, naravno, na anatomske karakteristike; one ionako nisu toliko različite (u telesnoj zapremini isto je 99,6 odsto; 299 tristotih delova, kažu). Mislim na sve ostalo. Naravno da nije reč o tome da li je jedan pol "superiorniji" od drugog: oba su povremeno superiornija ili inferiornija – zavisno od discipline o kojoj je reč i od okolnosti. Ispada, na primer, da policajke, "policijske službenice" u službenom žargonu, mnogo uspešnije izlaze na kraj sa određenim konfliktnim situacijama od muških kolega; ima i obrnuto. Izgleda da pamet igra ulogu, ali reč je o dve različite vrste pameti; tačnije o dva načina razmišljanja, čisto metodološki gledano. Muški i ženske nisu pametni na isti način; takođe nisu ni glupi na isti način. Jedan moj omiljeni pisac formuliše to ovako: "Muškarci misle linearno; žene misle sekvencijalno. Ili – ako me bolje razumete – muškarci misle na FM, a žene na AM (frekventna i amplitudna modulacija). Muškarci imaju aristotelovsku logiku u kojoj A nikako ne može biti ne-A. Žene imaju logiku do koje neke buduće filozofije tek treba da se vinu – ako se ikada vinu, jer se žene time ne bave. Nagađam da je to kombinacija više međusobno inkompatibilnih logika koje rade zajedno… Mnoštvo otvorenih opcija i trenutni izbor (odluka) kao posledica odsustva bilo kakve potrebe za doslednošću čine takav sistem superiornim." Dobro, možda je radiodifuzna metafora (AM i FM) donekle neumesna (zbog informacione propusnosti koja ovde ne važi), ali objašnjenje ukazuje ka intuiciji, nečemu u čemu su žene nesumnjivo jače.

Nego, vratimo se mi na te muške. Uz svu skromnost moram da kažem da se u ženske jedva imalo razumem, svim ovim godinama i ženama uprkos; u muške se razumem nešto bolje. Lako je bilo Milošu Crnjanskom, veteranu sa izraženim PTSP-om, ljubavniku i duelantu, da izjavi kako je "tužno biti muško": tu je pesmu napisao u mladosti, kada je zaista tužno biti muško. Kasnije bude lakše, ali ne mnogo: nametnuti stereotip, predrasuda, traje dugo. Tu se treba vratiti Filipu Rotu: "Praksa, draga, praksa, praksa, praksa. Inhibicije ne rastu na drveću, znaš – traže strpljenje, traže koncentraciju, traže posvećene i požrtvovane roditelje i marljivo i pažljivo malo dete da bi se za pukih nekoliko godina proizvelo smotano i stisnuto (tight ass) ljudsko biće." Sve ostalo na stranu, pogotovo Rotovu opravdanu opsesiju jevrejskom majkom, reč je o muškarcu opterećenom očekivanjima i dužnostima koje nosi ta njegova nesrećna "muškost". U negativu, to objašnjava poznata feministička spisateljica Džermejn Grir: "Muž me je prezirao jer sam htela slobodu, ali nisam bila dovoljno MUŠKO da je uzmem."

Te šezdesete (koje su se vukle negde do 1975) i kasnije godine pune raznih emancipacija i ravnopravnosti završile su koristan posao – naizgled. Lepo: dobili smo ženske oblike raznih zanimanja, pa "ministarka" nije više Živka, nego je Snežana (čak dve): nastavnice, doktorke i profesorke imamo oduvek; sada imamo "psihologinje" i ostale "-nje" (kroatizam, dobro). Sa time se dade živeti, nije problem. Problem je u nečemu drugome: u održavanju stereotipa o muškarcima. To što su, na primer, u vojsci žene još davno izborile svoje mesto (sovjetske snajperistkinje iz Drugog svetskog rata bile su smrtonosne; žene su i inače bolji strelci), nije smanjilo očekivanja od "muškosti". Nije ni to što su se žene povremeno isticale surovošću u ratu; a tek u politici (setite se samo Vjerice Radete, Nataše Jovanović, Aleksandre Janković i drugih! Ni one s druge strane ne zaostaju mnogo). Nije pomoglo ni to što su žene – uveren sam u to! – po pravilu hrabrije od muškaraca u zastupanju onoga što smatraju ispravnim i pritom imaju bolji njuh za razlikovanje ispravnog od pogrešnog.

Vidite, dakle, da i te kako ima mesta jednoj ovakvoj kolumni u kojoj će se razmatrati muški život u današnja smutna vremena, pažljivo, s puno obzira i bez "političke" ili "rodne korektnosti". Naš bogati i lepi BHS jezik ima relativno dobro razrađene "rodne" varijacije: opajdara i dripac; volina i koza; lafica i laf; nijedan pol nije prikraćen ni u pogrdama, ni u pohvalama. Tako ćemo ih i tretirati.