Ne znam da kažem kako smo došli dovde. Rekao bih da su na tom poslu sarađivale mnoge gluposti, laži, podvale, pohlepe, zablude, strahovi i mržnje svih stranačkih boja. Iz stare vlasti, iz nove vlasti i izvan vlasti. Iz policije, iz podzemlja i iz krupnog biznisa

Dakle, rešenja nema. Nećemo staru vladu, nećemo ni novu, nećemo predsednika Skupštine, a nećemo ni nove izbore. Dobro ‘ajde, na kraju ćemo možda pristati na izbore, ali samo zato što smo sigurni da oni neće rešiti ništa i da će posle sve biti isto. Uopšte, ova generacija srpskih političara opredeljena je za politiku otklanjanja rešenja i zatvaranja svih izlaza.

U ovoj fazi to, naravno, najviše važi za DSS i Koštunicu kojem je palo u deo da preuzme inicijativu oko formiranja vlade. On međutim u politici najviše voli da gleda kako vreme teče, a ako nešto mrzi onda je to upravo inicijativa bilo koje vrste. Celu svoju dosadašnju političku karijeru i on i njegova stranka gradili su na odbijanjima tuđih inicijativa i nije im se moglo dogoditi ništa neprijatnije nego da sad oni nešto nude i preduzimaju, a drugi da mogu da odbiju.

Tako je za nesreću ispalo da su dva glavna rivala zamenili mesta i uloge, pa rade ono što najmanje vole i umeju, DS čeka i izvoljeva a DSS ga ubeđuje, pridobija, pravi ustupke i kompromise. I onda se DS koleba, menja stavove i podiže zahteve, a DSS sipa optužbe uvrede na račun onoga koga valja ljubazno moliti. Gde to postoje takvi svadbeni običaji? Koji bi to veseli mladoženja isprosio nevestu pitajući "bi li pošla za me, rugobo najgora?"

Kako bi izgledao takav brak, ako bi kojim čudom i uz pomoć veštih provodadžija ipak bio sklopljen, o tome još nismo stigli da mislimo. Ni oni sami ne bave se time, nego se drže kao da je sve već propalo i samo još valja utvrditi ko je kriv, pa tako sad niko ne ume da kaže da li se to ovde pravi nova vlada ili se vodi predizborna kampanja. Pritom upravo DSS ima najmanje razloga da se nečemu nada od novih izbora, a ni ideja da se pravi predizborna koalicija sa G17 plus i SPO/NS ne deluje nimalo perspektivno. Probajte da zamislite njihovu zajedničku kampanju. Znam šta mislite, ali onda je ipak bolje da idete u pozorište.

Možda bi DS mogao proći nešto bolje, kao i radikali, ali sve te razlike bile bi zanemarljive. Osnovna slika ostala bi ista i svi bismo bili na gubitku. Zašto bi ono što je sad nemoguće, tada postalo izvodljivo? A tek ako bi napravili vladu, naravno od ovih istih stranaka, kako bi nam ti demokratski političari objasnili zašto su bili neophodni još jedni izbori? Da bi oni od naroda ponovo čuli istu poruku? To bi morao biti njihov kraj, što znači da bi na sceni zaista preostali samo radikali.

Dobro, dakle, problem je u tome što Koštunici treba neki izgovor da bi pristao na to da DS uđe u vladu. Ako je samo to, onda ćemo sačekati skupštinu DS-a koja, recimo, neće izabrati Čedu Jovanovića za potpredsednika. (Osim ako, baš u inat, on dobije najviše glasova.) Onda, recimo, DS ulazi u vladu, što znači da ostali moraju da naprave mesta, da se odreknu nekih već podeljenih funkcija, što će ići jako teško.

Ali, to je po svoj prilici jedini način da se dođe do vlade. Biće potrebno mnogo sreće, a vlada će izgledati kao da ju je porodila velika nesreća. Nećemo znati da li da se radujemo ili da se sekiramo što će vlada biti slaba, zabavljena sobom i nemoćna da uradi ono što bi htela.

Jer, ta vlada, ako je bude, želeće da se kreće u raznim pravcima, levo i desno, napred i nazad; da dovrši reforme, da ih revidira i nastavi na drugi način, odnosno da ih prekine, poništi. Takva vlada, jedina koju ćemo možda dobiti, biće za i protiv gotovo svega o čemu se u politici uopšte može odlučivati.

Ne znam da kažem kako smo došli dovde i ne mogu da uprem prstom u jednog krivca. Rekao bih da su na tom poslu sarađivale mnoge gluposti, laži, podvale, pohlepe, zablude, strahovi i mržnje svih stranačkih boja. Iz stare vlasti, iz nove vlasti i izvan vlasti. Iz policije, iz podzemlja i iz krupnog biznisa. Najzad svemu su sigurno doprineli i razni, protivrečni spoljni uticaji, ali ni o čemu od toga više ne vredi mnogo raspravljati.

Trebalo bi da poverujemo u čuda i dobre vile, te da ovim političkim preduzimačima poželimo svu sreću, koju oni ne zaslužuju. Pošto će vlada, opet ako je bude, sama sebi biti najveći protivnik, građani možda neće imati nimalo volje da je napadaju i ogovaraju, i u tome se valjda krije najbolja šansa za sve nas.

Ali, da bi iko položio ikakvu nadu u ljude koji možda još imaju nešto malo vremena da se sporazumeju, oni sami morali bi smesta da prekinu igru uzajamnog optuživanja i počnu da "gledaju napred", kako se kaže u Americi. Ne znam zašto taj jednostavni savet ovde zvuči tako čudno i neprihvatljivo. Kao da je jedino logično i prirodno nastavljati svaku započetu svađu i sve vraćati na početak. Kao da se ikad možemo složiti šta je to bilo i ko je prvi počeo.

Mislim da bi svi koji učestvuju u pregovorima morali da prestanu da se pojavljuju na televiziji i debatuju među sobom pošto su se pokazali neotporni na iskušenja kojima ih kamere izlažu. Oni bi pred javnošću morali da budu zakopčani, dosani i puni komplimenata za svoje protivnike. Dakle, da se uzdržavaju od zabavljanja publike, pošto im to ionako nije posao i pošto ovde ništa više nije zabavno.

Čini mi se da bi svi političari pametno postupili ako bi se ugledali na Koštunicu. On je naime i dalje, uprkos svemu, prilično popularan, najviše zato je tako dosadan.