Kome se pre neki dan pričinilo da ima pametnija i preča posla nego da gleda drusne zabrađene mađarske snaše kako se gurkaju po tesnim biračkim separeima ne bi li glasale za Orban-bačija, njihovog jedinog pouzdanog zaštitnika od serijskog silovanja koje bi im priredile divlje horde islamskih fanatika u neprincipijelnoj koaliciji s podlim jevrejskim lihvarima i odnarođenim domaćim petokolonašima, taj je propustio sve što je bitno. Pa ne mora ni da se vraća u stvarnost koju ne prepoznaje ni kad ga ova ugrize za nos. Jer zaista, u Mađarskoj se u nedelju ispisivalo još jedno važno poglavlje neke buduće istorije (beščašća?), a ta istorija nipošto nije samo mađarska, nego je i naša, između ostalog.

O kojoj i kakvoj istoriji se ovde radi? Evo, ovako je to išlo od Postanka, dakle od pre desetak-petnaestak godina. U početku beše Putin. Posle Erdogan postade Putin, a Orban postade Erdogan. Sada će, evo, i Orban postati Putin, a Erdogan će ostati ono što već jeste, dakle Putin. O Putinu da se i ne govori: nema ni najmanjih naznaka da bi ovaj odustao od namere da bude doživotno Putin. Tu je negde i onaj bizarni poljski klovn Kačinjski, koji je startovao kao Orban, nadahnjujuće brzo se razvio u Erdogana, a sada polako napreduje ka statusu Putina. Kačinjski, doduše, drži da mu je originalni Putin ubio brata blizanca, ali ga to nipošto ne sprečava da se razvije u Putinovog blizanca. I nisu svi spomenuti jedini u ovom delu sveta, ima tu i sitnijih klonova poput Makedonca Gruevskog, koje je samo beznačajnost u globalnim razmerama sačuvala od toga da postanu metafore istog reda zvučnosti.

Šta je zajedničko svima spomenutima, mislim, osim onog što im je zajedničko po defaultu, a to je da su svi više ili manje ostvareni i okončani Putini? Pa, to da im je svima Aleksandar Vučić najbolji ortak, kolega i pobratim. Obožavaju se uzajamno i javno, nipošto samo protokolarno: uzajamna im ljubav i još uzajamnije ugledanje sevaju iz očiju. Uče jedan od drugog, i jedan drugog nadmašuju, a Vučić uči od svih njih, i to više ni ne krije. Cilj mu je, ne sumnjam, da ih sve nadmaši. Cenim da je bar dvojicu već ostavio iza sebe.

Za Putina znamo sve. On, doduše, ima ovde i iskrenije obožavaoce, ali nema korisnije saradnike. Erdogan, videsmo, brani Vučića čak i od Haradinaja, bezbeli i od Bakira Izetbegovića kad prigusti. Orban i Vučić su nerazdvojni lično i ideološki, a Srbija i Mađarska su pod njihovim vladarskim žezlima stvorile neku egzotičnu dvoplemensku mezalijansu sumornog izgleda i oporog ukusa. Batica Gruevski Vučićev je neprežaljeni stariji politički brat. Mentalno nekonvencionalni Kačinjski se, doduše, još nije sasvim uklopio u srpsku komponentu ovoga sojuza, ali bez brige, na putu je, i neće skrenuti s njega.

Kako god, evo je sva leva i liberalna Evropa opet pala u fras zbog Orbanovog nedeljnog trijumfa, evo gde po gardijanima, mondovima, ziddojče cajtunzima i ostalim njujork tajmševima vodeći komentatori krše prste nad otklizavanjem sve većih komadeški istočne i srednje Evrope u institucionalizovanu kulturu ksenofobije, populizma i autoritarizma – manje izbirljivi na jeziku reći će: neofašizma – i evo gde sada već rutinski povezuju sve te orbane, erdogane, kačinjske i putine u jednu sve kompaktniju melasu. Vučića, megjutoa, nigde na tom spisku nema. Ne, niko nije zinuo pa rekao da on tu ne pripada: samo ga niko ne spominje, kao da ne postoji. Zašto je tome tako? Mogućnost 1: zato što on stvarno ne spada u to društvo. Ako stvarno verujete u to, ili bar volite da ostavljate takav utisak, verovatno se zovete Nebojša, u mladosti ste bili član poznatog benda, a sada rado trošite vreme na opsesivno tvitovanje. Mogućnost 2: Vučić im prolazi ispod radara. Ako je tako, onda – zašto? Delom iz "razloga Gruevski": Srbija je, osim kad pravi spektakularna sranja miloševićevskog tipa, odviše mala i beznačajna da bi njen vladar mogao da bude metafora bilo čega. Jedini koji je stolovao u Beogradu a da je uspešno transcendirao fatumsku beznačajnost ovdašnjih musavih kneževa bio je lik s umetničkim imenom Tito, ali taj je ipak bio vladar mnogo veće i važnije zemlje.

Ima tu, međutim, još nešto. Tretiran u delu nešto upućenije javnosti kao štićenik ili klijent Angele Merkel i evropskih konzervativaca generalno, kao tip s mandatom da "isporuči" ovo ili ono (uglavnom u vezi s Kosovom) a mi nećemo pitati kako će on to da učini i šta će u međuvremenu da oposli sa strane, Vučić kao da upada u neki čudan procep, u crnu rupu radije-ne-spominjanja: o njemu se neće govoriti "dobro" jer se ipak nema i ne može ništa takvo reći a da vam to trajno ne ruinira reputaciju, ali ga se neće ni besprizivno gurati među nepovratno dokazane loše momke. Sve što je potrebno je da on povremeno ispusti neki "proevropski" zvuk, što njemu nije teško jer ga ništa ne košta i ni na šta stvarno ne obavezuje, a donosi mu dovoljno dobrobiti. Pre svega onu glavnu: da može u potpunosti – ili barem koliko lokalne okolnosti dozvoljavaju – da napreduje od provincijskog Orbana i Kačinjskog, preko pripravnika za Erdogana do wannabe Putina, a da sve to ostane samo za unutrašnju upotrebu, da to ne obeleži dominantno njegovo ime u međunarodnoj upotrebi, u onoj meri u kojoj ova uopšte postoji – a ta mera je skromna. Pa dobro, čemu se onda možemo nadati? Moj besplatan savet: gledajte one mađarske snaše, postupajte suprotno od njih i dakako, ne nadajte se ničemu. I ne zverajte ni gore ni dole: kad biste realno sagledali koliko ste duboko zaglibljeni, ne bi se nikada više iskobeljali.