Težak je život predsednički u atmosferi opštenarodne nezahvalnosti; Nikolić Tomislav onomad kanda nije verovao Borisu Tadiću da je to tako, ili je bar mislio da se to događa samo drugima (to jest, Tadiću), koji su to ionako i zaslužili, dočim njemu neće, ali sad i sam vidi kako je to: odrekao se stranke, doduše samo tobože i forme radi (na tadašnje nepodeljeno oduševljenje belolistarskih filistara), pa mu se sad čini da se i stranka odriče njega, ali nekako stvarno, mediji ga kalpe na sve strane, i to najviše baš oni bliski vlasti, "udaraju mu i na porodicu" (što bi rekao izvesni predsednik Vlade Srbije) i, uopšte, malo je razloga za slavlje i veselje na Andrićevom vencu. A mandat curi li, curi, još malo pa će doći vreme da počne da se razmišlja o novim predsedničkim izborima. Nikolić, dabome, ne bi voleo da već posle prvog mandata postane bivši predsednik, i tu ga valja ljudski razumeti: makar i ovlašan pogled na poslove i dane Borisa Tadića pokazuje da je biti bivši predsednik u zemlji Srbiji jedna od (o)tužnijih javnih uloga, ma prosto lepo vidite kako je sve to pomalo neprijatno i tumaču role i publici.

Enivej, ako se malko uozbiljimo, nejasno mi je otkud i čemu žalopojka notornog Antić Olivera, Nikolićevog konsiljerea, na tobožnji masivni medijski progon muža Nikolić Dragice. Pa, njime se, mislim Nikolićem, koliko ja vidim, redovnije bavi još samo Vlada Jokić u Danasu ("Čekamo Draginja i ja ka’će se smrkne pa da polegamo"), ali to se valjda ne računa, em je satira, em su i Jokić i Danas ionako antiprotivni. A možda ja naprosto ne pratim prave medije: ne čitam Informer, ne gledam Pink i rahmetli Studio B? I to je moguće, ali neka mene ovde, a neka njih tamo. Ne moram ja baš sve da znam, što reče građanin romske, sintske, aškalijske ili egipćanske nacionalnosti u onom anti-RTV pretplata vicu.

Dobro, a ima li u svemu tome nečega? Nisam pametan, moguće je; pitanje je samo koliko je to uopšte bitno. Nikolić ima sasvim dovoljno razloga da bude nezadovoljan ulogom "engleske kraljice" koja mu je pripala nakon što je Vučić Aleksandar preuzeo celokupnu kontrolu nad ovom državom, "institucionalno i vaninstitucionalno", što bi rekao jedan s kojim su bezbrojne tikve posadili. Možda je tačno i da ga njegov politički posinak, preko svoje bezbrojne posluge, tu i tamo stvarno nagazi po prstima, tek da mu stavi do znanja da se ne gica mnogo jer neće ništa postići, nego samo može da ostane bez podrške SNS mašine. Pa opet, teško je verovati da bi to otišlo predaleko: Nikolić i Vučić iz raznih su razloga i dalje potrebni jedan drugom, i strateški će igrati u istom timu.

Zato držim da Nikolićev problem s Vučićem, možda i sa SNS, nije ni personalni ni ideološki, nego je naprosto sistemske naravi: u sistemu autokratije kakav se u Srbiji uveliko zaokružuje, samo jedan čovek ima tretman g. Nedodirljivog; on, doduše, može biti predsednik države, ali može biti i predsednik vlade. Njegova moć ne proizilazi iz konkretne funkcije, nego se zajedno s njim seli s mesta na mesto. Takav je slučaj s Vladimirom Vladimirovičem Putinom, takav je i sa Redžepom Tajipom Erdoganom. U postdemokratskoj Srbiji od 2012. ista se matrica moći kuva i peče za Vučića, a ne za Nikolića, a manje je važno kako se zovu njihovi trenutni položaji u državnom aparatu.

Kao što rekoh, od prezidencijalnih nevolja (drugačije naravi) pati i Boris Tadić. Za razliku od groteskno nekompetentnog i u svakom smislu skrnavog Nikolića, Tadić ima, što bi se reklo, i biografiju i znanje i držanje, njemu načelno dobro stoji da bude predsednik nečega. Zato je desetak godina svoje karijere u tome bio uspešan. No, čini se da je Tadić iz ovoga izvukao malo preambiciozan zaključak: da će mu dobro stajati da bude predsednik bilo čega. To tako, naravno, ne može. Zato on sad deluje kao nekakav izgubljeni predsednik bez stranke, jer taj njegov SDS, ili kako se već zove, nikako da zaživi i zaliči na pravu stranku, a ne na prateću službu B.T. Tadićeva bivša stranka, pak, ima obrnut problem: nakon što su Tadića panično i u suštini nepravedno najurili, dugo su bili stranka bez predsednika (budimo ozbiljni, onaj slučajni prolaznik D. Đ. se ne računa), a onda su se bar donekle uozbiljili s izborom Bojana Pajtića. Ali, Pajtić, ma koliko da je dobrih stvari učinio, još nije u dovoljnoj meri probio barijeru, još ga se ne doživljava kao "pravog" predsednika DS-a izvan Vojvodine, još manje kao nekoga ko ozbiljno i s punim pravom pretenduje da u nekoj drugačijoj konstelaciji preuzme vlast nad Srbijom, ne samo nad Vojvodinom (koju pri tome može lako da izgubi). Pojednostavljeno rečeno, ispada da se "stari" DS raspao na stranku bez predsednika i na predsednika bez stranke; aritmetičko rešenje problema se samo po sebi nameće, ali u politici važe sasvim druga pravila, i dakako da od toga nema ništa; na stranu što se i Tadić u međuvremenu prekomerno urušio glavinjanjem svoje stranke, ponajviše u Vojvodini, gde se baš obrukao, a da izgleda to nije ni do danas ukapirao.

Tako to, dakle, izgleda s našim predsednicima, kukala nam majka. U međuvremenu, Nikolićevi sojuznici su nesumnjivo u pravu bar u jednoj stvari: prečesto se u ovdašnjoj javnosti na Nikolića ostrvljuju oni koji o Vučiću ćute ili mu pevaju laude, a tu bi se već moralo parafrazirati Maksa Horkhajmera: "Ko nije spreman da govori o Vučiću, neka ćuti i o Nikoliću."