Godina je počela Novakovom avanturom u Australiji, pritvorom, peripetijama oko ulazne vize na turnir na kojem je, očekivalo se, trebalo da postavi nove rekorde. Možda prvi put u karijeri, Nole je otvoreno stao u odbranu ličnih sloboda, neki će reći antivakcinaških stavova, čime je podelio publiku i stekao doživotni oreol mučenika koji je spreman da ide u zatvor (u njegovom slučaju ekstradicioni pritvor) zbog svojih uverenja. Retka pojava u materijalističkom društvu. Naša dijaspora je demonstrirala, podrška je stizala iz svih krajeva sveta, a sport je definitivno pao u senku politike. Ako je za utehu, ove godine je Nole uspeo sedmi put da osvoji Vimbldon, njegova fotografija kako “leti” širom raširenih ruku na travnatoj podlozi postala je viralna, a obe vlade i premijeri, i australijska i britanska, pali su nakon izbora. Nole je šampion, na sedmom mestu ATP liste. Ocena definitivno nije merilo znanja, što bi rekla moja učiteljica iz osnovne škole.

Ukrajina je svakako bila osnovna i najvažnija tema na televiziji. Naša neutralna pozicija je medijski takva samo na javnom servisu, dok se rat vodi između proruskih (Pink, Happy, Prva i B92) i proameričkih (N1 i Nova S) medija, jednako žestoko kao na frontu. Svakodnevno imamo izveštaje o ratu, a rečenica po kojoj ću pamtiti ovu godinu jeste ona koju izgovara ruski portparol i glasi: “Visokopreciznim ruskim raketama su uništeni sledeći ciljevi…” Naravno, ovo je notorna glupost jer su čitavi gradovi i sela sravnjeni sa zemljom, pa je pitanje preciznosti neumesno kao i izraz “kolateralna šteta”, koji je izgovarao Džejmi Šej tokom NATO bombardovanja Srbije.

U medijima se zadržala nekrofilna statistika smrti koja je pratila pandemiju korona virusa. Osim toga, u javni diskurs su uvedene floskule o svetskom ratu i upotrebi nuklearnog oružja. Posledice ovog sukoba zaista se osećaju svakodnevno, kroz inflaciju, ekonomsku krizu, skok cene energenata i dolazak izbeglica iz Rusije. Kraj se još ne nazire, a plašim se da Srbija postaje poligon medijskog rata globalnih razmera, pa bi naše unutrašnje podele mogle postati tačke razdora na mnogo ozbiljnijem nivou, pogotovo što je pitanje Kosova neraskidivo vezano za podršku Rusije.

Otud prelivanje napetosti i sukoba na sever Kosova, gde su u ovom trenutku barikade koje su podigli Srbi.

Kada je politika u pitanju, naši mediji su godinu proveli u čekanju. Čekali smo, po pravilu, rezultate referenduma i izbora, za koje smo znali da ništa suštinski neće promeniti.

Podsećam na referendum o promenama Ustava u oblasti pravosuđa koji je sproveden u neverovatno zbunjujućoj medijskoj kampanji. Pravnim parajezikom su građani pozivani da izađu na referendum, a sledeći spot je upozoravao na opasnost i zaštitu od kovida, preciznije “omikron” soja korona virusa. Promene su usvojene, po preporuci Venecijanske komisije. Nije uspeo pokušaj da se ovaj referendum pretvori u plebiscit o rušenju Vučića.

Imali smo ove godine i prave izbore, kako za parlament tako i za predsednika Republike. Vučić je prošao najbolje, dok je njegova koalicija ozbiljno potresena, naročito na lokalu. Kampanja je bila neverovatno agresivna, a simbolično se završila na Pinku, pred medijsku tišinu, i to izlaženjem Vučića iz frižidera. Ovaj štos je u suštini tačno prikazao količinu medijskog vremena koje je zauzeo predvodeći sve liste, na svim nivoima. Od opozicionih spotova izdvojio bih biser Dveri, gde Boško Obradović u ruci ima čarobni štapić kojim menja stvari u Srbiji. Boris Tadić je ušao u legendu kada je potpuno promenio svoju profesorsku retoriku i od papirića Ane Brnabić napravio aviončić koji je bacio u studiju. To mu je donelo veliku pažnju javnosti, ali nažalost prekasno. Ipak, najveću političku korist je imala desnica, koja je jahala na putinizmu kao alternativi članstvu u Evropskoj uniji. Čak je i Ivica Dačić, koalicioni partner, koketirao sa Rusijom i time naljutio Vučića. Danas mu se to više ne dešava. REM je tada doneo istorijsku objavu da preterivanje u hvaljenju kandidata nije lažno informisanje, pa je objektivnost iz medija i zvanično prognana.

Mediji su zatim mesecima čekali da Vučić imenuje mandatarku, pa da ona zatim predloži ministre. Ništa od ovog nije bilo bitno, ova vlada je u startu oročena, ali su provedeni sati TV programa u nagađanju imena. Načekali smo se rezultata izbora, koje smo realno mogli da pretpostavimo, ali su se mediji nadmetali u upotrebi virtuelnih novotarija u predstavljanju rezultata.

Naša šizofrena pozicija u medijima se mogla videti, recimo 9. maja, kada je izostao tradicionalni prenos parade u Moskvi. Naš antifašizam smo zaboravili, ili ga se stidimo, preuzet je Besmrtni puk kao žurka za putiniste, a država je obeležavala Dan Evrope, u svojstvu večitog kandidata. Kao da smo prošaputali “njet”.

Svojevrsna revizija istorije nastavila se i ove godine u medijima. Ceca je sada akterka sopstvenog rijalitija “Ceca i deca” na Blic televiziji, ali se njen lik pojavljuje i u seriji “Klan”, koja opisuje uspon i pad Zemunskog klana.

Ipak, najveća noćna mora naših političara, ili Vučića sigurno, jeste da ne budu zapamćeni u istoriji. Ovih dana se na jednom sajtu za trange-frange trgovinu pojavio komplet transkripata sa suđenja Slobodanu Miloševiću. Cena je bila 10 dinara, i nije bilo ponuda. Ni od koga, ni od Vučele ni od onih koji su postali milioneri dok je vladao Sloba, ni od njegove stranke, ni od koga od pravdoljubivog dela čovečanstva, ni familije, baš ni od koga. Verujem da tako izgleda noćna mora našeg Predsednika i svih onih koji misle da su nas večno zadužili. Šešelj bi bar od toga izdao nove tomove svojih sabranih dela, samo smisliš naslove i zajebavaš političke protivnike.

Na kraju, EPS nije uništio Grčić koga je imenovala Vlada, već rat u Ukrajini, ministarka Mihajlović ode, a Grčić se bavi omladinom u Obrenovcu. Tako smo čekali i ove godine nismo dočekali presude oko paljenja kuće novinaru u Grockoj, uzgajivačima tona marihuane u Jovanjici, Dijani Hrkalović i Neši za prisluškivanje i tako unedogled. Počelo je suđenje Belivukovom klanu, nakon surove medijske pripreme u vidu prikazivanja leševa masakriranih ljudi na televiziji, ali je REM to opravdao pravom javnosti da bude informisana.

Čak je i smrt Elizabete Druge ovde bio važan događaj, jer smo, nekako nesrazmerno, dali na značaju smrti ove vremešne dame. Svedoci smo izgradnje kulta ličnosti, ali mediji su ga u potrazi za senzacijom okrnjili lansiranjem serije o Megan i Hariju koja se kritički osvrće na kraljevsku porodicu. U doba sahrane je kod nas održan Evroprajd pod pokroviteljstvom Premijerke. Nije nam nebo palo na glavu, nije se promenio srpski genom, Prajd je zapravo bio zabranjen, a policija je učesnike samo bezbedno sprovela do žurke na Evroprajdu kojeg u stvari nije bilo. Vau.

Verovatno ste zaboravili i da je SPC nakon više decenija normalizovala odnose sa MPC Ohridske episkopije. Zamislite, dve sestrinske crkve su se dogovorile oko priznanja, Patrijarh je imao uskršnji ručak sa beskućnicima, ali medijima ovakve stvari uopšte nisu zanimljive. Mnogo su glasnije bile anateme bačene na pripadnike LGBT zajednice.

Najzanimljiviji deo medijske priče u 2022. ticao se upravo medija. Javnost je veštački podeljena na gledaoce koji TV signal dobijaju preko SBB-a i Telekoma, i rat ova dva monopola i dalje traje. Prilikom dodele nacionalnih frekvencija i predaje famoznih elaborata, došlo je do najznačajnijeg susreta na Televiziji Vojvodina u emisiji “Pravi ugao”, koju uređuje i vodi Ljubica Gojgić. Ovu emisiju su odabrali Savo Manojlović i Željko Mitrović za svoj susret, i tada smo videli sudar dve koncepcije i pogleda na svet. U suštini je to sukob javnog i privatnog interesa, koji samo ima različite oblike u svakoj priči o medijima u Srbiji. Za razliku od ovog burnog susreta pred kamerama, susret Vučića i Đilasa nije snimljen. Ne znamo rezultate, ali se od tada upadljivo u prorežimskim medijima ne koristi floskula o 619 miliona evra koje je Đilas ukrao, politička scena je pacifikovana do nekih novih izbora na proleće.

U Srbiji je održan i popis, mada se pojavila i antipopis ekipa koja nije otvarala vrata popisivačima. Sada se objavljuju preliminarni rezultati, prema kojima nas je oko pola miliona manje u odnosu na prethodni popis. Oni koji su menjali mesto boravka za vreme SFRJ, sada i zvanično žive u inostranstvu, pa je i poslednja veza sa zajedničkom državom administrativno ukinuta. Postali smo stranci u sopstvenoj zemlji.

Svet je na razne načine pokušavao da se vrati u normalan kolosek. Održana je Zimska olimpijada u Pekingu, uz bojkot svih zapadnih država. Gost je bio samo Putin, baš pred rat, simbol igara je bila pahuljica, a populistički je, umesto zvezda, u središtu bio “običan čovek” nasuprot selebriti kulture. Ova priča je toliko provizorna, pokazaće se ubrzo, jer su građani protestovali zbog drakonskih mera u vezi sa koronom, koja je očigledno u Kini element političke kontrole.

Konstrakta je fenomenalno prošla na Evrosongu u Torinu, gde je očekivano pobedila Ukrajina. Konstraktu i slične umetnike pre i posle toga retko imate priliku da vidite u programima RTS-a, ali je muzika zaista bila tačka spajanja i pomirenja, baš kao kada su na zatvaranju ovogodišnjeg EXIT-a momak i devojka iz Rusije i Ukrajine festival završili poljupcem. Samo ljubav i lepota mogu spasti ovaj svet i smanjiti strašne razlike koje ga dele. Ovo se možda najbolje vidi u TV seriji “Beli lotos” i filmu “Trougao tuge”, u čijem središtu su ekonomske, socijalne i kulturološke razlike u savremenom svetu.

Na Svetskom prvenstvu u atletici obraz su nam osvetlali Armin, Ivana, Adrijana i Angelina. Lekcija iz etike i estetike. Kiksnuli smo u košarci, a Piksi je pokrenuo euforiju pred Svetsko prvenstvo u Kataru. RTS je lansirao virtuelni studio sa teleportovanjem reportera, mi smo klecnuli, a ostalo je pitanje da li su za neuspeh krive žene naših fudbalera. Mesi i Argentina su zaštitna lica ovog prvenstva, za istoriju. Prvi put smo prvenstvo gledali zimi, prvi put je utakmicu sudila žena, pa je fudbal, bar nakratko, ujedinio svet u želji da se igra.

Na kraju, šta su novosti u samoj prirodi televizije? Ove godine su istraživanja pokazala da su građani u Beogradu više koristili internet nego televiziju kao izvor informacija. Mereno šire, u sukobu Željka Mitrovića i influensera Bake Praseta, mlađi kolega sa neta je odneo pobedu uprkos neprekidnoj medijskoj kampanji na Pinku. Televizija je u Srbiji prvi put izgubila bitku, što će dovesti do ozbiljnih posledica. Preraspodela novca biće drugačija, ali će takođe biti potrebni novi mehanizmi kontrole političkih protivnika. Odličan primer je nova tema u medijima – ekologija, na kojoj je opozicija uspela da ugrozi vlast. Možda je još tačnije reći da se otvorio kanal kojim građani i grupe građana mogu da utiču na formiranje javnog mnjenja. Ovo je naročito bilo vidljivo tokom protesta u Iranu gde su se žene pobunile zbog diskriminacije, koja se pravda verskim razlozima. Društvene mreže su bile jedini kanal komunikacije, kako među demonstrantima tako i sa ostatkom sveta.

Ovu godinu završavamo sa izuzetno napetom situacijom na Kosovu, gde vlada krhko primirje u neprekidnom nizu provokacija i sukoba. To vam je kao asteroid koji juri prema Zemlji, pa ga NASA uništi DART letelicom i spreči Armagedon. Ove godine se to zaista i desilo, samo se plašim da za probleme na Kosovu NASA nema rešenje. Zato se pitam koliko će potrajati ovaj hibridni mir u kojem živimo.

Na kraju, lični utisak velikog gubitka, baš u godini kada je napunila 40 godina rada u medijima, napustila nas je Gorica Nešović. Verujem da je Dejvid Bouvi bio u pravu kada je rekao da zvezde ne umiru, baš kao ni elektromagnetni talasi koji nam donose slike i reči putujući brzinom svetlosti. Teška neka godina, zar ne?