Nikako nama na zelenu granu s tim Nemcima: em nismo dobili The Datum nego tek okvirni datum kada ćemo možda dobiti Datum, za šta je kanda najkrivlji onaj naporni Bundestag, em nam se uskraćuju prava da budemo – štono reći, "u duhovnoj sferi" – kao sav normalan svet, eto na primer kao Nemci. Dobro, ovo s Datumom vam je svima jasno, ama šta je ovo drugo? E, to vam je, brothers & sisters, ono na šta vam zalud ukazujem od prvog dana i trena Novog Starog Poretka: da se neprijatna istina o njemu iza tanke "evropske" glazure providi čim zađeš iza ugla – uopšte ne moraš da kopaš duboko i da ne znam kako istražuješ. A ta istina je takva da je gora od najzlobnije laži koju bi mogao da smisli kakav dindušmanin.

Na tu drugu, mnogo dalekosežniju nepravdu požalio se ovih dana u slobodarskom Pečatu – đe će suza no na oko – Radulović Selimir, a taj nije kakav slobodni strelac iz nekog od bezbrojnih rezervnih rodoljubačkih ešalona no je visoko pozicionirani Čimbenik novog srpskog kulturnog poretka (direktor Sterijinog pozorja, malo li je?!) a uz to i poeta, izdavač, veliki lomparizator tzv. srpske duhovnosti, i uopšte proizvođač i distributer ružičićevski ispraznog kiča i šodera svake vrste. E, taj je i takav građanin i funkcioner Radulović izvoleo izjaviti Pečatu meždu pročim i ovo: "Ako je za Nemca sasvim normalno da je Nemačka iznad svega, da li je Srbinu dozvoljeno da makar pomisli, ako već ne sme da zapeva, da je Srbija iznad svega. I da se za takvu Srbiju Bogu moli".

Ako smo totalni idioti koji su se pri tome rodili negde juče prepodne, a u međuvremenu nisu ništa ni pročitali (bili prezauzeti kmečanjem?), onda nam u ovim rečima nema ničega spornog: zašto da "Srbinu" bude uskraćeno nešto što je, je li tako, svakome drugom dozvoljeno, eto recimo "Nemcu" koji ponosno peva o toj svojoj Deutschland koja mu je uber alles in der welt? Pa ono jeste, tako je, ili skoro da je tako. Radulović je samo malo omašio tajming. Te stihove za Deutschlandlied napisao je August Hajnrih Hofman fon Falersleben 1841., u vreme postepenog ujedinjavanja nekoliko desetina nemačkih kneževina i u vreme sveopšteg nacionalnog romantizma. No, nacionalni romantizmi 19. veka, nadživevši svoju epohu u kojoj su imali i pozitivno dejstvo, zakonito su degenerisali u fašizme 20. veka – najjače i najstrašnije upravo kroz nemački nacizam. To da je "Nemačka iznad svega" postalo je sukus sumanute i zločinačke ideologije koja gazi, ništi i ubija. Zato je Deutschlandlied, koja je od 1922. bila himna Nemačke, nakon drugog svetskog rata u Nemačkoj koja se dizala iz pepela i sramote nacizma (u kojem je pak baš perverzno bezuslovna ljubav prema Otadžbini bila na pijedestalu obaveznih vrlina!) "skraćena", to jest, pevao se samo njen treći deo, onaj u kojem ni u tragovima nema nikakve "Nemačke iznad svega", ali zato ima "jedinstva, slobode i pravde", a nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. i zvanično je proglašeno da se samo treći deo pesme ima smatrati himnom Nemačke, dočim je svo to iberalesovanje ostavljeno za zabavu larmatorima iz izvesne vrste pivnica. Gotovo da bi se moglo reći da je tako do kraja ozvaničena "revizija" koju je još mnogo ranije ponudio veliki pesnik i mudar čovek Hans Magnus Enscensberger, rekavši: "Nemačka, Nemačka između ostalog". Da te stvari u Nemačkoj nipošto nisu šala pokazuje se i kroz primere onih koji bi se smrtno uvredili ako im neko pusti "staru" verziju himne kao njihovu, kao što je na primer trener nemačkog nacionalnog tima Rajner Kesler. Engleski rokerski libertin i zgubidan Pete Doherty zapevao je 2009. prve stihove Deutschlandlieda uživo na Bayerischer Rundfunk radiju u Minhenu i bio gromko izviždan od publike, a njegov šou je ubrzo bio prekinut. Toliko o tome šta je kome "normalno".

Pa dobro, zašto se i otkuda nesrećnom Raduloviću priviđa kako Nemačka našeg vremena peva o sebi da je "iznad svega", pa isto to želi i za Srbiju? Ne radi se tu, dakako, o bilo kakvom svesnom koketiranju s fašizmom, istorijskim ili savremenim. Radi se o nečemu mnogo gorem: tu je nacionalni romantizam koji je upotrebom nakon isteklog roka trajanja deformisan u toksični fašizam u potpunosti mentalno "normalizovan", on se prihvata kao nekakvo prirodno stanje stvari, koje se "uočava" kod drugih i kojem se teži kod kuće. Stvarnost ovog sveta i vremena zamenjena je poželjnim ideološkim projekcijama: Radulović podsvesno "fašizuje" Drugog (ne bivajući ni svestan da ga fašizuje!), nastojeći da tako legitimiše primenu tog (iskonstruisanog) rezona Drugog na sebe tj. na "Srbe". Koje ovde takođe valja pisati pod navodnicima jer ne znam zašto bi se tipovima poput njega davalo bilo kakvo pravo prvenstva u definisanju nacionalnog kulturnog ambijenta. Hajde da podvučemo crtu: u Radulovićevim rečima susreću se i vedro isprepliću monumentalno, sramotno neznanje i latentna težnja za zaobilaznim legitimizovanjem shvatanja "rodoljublja" kakvo na evropskom tlu nije na snazi od 9. maja 1945.

Još nešto za kraj: u Trećem rajhu pevao se samo prvi deo Deutschlandlieda, onaj u koji Radulović gleda sa tolikom zavišću! Eh da, i još nešto. Fridrih Niče rekao je još u ona vremena da je taj famozni Falerslebenov stih "najgluplja fraza na svetu". Niče je znao još tada. Radulovići ne znaju ni sada niti će ikada znati, jer su upravo na toj vrsti gajenog neznanja izgradili sve što jesu, svu trulu skalameriju svog kičeroznog "identiteta".