Sisak iz vremena u kojem ga pamtim bio je siv i tmuran i smrdeo je na nešto na šta je smrdelo i Pančevo, i Smederevo, ali pomešano: nije ni čudo, imao je i železaru i rafineriju nafte. Hemijsku industriju pride. Zvala se "Radonja", a tako su u rodnom kraju moje majke nazivali volove, pa mi je to bilo smešno. I svi oko nas radili su u železari ili rafineriji, čak i u Radonji, u smrdljivim industrijama od kojih je disao i hleba jeo ceo grad sa okolinom, jedino je moj otac radio u vojsci, a majka u Sisciji, tekstilnoj industriji. Baš se u takvim sivonjavim gradićima koji nakiselo smrde, ali tamo gore u Engleskoj, tih dana kuvalo ono što će postati pank.

Imao je Sisak i dva fudbalska, zapravo nogometna kluba: Segestu i Metalac, postojane trećeligaše, i tri bioskopa, zapravo kina, od kojih se jedan kanda zvao Sloboda. A jedan je bio u Domu JNA, istom onom u čijem smo dvorištu, u debeloj hladovini, porodično proždirali ćevape za dugih nedeljnih popodneva. Sve drugo je bilo isto kao i ranije, osim što je moj ćale promenio titulu i postao Stari, i kilo belog sa sodom zamenio litrom bijelog s mineralnom; ćevapi će, u to doba, još nastupati pod izvornim imenom, mada će jednom kasnije i ono privremeno nestati. Biće to vreme kada će u Sisku, i ne samo u njemu, nepovratno nestajati čitavi ljudi, na stotine njih, pa za brigu oko nestanka ćevapa stvarno niko nije imao volje.

Kako god, to je vreme bilo beskrajno daleka, nespoznatljiva i nezamisliva budućnost kada smo se, u ranu jesen 1974. – naša socijalistička otadžbina tek je bila donela onaj Ustav koji će jednom u budućnosti nekim ljudima biti Kriv Za Sve – doselili u taj Sisak, u tu savršenu nepoznanicu sa one strane iskustvenog. Prvi sam put u životu, osim ponekog kratkog letovanja u Baškoj Vodi ili tako gde, dospeo u ijekavske krajeve, i sve mi je bilo novo i neobično i drugačije. Pitao sam mamu koriste li ljudi ovde iste pare kao i mi tamo odakle smo došli, i svi su mislili da je to jako, jako smešno. Brzo sam naučio da je hleb od sada kruh, da je mleko mlijeko, a u školi da je sunđer spužva, da je tabla ploča i da su papuče šlape. U Hrvatskoj smo, koja je sastavni deo naše zbratimljene otadžbine, ali je ipak i drugačija, i to treba poštovati. Pa sam poštovao, zašto ne bih?

Stanovali smo prvih meseci u potkrovlju lepe kuće na Zibelu, malko iznad grada, između klizališta i obale Kupe. Stariji sin naših stanodavaca Krnjaića bio je u vojsci, pa su iznajmljivali njegov prostor, a mlađi je bio tu, sprat ispod nas: hipik duge ravne svetle kose, ćutljiv, večito udubljen u neko štivo, sav mističan. Ni za ručkom se ne bi odvajao od knjige. A kada bi nešto rekao, činilo ti se da iza svake izgovorene reči stoji još pet neizgovorenih, a mnogo važnijih, onih koje ćeš čuti i shvatiti samo ako i ti jednom budeš kao on. Učlanio sam se u biblioteku za gluvoneme (?!) i udarničkim čitanjem nastojao da postanem pametan i rečito ćutljiv kao Darko.

Naš je domaćin-senior, kad bi se uzrujao, imao uzrečicu "jebem ti državu", i jednom je to i meni rekao, a ja sam se zabrinuo i ljutnuo da koju on to državu meni jebe? Da nije to nešto, je li, nacionalistički? Kroz smeh mi je objašnjeno da je to samo nedužna uzrečica, a da nacionalizma tu nema, uostalom, naši su domaćini takođe Srbi kao i mi, pa kako onda da budu nacionalisti prema nama? Hm, Srbi, a govore, spontano i bez pretvaranja, kruh i bijelo i mlijeko i žlica? Zar Srbi nismo mi koji kažemo hlebmlekobelokašika?

Posle nekog vremena dobili smo "svoj" stančić kod hotela Panonija, a naši dobri Krnjajići su ostali niz slika iz jednog sentimentalnog vaspitanja. Ubrzo ćemo i otići iz tog Siska, jedva sastavivši u njemu sedamnaest meseci. Na odlasku nisam žalio. Nismo se, da budem iskren, nešto baš ukačili, taj Sisak i ja. U Zagrebu ću u prvih sedamnaest dana steći više prijatelja nego u Sisku za sedamnaest meseci.

Pa ipak, još ću se jednom naći tamo, tri godine kasnije. Tri godine nisu mnogo, ali razlika između 11-godišnjaka i 14-godišnjaka sva je razlika ovog sveta. Doći ću iznova tamo na mesec dana, usred vrelog leta, kao brigadir na "ORA Sisak ‘79". A u brigadire sam morao, jer je to bio jedini meni dostupan način da dobijem neophodnu potvrdu da sam "obavio radnu praksu" u školi-šuvarici. I sve je bilo kao u dobro poznatoj priči: ustajanje u četiri, himna i pozdrav zastavi, dirinčenje i socrealistička ikonografija, već tada smešno anahrona, ali i odlasci "u partizane" (ko zna, zna), i ostale slobodne aktivnosti u akcijaškom naselju, u bratskoj brigadi Trnje-Zemun.

Celu jednu epohu kasnije, u Sisku će početi da nestaju čitavi ljudi, na stotine njih, i više ih nikada neće pronaći, ni žive ni mrtve. Ti ljudi su, kaže se, bili Srbi, što je otprilike jedino što sa njima "nije bilo u redu", iako su svi odreda govorili kruhbijelomlijekožlica, ne što bi ih neko terao na to, nego što je to njihov jezik, jezik naroda toga kraja, svake moguće vere. Nikada nisam saznao šta je bilo sa Krnjajićima, sa dragim Jebačem Države, sa mističnim D. i pragmatičnim Ž., i ostalima. Jesu li živi ili ne? Jesu li ovde ili tamo? Da li je ona kuća – verujem da bih je i danas raspoznao – i dalje njihova?

Ovih je dana uhapsilo tri ništaka i tikvana, lokalna moćnika iz Strašnih Dana – nekog Đuru Brodarca i još dva lokalna nitkova – optužena da su odgovorni za ubistva još nedefinisanog broja sisačkih Srba: između stotinu i šest stotina, kažu novine. Sabirni logor i mučilište bilo je, gle, baš u akcijaškom naselju, gde smo išli "u partizane". A nekako baš sutra, vama je to nekako baš juče, sedamdeseta je godišnjica formiranja slavnog Sisačkog partizanskog odreda, prvog u Jugi. Taj se odred borio protiv svih onih koji bi odvodili ljude u proždrljivi mrak samo zato što se nekako pogrešno zovu. U ratovima koje će naša generacija dočekati, jedino partizana nije bilo. Svi drugi: ustaše, četnici, ljotićevci, balisti & co. bili su na broju. Zato svih ovih godina strepim za moje Krnjaiće, i za sve ostale dobre ljude, kako se god zvali. I zato ništa, baš ništa nije preoštra kazna za ubice, zvali se oni brodarci, mladići ili kako mu već drago.