Pokazivanje mišića: A gde je tu Srbija?

Kad se slonovi tuku strada trava, a tako je nekako i u priči oko rezolucije o genocidu u Srebrnici. Autoru ovog teksta samo su falili Kinezi koji su tražili odlaganje sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, sa 16 časova na 21 sat, po njujorškom vremenu, što je već apsolutno iza rokova za predaju ovog teksta. A onda je sve odloženo za sredu.

Ali, ima tu nešto važnije od ishoda koji može biti i ovakav i onakav. Nezahvalno je biti vrač, pogađač u tim velikim igrama između današnjih velikih sila, nadahnutih najpre sopstvenim interesima i potrebom da se nadgornjavaju, pokazuju mišiće, demonstriraju političku volju ili zlovolju, pa, poučen dugogodišnjim iskustvom, neću pasti u zamku da unapred tvrdim da će rezolucija proći u britanskoj verziji, da će Rusi potegnuti "veto" ili će se stvar odložiti za još neko vreme… Možda će biti i nešto četvrto, ali je činjenica da je navlačenje užeta između Engleza i Rusa oko teksta rezolucije o Srebrnici dovelo samo do toga se to uže zateže oko srpskog vrata, ma šta da se dogodilo 8. jula na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, o čemu će čitalac do izlaska ovog broja "Vremena" biti bolje obavešten nego što je autor ovog teksta.

Ali sve to razbuktalo je strasti na srpskoj političkoj sceni i pružilo priliku za odmeravanje snaga. Došlo je opet do teških reči, podela na patriote i izdajnike, novinskih komentara koji su više pretnja nego analiza (Ratko Dmitrović u "Večernjim novostima" o Dušanu Mašiću, povodom inicijative "Sedam hiljada") pretnji Ženama u crnom, pravom ratu s vređanjem i pljuvanjem na društvenim mrežama, opštoj pojmovnoj konfuziji…

Tome je udarnički doprinos krajem ove nedelje dao Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, upućujući dramatičnu molbu Vladimiru Putinu da Rusija kao stalni član Saveta bezbednosti uloži "veto" ukoliko rezolucija ne bude napisana onako kako se sviđa Nikoliću i Miloradu Dodiku. Nikolić je kao borac "za srebreničku stvar" video u tome svojih pet minuta, o čemu svedoči i pismo kraljici Elizabeti s kojim se sada svi sprdaju, ali Nikolić i nije toliko računao da će se to čitati u Bakingemskoj palati koliko u srpskim kafanama gde se raspreda politika i distribuira moć.

Tako je isprovocirao i u nepriliku doveo i Aleksandra Vučića, koji se koliko do pre neki dan trudio da u ovoj stvari vodi izbalansiranu politiku, posebno ako je tačno da je Nikolić pismo Putinu poslao bez konsultacija s Vladom Srbije. Vučić je sada, uoči posete Angele Merkel, morao da odigra ulogu padanja u nacionalni amok i gotovo da je ponovio stav koji nas je odveo u rat protiv celog sveta – Srbija se saginjati neće. Pokušao je da poentira gotovo ponoćnom konferencijom za novinare u utorak, a pročitao je javnosti solidan srednjoškolski rad na temu pomirenja i samožrtvovanja – idem u Srebrenicu!

Ali, sitnom knjigom s Andrićevog venca Nikolić je i Rusiju doveo u nezgodnu poziciju. Rusija je pokušala da originalni britanski predlog rezolucije razblaži, ali činjenica je da je kao stalni član Saveta bezbednosti dužna da poštuje presude organa UN-a – tribunala u Hagu iz 2004. i Međunarodnog suda pravde iz 2007. koji su zločin u Srebrenici, okvalifikovali kao genocid na ograničenom prostoru. Pitanje je, otuda, iz koje argumentacije bi Rusija iscrpla potezanje "veta". Ali, veličina i moć oslobađaju i ljude i države od skrupula.

Pre nekoliko dana Aleksandar Vučić je izjavio da će ukoliko Rusija ne uloži "veto" Republika Srpska uvideti da jedino u Srbiji ima saveznika, a oni koji promišljaju malo dublje, shvatili su to kao poruku Miloradu Dodiku da se kane "putinizma" i "nikolićizma", nego da se drži Nemanjine ulice, sedišta Vlade Srbije

Pregrejane strasti: Reč pravnog zastupnika

Ironišući s dominantnim stavom one bezgrešne Srbije, koja bezmerno veruje u našu pravednost i tuđu omrazu spram nas, pre tri nedelje u "Vremenu" sam napisao i ovo: "Englezi, stari mufljuzi, prevejana sorta kod kojih je politika bila važnija industrijska grana od pređe (indijskog) pamuka, guraju nam pod nos nekakvu Deklaraciju o genocidu u Srebrnici."

A u suštini, tu, od prvog nacrta do šeste ili sedme verzije, piše sve ono što piše u presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, ali tada nije bilo ovolike halabuke. Naprotiv, bili smo tada "kolektivno" srećni što je Srbiji pripisana samo indirektna krivica, a naslovi su, svedeni na jedan, glasili da je "Srbija oslobođena optužbi za genocid."

Skupština Srbije je, uostalom, pre nekoliko godina usvojila međunarodnu Konvenciju o genocidu pa je i to obavezuje da ne negira presuđene stvari, ali bi striktna primena tog standarda ugrozila "malu privredu negatora" i iz političke orbite izbacila mnogo ljudi koji bi od toga da naprave politički kapital. Uključujući tu i Tomislava Nikolića.

Tibor Varadi, pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u sporu sa Bosnom i Hercegovinom, kaže da je stvar pravno kristalno jasna, a da je ova halabuka stvar politike i političara.

Ali, kad se politika toliko uskomeša, ko će da se bavi pravnim začkoljicama. U autorskom tekstu za "Danas" Varadi je pre desetak dana, između ostalog, napisao i ovo:

"Gde smo stajali pre Predloga rezolucije? Bilo je utvrđeno (od strane Haškog Tribunala i Međunarodnog suda pravde) da je za vreme sukoba u bivšoj Jugoslaviji bilo ratnih zločina, da je bilo zločina protiv čovečnosti, i da su zločine činile sve strane u sukobu. Vodila se rasprava o srazmerama – o tome da li su pripadnici pojedinih naroda učestvovali u zločinima u onim srazmerama u kojima su kažnjavani od strane Tribunala. Ta će se diskusija sigurno i dalje voditi. U toku sudskih postupaka – a još više u javnom govoru – pojavila se i optužba za genocid.

Kada je reč o sukobima u Hrvatskoj, Tribunal nije nikoga osudio, pa ni optužio za genocid. Povodom sukoba u Bosni i Hercegovini pred Tribunalom je podignuto nekoliko optužnica za genocid, ali je Tribunal utvrdio genocid samo u jednom slučaju – a to je slučaj Srebrenice. Utvrđena je individualna krivica generala Krstića. Međunarodni sud pravde je takođe potvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid, ali nije prihvatio tužbu protiv Srbije, te genocid u Srebrenici nije pripisan Srbiji. Ako želim da opišem gde smo stajali do sada, dodao bih još i to da su u više navrata, kako međunarodni zvaničnici tako i zvaničnici država bivše Jugoslavije – pa i državnici Srbije – odali počast žrtvama srebreničke tragedije.

To je situacija koju smo imali pre Nacrta rezolucije. Pitam se da li se sada išta menja, da li rezolucija (ako se usvoji) donosi neke promene. Ja ne vidim nikakve suštinske promene. Osuđuje se genocid, osuđuje se poricanje genocida, izražava se saosećanje za žrtve na svim stranama u sukobu u Bosni i Hercegovini.

U Nacrt rezolucije su uključene i neke preporuke. Pozivaju se, na primer, države koje još nisu ratifikovale Konvenciju o genocidu da to učine. To se ne tiče Srbije, Srbija je ratifikovala Konvenciju. (Ima još dosta zemalja koje to nisu učinile, recimo Indonezija i Japan – ali nisam čuo da je Nacrt rezolucije izazvao neko uzbuđenje u Indoneziji ili u Japanu.) Pozivaju se države da u svoje obrazovne programe uključe pouke koje se mogu izvući iz genocida i drugih ratnih zločina. Ne vidim ni u tome ništa neprimereno. Odluka ostaje na pojedinim državama, mislim da je sasvim razumno da pouke iz genocida i drugih teških zločina budu deo istorije. Mislim da je suvislo da o tome razmišljaju i nadležni organi u Srbiji – možda je ta preporuka delom i kucanje na otvorena vrata."

Nezgrapno poređenje: Joj, što volim Sirizu

U krajnjoj instanci gotovo je sasvim jasno da je sve ovo što se događa samo artiljerijska priprema za reviziju Dejtonskog sporazuma čemu ova deklaracija ide vođena interesom velikih sila, ako bi se ona, rezolucija, u doglednoj budućnosti mogla uzeti kao dokaz da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Eto prilike, ako se to dogodi, da se traži od Rusa, kao garanta Dejtonskog sporazuma, da na takvu politiku odgovori "vetom", a ne da se najkrupnija karta sada baci na astal u partiji čiji se tok možda može preokrenuti u političkom smislu dok će presude ostati zauvek, pa nije baš jasno što bi rezolucija bila jači argument od presuđenog.

Biće mi oprošteno jedno poređenje. Meni ovi najveći borci protiv rezolucije liče na oduševljene pobornike Sirize koji, kad ih pitate da vam iskreno odgovore da li bi u neku grčku banku uložili pet hiljada evra, kažu – ne pada mi na pamet. Pun sam razumevanja za emotivna stanja, ali država bi trebalo da bude vođena hladnom glavom.