Klonim se koliko mogu televizije, ali sam ipak nabasao na solilokvij utučenog mandatara i tek pred kraj propovedi shvatio sam da je to konferencija za štampu: kamerman i reditelj nemaju srca da makar na par sekundi prikažu poslenike sedme sile, možda su moje kolege bile prikazane pre nego što sam se ja izvoleo priključiti kao gledalac, ali otkako ja ovo pratim vidim samo jedno lice i čujem samo jedan glas – monodrama, monodrama. Nakon možda četvrt sata pričuo mi se izdaleka ženski vokal: "Izvinite, da li to možda znači…", biće da se nešto pričulo i glavnom glumcu, na tren je zastao, kao što bi zastao i u pozorištu kad bi neko iznebuha gromko kinuo, međutim je nastavio da prati tok svoje svesti, pa kakva je ovo konferencija za štampu, za ovo nije potreban ni kamerman, čovek može sam sebe ovako da snimi, jedan govornik – jedan kadar.

Ili su novinari mandataru ipak potrebni?

Oni su živa potvrda da premijerova opojna moć nije sanak pusti, novinari su ćutljivi i za publiku nevidljivi predstavnici stvarnosti, njihova je uloga da blagonadahnu govornika na još bolju govoranciju: Rolingstonsima nije dovoljno što su bogati i slavni, hoće da to još koji put provere i overe na licu mesta, na bini ispred koje su stotine hiljada obožavalaca; biće da je tako nešto i kod nas u pitanju, dobro, ovde imamo šačicu akreditovanih trudbenika tiska, ali kakva publika takvi i Rolingstonsi.

♣

Iako na RTS-u radi nekoliko mojih vrlih i dragih znanaca, koje i ovim putem pozdravljam, i dalje se protivim obaveznoj i opštoj pretplati, makar mi i država i građani pokorni uglas podviknuli: "Ti bi da hiljade ljudi obrazovanih, nadarenih i vrednih ljudi ostanu bez posla?!" To ne bih, ali ne osećam ni potrebu da me državna televizija o ma čemu izvesti. Dobro, ja sam možda onaj Rom koga poverilac spazi i pokuša da ga sustigne, a dužnik ubrzava ne bi li što pre zamakao za ćošak. "Čekaj, stani, samo da ti kažem nešto…", a moj alter ego će: "Ne moram ja sve da znam!" Ni ja najpre ne moram sve da znam, a i ono što možda moram da saznam ne moram da doznam od Javnog servisa. Jeste pretplate bilo od pamtiveka, i sama je SFRJ kupila švedske goniometre (koje nijedan homo sapiens nije video, te pripadaju više mitologiji negoli nauci ili industriji) da uđe u trag ondašnjim izbegavaocima nameta, u mnogoj razvijenoj zemlji građani džumle i bespogovorno plaćaju da ih državni medij vakciniše od tabloida i od interneta (koji jeste Ada Huja), ali se ipak ne slažem ni sa našom ni sa drugim državama.

Monopol na vesti opšte prakse nema više niko, prozora u svet sad je tušta i tma, pojedinac kupuje nove i nove prijemnike svega i svačega, to plaća, a ono što mu odonud kulja u glavu mahom ne mora posebno da plaća, svet se menja, gradska opština plaćala je službenika da pali fenjere i da ih gasi, čekaj, nećeš giganta sa toliko zaposlenih kreativaca i tehničara, i sa tolikim sredstv. za proizvodnju upoređivati sa fenjerdžijom ili sa seoskim dobošarom? Zašto ne bih? Šta tu koga vređa? Ako proletarijat zatečen u Takovskoj, u Hilandarskoj ili na Košutnjaku treba zbrinuti, nemam ništa protiv, naprotiv, možda bi me to još više koštalo, ali tada bih se osećao kao neko ko je solidaran, a ovako se osećam nasamarenim.

Da je prenosio sve utakmice Lige šampiona (fudbal), možda bi Jav. servis u meni probudio ono malo hrišćanštine što još tavori u mračnoj pustolini moga bića, ali i tu je svaku drugu utakmicu bezdušno i ćutke prenebregao; sad kad je bio puč u Turskoj, jedna televizija koju lično ne cenim pokidala se da prikaže metež, i sa lica mesta, i u studio je pozvala domaće stručnjake za prevrate, i konzula je tamo našla, najvećem ljubitelju i poznavaocu vojske i oružja ušla je u trag, iako je major Miroslav bio negde na odmoru… Okrenem RTS, tamo sve cakum-pakum, ide film koji je valjda noćni portir pustio pre nego što je prionuo na ukrštenicu, Javni servis ispade kao oni roditelji koji detetu daju tablet i mogu sami da vijaju pokemone ili da hvataju zjala.

Treće, a najvažnije, mandatar dade besu: nikad na RTS-u, pa ko može tražiti da plaćam za program u kome se najveća zvezda zajamčeno neće pojaviti?

♣

Jedan moj drug zamolio me da napišem nekrolog za njegovu kompaniju koja nakon četvrt veka nevoljko i pognute naravno glave odlazi u ropotarnicu istorije, samo što sam to završio, zove me kolega iz jednog zaista lepog grada, da odgovorim na pitanja za njegove novine, do deset hiljada karaktera (dve ovakve kolumne); iako sam se zavetovao da neću pisnuti ništa osim ovoga što pištim po služb. dužnosti, pojaviću se u novinama, na dva mesta u kratkom roku, kao neko ko ima toliko toga da saopšti ovom govornom području, da, eto, mudruje i pro bono, a ne bih ni da se to raščuje, ni da mi pređe u naviku; idem da se umijem, tome me je naučila JNA, pospanog vojnika šalju dobre starešine da se umije ne bi li sa novom pažnjom pratio očaravajuću obuku, tako i ja, umivam se, umivam, ali zar nisam ja ono cveće koje na pijaci prodavci prskaju iz fajtalice za veš (ili ta flašica jeste za floru, a građani je na svoju ruku upotrebljavaju u peglanju?)? Umivancija mi pomaže koliko i prskalica neprodatim buketima cveća: ubran si kad si ubran, i vsjo.