Nedavno je u medijima pomenut Svetski dan televizije. To je danas jedna vremešna dama, koja je izuzetno vitalna za svoje godine. Istini za volju, istraživanja pokazuju da je sve manje interesantna mlađoj populaciji, kako je gledaju stariji građani i da sve više služi za svakovrsnu propagandu i razbibrigu.

Njena izvorna namena – da informiše, edukuje i zabavlja, svela se samo na prodaju i zabavu. Svetski dan je ustanovljen upravo zbog potencijala ovog medija da omogući upoznavanje i međusobnu komunikaciju ljudi u različitim kulturama i podnebljima. Cinici bi rekli da danas ne bi mogli ni da prepoznamo šta je to dobra televizija. Odgovor na ovo pitanje možda je ključ za razumevanje uloge i stanja televizije danas.

Prvi način prepoznavanja dobre televizije mogla bi biti televizijska kritika. Ova profesija u izumiranju danas može da nam kaže šta su kriterijumi za dobar TV program. Ogromna je nesrazmera beskrajnih sati koje gledaoci provode pred malim ekranima i uticaja TV kritike na autore. Zato vam preporučujem knjigu Branke Otašević Triptih (iz novinarske beležnice), u kojoj ćete naći njene izabrane tekstove koje je objavljivala od "Studenta" do "Politike".

Knjigu su zajednički objavili Politika i RTS simbolično spojivši štampane i elektronske medije, odnosno pisanje o televiziji.

Pošto je Branka temeljna i sistematična, prvo ćete naići na poglavlje "Svet na dlanu" sa njenim putopisima, zatim "Belgija na divanu", sa fantastičnim tekstovima o ovoj zemlji punoj podela, u kojoj ipak sve funkcioniše jer postoje demokratske institucije i vrednosti. Tek na kraju dolazimo do "Srbije na ekranu", gde su njene izabrane TV kritike "Zumiranje".

U prva dva dela shvatite da imate posla sa časnom i profesionalnom novinarkom, pa onda morate da prihvatite njenu TV kritiku kao relevantnu. Pravi triptih, u slavu novinarske profesije ili, tačnije, jednog časnog i odgovornog posla koji je takođe degradiran.

Možemo reći da dobra televizija ispred rejtinga uvek stavlja poverenje gledalaca, koje se teže meri, teško stiče i lako gubi. Obraz. Kako je rečeno na promociji ove knjige, Branka bi danas na društvenim mrežama bila influenserka, ali u najpozitivnijem smislu, sa relevantnim lajkovima i dislajkovima.

Drugi način prepoznavanja dobre televizije je povratak u prošlost. Mi smo, sticajem srećnih okolnosti, u oblasti TV stvaralaštva imali kreativne ljude, bliske pozorištu, filmu i književnosti. Našu televiziju su stvarali najbolji autori. Pre nekoliko dana sam na kanalu Trezor video malo remek-delo Dragana Babića, nastalo kada je na televiziji emitovan snimak sletanja na Mesec. Autora ne vidite, čujete samo pitanja, a snimljeni su fotografi iz Paraćina i njihove mušterije. Zašto ljudi vole da se slikaju, čemu služe ti praselfiji i portreti, šta se može naučiti iz televizije, kakve veze sletanje na Mesec ima sa vašim životima i zašto je važno biti lep ili lepa? Video sam i pokrivalicu, novi predajnik, verovatno Crni vrh ili Jastrebac, vrag će ga znati. Televizija koja gleda u budućnost, sve do društvenih mreža decenijama unapred. Vizija genijalnog Dragana Babića, za kojeg danas možda ne bi bilo posla na televiziji, verovatno bi imao potkast.

Na sreću, zahvaljujući arhivi televizije, možemo da pratimo uticaj savremenih medija na našu percepciju sveta. U toj zori televizijskog programa vidi se devičansko poverenje u ono što smo gledali. Tu naivnost danas srećete kod teoretičara zavere, koji sa istom naivnošću dele linkove sa interneta. Dominantno osećanje je zato nepoverenje i apatija, razočarenje u medije masovne komunikacije.

Dobra televizija je u svojoj istoriji bila taj "Dvogled", ne samo kao emisija, već kao pogled u budućnost.

Možemo li onda da zamislimo budućnost televizije? Pokazalo se da je tokom pandemije korone televizija dobila dodatni značaj, kao izvor informacija kome se veruje. Ona je širom sveta bila najvažniji medij za obraćanje širokom krugu gledalaca, ali i glavna zabava tokom dugih dana zatvaranja. Kao u vreme početaka televizije, ulice su zbog korone i mera izolacije bile prazne, a građani su satima gledali televiziju čekajući sudbonosnu informaciju koja će umanjiti neizvesnost i strah. Nakon dve godine korone, milijardi apliciranih vakcina, na televiziji satima gledamo neprekidnu polemiku zagovornika i protivnika vakcinacije i digitalnih sertifikata. Globalno rečeno, televizija se pretvorila u globalni rijaliti program, ili Prokletu avliju od mora do mora, u kojoj izolovani ljudi danima, nedeljama i mesecima vode žučne i neproduktivne svađe koje prekidaju samo blokovi reklama i izveštaji o broju novozaraženih i preminulih.

Populistička priroda televizije savršeno ide pod ruku sa populističkom retorikom političara, koji žele da profitiraju u novoj realnosti koju promovišu putem televizije. Zato je valjda u Srbiji prepozitivno izveštavanje u doba strašne krize prihvatljivo i poželjno. Budućnost televizije zato je neizvesna, baš kao i budućnost demokratskih tekovina u rukama političara. Doživeli smo da televizijske mreže u Americi cenzurišu Donalda Trampa, tadašnjeg predsednika i navodno najmoćnijeg čoveka na planeti. Zato ne brinem za budućnost televizije, ona je prepozitivna, možda je izgubila obraz, ali snagu nije.