Sve je počelo prve večeri protesta, kada se ispred Skupštine okupila veoma šarolika grupa građana različite političke orijentacije, i kada je mali broj policajaca uspeo da spreči proboj demonstranata u zgradu. Prenos tih dramatičnih događaja mogli smo da vidimo samo na televiziji N1, jer su na licu mesta bili reporterka Jelena Zorić i snimatelj Aleksandar Cvrkotić Cvrle. Isključivo zahvaljujući njihovoj profesionalnoj i ličnoj hrabrosti, Srbija je uživo videla kako ekstremna desnica preuzima građanski protest i počinje nešto što se može nazvati "rušenje Vučića guranjem sa desne strane političkog spektra".

Ekipa N1 se nadisala suzavca, snimila sve ključne trenutke sukoba policije i demonstranata i praktično otkrila patern događaja koji će se ponavljati narednih večeri. Osim jurišnika desnice, koji su pokazali organizovanost i agresivnost borbene jedinice, videli smo i ostavljene policajce (neko će reći i žrtvovane), ali i obične građane koji su trpeli batine i od desničara i od policije, u uniformi ili civilu.

Svaki protest, a to znam iz ličnog iskustva reportera B92 sa demonstracija tokom devedesetih, stvara novu generaciju reportera. Tada smo imali motorole, policija nas je ometala iz kola, a naučili smo da su perjane jakne najbolja zaštita kada te policajac odalami pendrekom preko leđa ili bubrega. Za suzavac je najbolja vlažna majica preko lica i obavezno bez trljanja, jer bude još gore. Udarac pendreka ne boli odmah, modrice i bolovi dolaze tek ujutru. Sve se to preživi, ali za mene je bila poražavajuća činjenica da se posle 30 godina pojavljuje slična politička situacija sa svemogućim Vođom (Miloševićem ili Vučićem), a da malobrojna i razjedinjena opozicija i građani ne mogu da artikulišu zahteve dalje od smene rukovodstva RTS (Mitević ili Bujošević) i ministra policije (Bogdanović ili Stefanović). To je zastrašujuće.

Pošto je televizija medij gladan krvi i dramatike, posle nekoliko dana imali smo"specijalne programe", "prve teme" ili slične "otvorene studije" na nekoliko televizija. Čak je i RTS imao reportere na ulici, po pravilu manje poznata lica, a neke televizije su skinule oznake sa mikrofona. Kurir TV se uključio u prenose, uz neprekidni fokus na fajt ili, kako bih to nazvao, "priču o prevrnutom kontejneru".

Dakle, umesto razgovora sa demonstrantima, reporteri svih drugih programa, osim N1, papagajski su ponavljali opise atmosfere, vatrometa ili jurnjave zbog suzavca. Nikome nije palo na pamet da razgovara sa građanima što je, drage kolege, suština izveštavanja sa protesta. Zabole me za zapaljen kontejner ili pravac vetra koji nosi dim od suzavca; svi osim N1 su opisivali događaje bez razgovora sa ljudima. Da, naravno, bes prema medijima je ogroman, da, pojaviće se ekipa koja će da ti skandira u kameru "Vučiću pederu", ili da skine gaće i pokaže golo dupe u Dnevniku 3 na RTS-u. Međutim, samo tako ćemo moći da razumemo zašto su ti ljudi na ulici.

N1 je jedini položio taj ispit, jer je koleginica Zorić usred gungule u holu Skupštine uspela da dobije izjavu Srđana Noga, koji iskulirano stoji iza policije i šiba SMS-ove dok se oko njega drugi tuku sa policijom. Videli smo da se protiv Vučića okrenula njegova dojučerašnja ekipa, jer molim vas da mi neko objasni suštinsku razliku između poželjnog Vacića, koji je deo vlasti, i nepoželjnog Noga, koji je neka opozicija. Dragi dušebrižnici iz vlasti, ovo su vaše bivše kolege, to su "patriote" za koje ste gajili beskrajno strpljenje i razumevanje. To je isti stepen sličnosti koji možete videti kod policajaca u civilu i onih nabildovanih batica koji snimaju ili mlate demonstrante, pa ti posle provali ko ti je razbio glavu – vlast ili opozicija.

Nedostatak razgovora sa građanima tokom protesta nije samo deo mog subjektivnog gledalačkog utiska. Televizije bi da dobiju gledanost baveći se akcijom uživo, ali bi istovremeno da izbegnu da poruke tih demonstranata budu emitovane. Umesto toga, imate na Pinku ili RTS-u goste koji komentarišu događaje i objašnjavaju nam šta građani zapravo žele. Tako možete učitati bilo kakav sadržaj i značenje razbijenim glavama, a samo je mašta granica. Ruski faktor, NATO, desnica, teroristi iz okruženja, strane službe, Đilas, Obradović, SPS ili bilo koji neistomišljenik.

Drage kolege i koleginice, sa časnim izuzetkom N1, vaši prenosi sa demonstracija bez konteksta ili izjava besnih građana predstavljaju samo scenografiju za još mučniju ili bezobzirniju medijsku manipulaciju. Nemojte od demonstracija da pravite rijaliti program, da bi onda političari i takojevići mogli da morališu nad zapaljenim kontejnerima ili slomljenim imobilijarom, pitajući se dva sata poput Ane Brnabić – šta to građani žele. Pa pitajte ih, zaboga, nek pitaju uživo premijerku, i svađa je početak dijaloga. Za mene je najluđi primer oda slomljenom saobraćajnom znaku, koji je postradao prve noći, pa doživeo popravku i onda drugi put bio polomljen.

Kolege i koleginice reporteri, siguran sam da ste pored tog znaka primetili neke ljude koji stoje ili sede, mirno demonstriraju ili se biju sa policijom. Ti ljudi su tema vaših izveštaja, baš kao i policajci. Lako ćemo za putokaz, kad jednom provalimo gde hoćemo da stignemo.