Vinstonu Čerčilu se pripisuje konstatacija da je “najjači argument protiv demokratije petominutni razgovor s prosečnim glasačem”. Bilo da je to stvarno rekao Čerčil ili neko drugi, rečenica je, hmm… ne znaš da li više mudra ili tačna. S tim da se njen pravi smisao vidi tek onda kada dolazi od ubeđenog pristalice demokratije, što je Čerčil svakako bio (u okviru shvatanja svog vremena). Pravi demokrata uvek sumnja i sklon je da razmatra unutrašnje protivurečnosti i nesavršenosti vlastitih uverenja ili na njima zasnovanih političkih sistema. Protivniku demokratije, au contraire, sumnja je suvišna. On zna sve i u granitnim građevinama njegovih iluzija nema naprslina. Sve dok se odjedared ne sruše tako spektakularno da od njih ostane samo prah. Ako ih nadživi, ostatak života provede tražeći – negde izvan sebe – najluđa moguća objašnjenja kako se to dogodilo, a bilo je tako nedogodivo.

Čerčilov glavni ratni protivnik, izvesni Hitler Adolf, nije hteo da gubi pet minuta na ćaskanje s “prosečnim glasačem”, tačnije, bilo kakvog glasača, pa tako i “prosečnog”, ukinuo je čim je za to dobio priliku, tj. čim se dočepao vlasti. I sebi i svojim somnabulnim vizijama odmah dodelio neograničeni mandat, kojem je tepao “hiljadugodišnji Rajh”. A to što se na vlast uspentrao uz presudnu podršku upravo tog “prosečnog glasača”, manje je paradoksalno nego što se čini. Uz malo uopštavanja, moglo bi se reći da je za njega najčešće glasao upravo onaj “prosečni glasač” koji prema sopstvenom glasu (a onda i prema sebi kao autonomnom građanskom subjektu i “malom deoničaru” državne politike, koji se za nešto pita i o nečemu odlučuje) nema nikakav vrednosni, a kamoli izgrađen i nepromenjiv “ideološki” odnos, nego ga tretira samo kao neki svoj mali, sirotinjski kapital. I rado će ga iznajmiti pouzdanom platiocu, a još radije ga se trajno odreći ako mu se obeća neka vrsta kompenzacije ili apanaže.

Bog zna zašto su me, baš pred ove naše izbore, spopala ova razmišljanja o u vremenu i prostoru dalekim licima i zbivanjima. Taman posla da nešto insinuiram. Samo sam možda malo melanholičan, što moguće ima neke veze s tužnim prizorom onih ljudi uhvaćenih kamerom i mikrofonom “na marginama” naprednjačkog derneka u beogradskoj Areni. Verovatno ste ih videli i čuli: zahvalni su “Vučiću” ne samo za sve što im je dao, nego i za sve što im je uzeo (sasvim ozbiljno!), a unapred mu se zahvaljuju i za buduće darove iz našeg kolektivnog džepa, uključujući po 2500 dinara koji su im obećani ako budu tako ljubazni da glasaju kako treba. A biće ljubazni, što da ne budu, šta ih košta?

Da li su i ovi tužni, ponižavajući iskazi i prizori “najjači argument protiv demokratije”? Ne, ali su najjači argument protiv parademokratske travestije u kojoj živimo: formalno, imamo demokratiju, pluralizam i slobodne izbore, suštinski, nemamo ništa od toga jer smo lišeni onoga što čini njihov preduslov: jake i nezavisne institucije kao čvrstu branu bilo čijoj samovolji, stvarnu podelu vlasti (checks and balances), ozbiljan Ustav i dobre zakone koji se poštuju, jake partije svih vrsta i još jače građansko društvo, slobodne medije etc. Dodajte tome depresivan nivo građanske svesti onog Čerčilovog “prosečnog glasača”, pa slobodno zaplačite.

Razume se, ne vredi kukati nad stanjem stvari – svako radi s onim što ima. Ali je veoma važno umeti napraviti distinkciju između onoga ko radi u interesu “prosečnog glasača” mada ponekad ironiše i lamentira nad prividnom uzaludnošću svog posla, i onog ko tog istog “prosečnog glasača” urniše i poništava dok mu se licemerno dodvorava, kratkoročno koristeći ga kao pogonsko gorivo za održavanje svoje mašine otuđene i uzurpatorske vlasti, a dugoročno sistem(at)ski sprečavajući svaku mogućnost da se ovaj, ili bar njegovi potomci, ikada emancipuje i postane nešto više od kmeta koji je poslušan i zahvalan zbog dobačene kriške buđavog hleba. Koji je inače sam umesio, od svoje, tj. naše pšenice.

Neko će reći, i biće u pravu, da ona tuga i nesreća pred Arenom ipak nije reprezentativna za “prosečnog glasača”, ma koliko nam “prosečni glasač” bio – ispodprosečan. Tačno je to, ali ponajviše utoliko što će oni pred Arenom iskreno i prostodušno izreći ono što neki drugi samo misle i po čemu se rukovode. I što im je nadnica za javno odricanje od statusa slobodnog građanina niža. Da li je ta razlika dovoljna da ikoga uteši?

Bajdvej, navodni cinik i skeptik Čerčil u ratu je porazio manijakalnog autoentuzijastu Hitlera. Nedugo nakon toga, Britanci su ratnog pobednika na izborima ‘ladno sklonili s vlasti. Hitler je, pak, bedno skončao u bunkeru usred razrušenog Berlina i razorene Nemačke. Rat je, dakle, izgubio, ali bi verovatno i na dan svoje smrti dobio izbore od ono nešto preživelih “prosečnih glasača”. Do kraja su mu ostali zahvalni na onom ničemu što im je dao i na onom svemu što im je uzeo. Šta nam to govori i šta nam je s tom spoznajom činiti, neka svako zaključi sam.