Regionalna politika: Mani kartu, maketa nam treba

Nije Aleksandar Vučić gospodin političar, gospodin, kako je sam za sebe rekao, pa da na belosvetska putovanja krene bez torbe. Uvek je vuče uz sebe. Unutra, pored četkice za zube, rezervnih čarapa i gaća, šahovske table sa sve figurama, vadičepa za vino, najnovijeg primerka "Vremena", ima uvek i neki mađioničarski trik.

U Berlinu je za uskim i visokim koktel stolom, veličine taman za tacnu žu-žua, izvukao iz te čarobne torbe neki papir, kartu, format A6, ima slika o tome, da ne bude da ja izmišljam, i razgrnuo je pred Angelom Merkel. Ona je malo gledala kao "tele u šarena vrata" dok joj je on tom kartom mahao pred nosom i nije bila sigurna da li je u pitanju shematski prikaz desanta na Drvar, ali je shvatila da je to nešto regionalno.

"Konjićev skok?", pitala je.

"Jok, to ja skačem", rekao je naš premijer.

Kandidovao je na Berlinskoj konferenciji o Zapadnom Balkanu tri projekta, a posle nam je rekao da misli da će jedan, a možda i dva sigurno proći. Očekuje se da maketa sva tri projekta bude uskoro izložena, ali onaj modelar iz Ujedinjenih Arapskih Emirata još čeka tlocrt kroz balkanske vukojebine i pita da li će njegove makete s istom pažnjom kao "Beograd na vodi" biti pod policijskim obezbeđenjem.

Čovek je umislio da je naslikao Mona Lizu i sad se ne zadovoljava malim. Ne Sinišom, nego generalno. Traži da nove mape i makete budu izložene u centru grada, da ih čuva policija u marici, inače neće da radi.

Šta je Vučić kandidovao? Ne mogu da kažem da mu predlozi nisu, nekako, seksi, sve multikulti i u funkciji razvoja regiona, ništa sebično, usko srpsko, lokalno i nedefinisano kao onomad izgradnja graničnih karaula na liniji Karlobag, beše li Ogulin, Virovitica.

Tri su projekta u pitanju: revitalizacija pruge Beograd–Bar, sa odvojkom za Tiranu, obnova pruge do Sarajeva i izgradnja auto-puta od Niša do Prištine, a ovo poslednje su u televizijskoj anketi vašeg prava da znate što manje posebno podržali građani Merdara, njih oko dvesta, ne u anketi nego ukupno, koji odnekud veruju da će im to unaprediti kvalitet života: mora da u Prištini ima neki jeftin šoping.

Lideri u regionu: Evropska, ruska i arapska braća

Skup u Berlinu pašće u zaborav jednako brzo kao i prašina po Vučićevoj karti. Neko, iole razuman, pitaće, što nismo već godinama povukli 800 miliona dolara ruskog kredita za obnovu industrijskih koloseka od Pančeva do Beograda, zašto trideset godina ne završavamo Koridor 10 i, na kraju, neko baš zlurad, pitaće – šta će Srbi u Sarajevu, kad ih, po preliminarnim rezultatima popisa stanovništva – koji nikako da postanu zvanični – ima jedva oko četiri odsto. Na ćevape?!

Ali, sprdnju na stranu. Istakli smo se ambicijom da budemo regionalni lideri i Vučiću u tom smislu, u smislu ambicija, nemam šta da zamerim. Evropa se komeša u jeku ukrajinske krize i Balkan, kao južna bojišnica dugoročnog razdvajanja Rusije od ostatka Evrope, NATO pakta u prevodu, svima postaje važan.

U tom svetlu dobili smo, kao poklon od Putina, kako mediji saopštavaju, i akumulatore za ona dva "miga-29" pa su u ponedeljak ceo dan nadletali centar Beograda, a ministar odbrane je išao svečano da "otvori" akumulatore u danu kada je Vučić potvrdio da Rusiji nećemo uvoditi nikakve sankcije. Čija struja, mislim akumulatori, njegova i pravila, pa bi učinak srpskih sankcija Rusiji bio jednak duvanju u sveću koja već treperi u mraku.

Neće Vučić, i to mi se kod njega dopada, da ispadne smešan i plaši mečku rešetom. Nekako drži do sebe, ali mi se, s druge strane, čini da ne drži do nas. Dugoročno potcenjivanje narodne inteligencije ne vodi na dobro. Medijima je već ovladao i svi nam, gotovo unisono, saopštavaju da smo u Berlinu od Nemaca "dobili" 140 miliona evra, aman ne kažu da je reč o kreditu i koliko će da nas košta taj poklon.

Posebno je nervozan kada mu se pomenu arapski prijatelji, o čemu, tim prijateljima i njihovim međusobnim odnosima i odnosima sa ostatkom sveta, pišemo u tekstu koji sledi. Kao da sluti da je to onaj kamičak u cipeli koja će ga žuljati u istorijskom preispitivanju njegove uloge u srpskoj politici. Mnogo je tu burazera, kumova i drugih povezanih lica da bi Vučić za sve njih garantovao svojim obrazom.

Preispitivanje njegove uloge u trećoj fazi srpske tranzicije biće u duhu one izreke da "psi laju, a karavani prolaze".

Koalicioni partner: Kakav front, širok front!

Da li ste se uželeli Đorđa Vukadinovića? Od kad je strpan u isti koš s "Vremenom" i kad je postao naš "koalicioni partner" ne mogu da odolim a da ga ne citiram, pa i onda kad se u potpunosti ne slažem s njim. Citat iz "Politike" od utorka:

"…teško da će se Vučićeva Srbija naći u priželjkivanoj ulozi onog ‘umiljatog’ jagnjeta koje ‘dve majke sisa’. Niti je Vučić tako umiljat, niti su oni ovce. Naprotiv, mnogo je realnije da ćemo biti više-manje zasluženo odbačeni i prezreni od obe, tačnije, od sve tri strane.

Jer, ako jedna Nemačka ne može, ili bar veoma teško uspeva da se pozicionira kao pomiriteljski faktor i ‘most’ između Istoka i Zapada, zamislite samo kolike li su tek šanse ove i ovakve Srbije da odigra takvu ulogu. Iako, naravno, nikome nije zabranjeno da maštari i na taj način u sopstvenim medijima predstavlja svoju spoljnopolitičku poziciju.

To vam je, otprilike, kao kada bi pingpong loptica ili prosjak koji ide od stola do stola umišljali da su ‘integrativni faktor’ i ‘medijator’ u društvenoj komunikaciji. Preterujem? Možda. Ali svakako mnogo manje od onih novinarskih i analitičkih mučenika koji su Vučićevo nesretno glavinjanje između Putina i Merkelove (vija Kirbi) pokušavali predstaviti kao ‘posredništvo’ (‘Vučić miri Angelu i Putina’), a Srbiju kao faktor koji će maltene sprečiti izbijanje trećeg svetskog rata.

Politički naslednici onih koji su sa glogovim kocem jurišali da razvale Titov grob, sada farsično i karikaturalno imitiraju titoističku spoljnu politiku. Nezvanično namiguju Rusima, zvanično proklamuju neutralnost, a faktički su na strani onih koji Rusiju napadaju i pokušavaju da je izoluju.

Zato više nego otužno i licemerno deluje režimska mantra kako mi ‘ostajemo na evropskom putu’, ali da ‘nećemo da uvodimo sankcije Rusiji’. Ali ćemo, s druge strane, poštovati briselski ‘ed-memoar’, u kojem se Rusija tretira kao agresor i optužuje za ‘nezakonitu aneksiju Krima’, kao i namernu destabilizaciju susedne suverene države. Ona Rusija koja je, inače, naš provereni prijatelj i sa kojim ova vlada, kako Vučić i Dačić vole da se hvale, gaji najbolje i najiskrenije moguće odnose (‘možda najbolje u čitavoj istoriji’). Iako, istovremeno, ‘principijelno’ priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine (‘sa Krimom’). Dok na sopstvenom teritorijalnom integritetu (‘sa Kosovom’) insistiramo mnogo, mnogo manje…"