Da sam malko plašljiviji, uplašio bih se da ću, ili da već jesam, izaći na zao glas zbog, kako biva, protivljenja aktuelnim protestima poljoprivrednika, manifestujućim uglavnom u larpurlartističkom blokiranju ulica grada u kojem živim. Nemam ja, međutim, ništa protiv protesta, nego samo iznosim izvesna zakeranja jer mi je posao da uočim i ponešto što drugima promiče i da ispitam moguća značenja, komplikacije i neželjena dejstva toga – a ko to ne razume, šta da se radi. Neka krene u pačiju školu, upis je u toku.

E pa, ako smo to razjasnili, sa zadovoljstvom ću vas izvestiti šta sam još uočio, a što je, po mom ispravnom mišljenju, vredno razmišljanja.

Na jednom od traktora preprečenih tamo kod Banovine danima se kočoperio natpis (verovatno je još tamo) kojim se zahteva nešto, ako se ne varam subvencije, “kao u normalnim zemljama”. Zahtev na prvi pogled razuman i opravdan, ali nije običaj ove rubrike da se zadovoljava prvim pogledom. Nego idemo odmah bar na četvrti…

Mnogo je toga važnog stalo u tu kratku rečenicu sa traktorske šoferšajbne. Najpre, njome se de facto tvrdi da Srbija nije “normalna zemlja”. Dalje, iz te rečenice proizilazi da neke druge zemlje jesu to, dakle – “normalne”. Ne kaže se ni u aluziji koje bi to zemlje mogle biti, ali hajde da se ne pravimo ludi: veoma je mala šansa da se misli, šta znam, na Rusiju i Belorusiju.

Ne znam zašto, gledajući taj natpis setio sam se kako je nekad bilo uobičajeno da nekome ko stalno pravi iritantna sranja cinično predložite: “Hajde, ponašaj se malo kao da si normalan”. Ne moraš, dakle, baš biti normalan ako ti to već teško pada, ali učini nam plezir pa ponekad ostavljaj takav utisak… Avaj, to nikada nije pomagalo.

Ozbiljno govoreći, šta je smisao ove poruke/zahteva? Da se ostvari izvesno pravo i izvesna dobrobit za jedan ceh (poljoprivrednički u ovom slučaju) koji se podrazumevaju “u normalnim zemljama”. Taj zahtev je sasvim utopijski, neostvariv, a čak i ako bi bio uslišen, pre ili kasnije bi bio obezvređen i obesmišljen. Zašto? Zbog manjka konteksta, eto zašto.

Šta to znači? Da parcijalna rešenja opšteg problema ne donose nikakvu korist, kamoli trajniji boljitak. To jest: ako hoćeš da u tvojoj zemlji nešto bude “kao u normalnoj zemlji”, jedini pouzdan način da to ostvariš jeste da učiniš sve što je tvojoj moći da tvoja zemlja postane baš to: normalna zemlja.

Hajde sada da vidimo kako bi se to moglo uraditi, te šta se zapravo radi, ako se to ipak ne radi. Bilo je raznih protesta u ovoj zemlji prethodnih godina, pa i sasvim nedavno, čiji bi se cilj mogao sažeti baš u nastojanje da Srbija postane “normalna zemlja”: ekoloških, onih protiv urbanističke mafije, izbornih mahinacija, medijskih nesloboda, brutalne eksploatacije prekarne radne snage i ko zna još čega sve. Svako od tih protestnih okupljanja uglavnom se sastojalo od onih kojih se ta problematika najneposrednije tiče, dok su drugi gledali sa strane i pravili se mrtvi – ako nisu bogme i gunđali protiv njih. A tzv. seljaka sa traktorima, moram li da podsećam, ni na kojem od svih tih okupljanja nije bilo ni od korova (čast ponekom usamljenom izuzetku). Valjda su čekali da vide hoće li dobiti subvencije “kao u normalnim zemljama”, pa da zadovoljno nakrive kapu.

Postoji jedan još jednostavniji i elegantniji način za kreiranje uslova života koje, skupljene na gomili, nazivamo “normalnom zemljom”. To su izbori. Imali smo ih sasvim skoro, pre samo četiri meseca. Kako su završeni, znate. I gle sad, gde se najmasovnije glasalo za one koji stoje postojano kano klisurine između protestujućih ratara i “subvencija kao u normalnim zemljama”? Pa po selima, naravno… Ko ne vidi neposrednu vezu između izbora (ne samo ovih aprilskih, jašta) i nedostižnosti ostvarivanja manje-više ničega u Srbiji “kao u normalnoj zemlji”, taj ne vidi apsolutno ništa, i za njegovo bi dobro bilo da ne izlazi na sokak, da ga ne pokupi neki drugi traktor.

Šta je naravoučenije ove priče? Ne može se polagati nada u ostvarivanje bilo kakvih prava “kao u normalnoj zemlji” jer se u “nenormalnoj” zemlji ništa ne odvija “kao u normalnoj zemlji”, pošto “nenormalnost” neke zemlje nije nesrećna slučajnost, maler i kismet, nego rezultat i proizvod svesnog napora onih kojima je ta brižljivo rafinirana nenormalnost u interesu. Umesto toga, dakle, treba graditi normalnu zemlju. Takva gradnja je eksplicitno politički projekat, i oko toga ne treba imati nikakvih iluzija. Za taj projekat potrebno je angažovanje celog društva, s razumljivim izuzetkom korumpirane i parazitske strukture kojoj se time pljuje u dubok tanjir i buši još dublji džep.

Pošto je, rekosmo, izgradnja “normalne zemlje” politički projekat – jer je politika uokviravanje opštih uslova i standarda (materijalnih i nematerijalnih) života unutar jednog društva – mora se doći i do makar najovlašnijeg konsenzusa o tome kako “normalna zemlja” izgleda. Složili smo se: to nije ovo u čemu živimo. Morali bismo se složiti: to nije ni ono gde je još gore nego ovde. Šta onda preostaje? I gde da to tražimo? Brzo na Skajp i pitajte svog sina, kćerku, unuke: sva je prilika da su oni već tamo.