L: Bonžur, Ekselencijo, i hvala što ste odvojili pola sata vašeg dragocenog vremena…

E: Čekajte, zar nismo mi na ti, zar vas nisam oboje viđala kod O. i kod Dž., pa u Zemunu, u onoj prelepoj kući koju bih ja da sam vlasnica izdala nekoj ambasadi…

Ž (Liji): Jesam ti rekao da nas se seća! Jedne noći sreli smo se i u pekari, u Maršala Tolbuhina…

L: Ono na pijaci kad smo se videli možda je bila vaša sestra…

E: Ja sam bila, i tog se susreta sećam, i mogu vam reći da mi nije bilo baš srce na mestu kad sam u hajci na moju malenkost ugledala i vaša imena…

L: Ja sam bila za to da ne podjaruemo još i mi sirotinju koja i tako škrguće zubima…

Ž: A ja sam baš osećao obavezu da pišem; nisam hteo da me korumpira naše poznanstvo. Pisao sam o vama kao o podstanarki, došljakinji bespomoćnoj pred nezasitim gazdama…

L: Moj je onaj deo, ako se sećate, da ste morali iznajmiti stan srazmeran vrednosti baštine koju treba da sačuvate i povratite…

Ž: Pisala si da Ekselencija živi u zdanju koje je zbog svoje lepote i porekla i samo pod zaštitom UNESCO-a, a da je ambasadorka dobila popust jer bi cena istog tog apartmana za nekog sovjetskog tajkuna ili šeikovog sinovca bila deset hiljada… (Ekselenciji): Iskreno, mislio sam da ćete nas primiti u rezidenciji, hteo sam da napravim par snimaka…

L: Rađa nam se novi Todorović, više voli da slika nego da piše, dobro, to je brže, lakše…

Ž: Verodostojnije je! I Todora mi ne diraj: zar i Šerbedžija ne voli više da peva nego da glumi?…

E: Zgradu je zabranjeno fotografisati, enterijer pogotovo, dormanu i skeneru fotoaparat ne bi promakao, zato sam odabrala ovaj bistro, da osetite duh Pariza…

L: Htela bih da vam čestitam na otmenosti koju ste ispoljili, tolika afera a od vas ni slovca…

Ž: U Beogradu je bila osnovana Komisija za zaštitu Zorice Tomić…

E: Zahvalna sam tim divnim ljudima kao i svima iz MIP-a koji se baš nisu štedeli objašnjavajući da bi svaka niža kirija bila pogubna po ugled naše zemlje, zbog komisije mi je bilo bogme i nelagodno, Odbor za zaštitu Radovana Karadžića, Komisija za zaštitu mene…

L: Napokon se oglasio i sam predsednik…

Ž: Da je kirija zaista previsoka. ..

L: Gazda ceni našeg predsednika i nije mu to lako palo, ali on je u Udruženju stanodavaca koje pomno vodi računa da niko ne izdaje stan ispod cene, i ne može pored najbolje volje da snizi kiriju… Odšteta za raskid ugovora tolika je da se Srbiji tek to ne bi isplatilo…

L: Znači, ostajete gde su vas i smestili?

E: Nemam izbora. Nije ni ovo bio moj izbor: znate kako to ide u diplomatiji, možda i ne znate, i meni je ovo prvi put…

Ž: Znam ja. Sve radi neko drugi: vlasnik stana ima ljude koji to izdaju, ministarstva inostranih dela imaju ljude koji stanove traže, kaparišu…

E: Da. Sve radi neko drugi. A onda se kola slome na nekome ko je stavljen pred svršen čin, makar taj čin bilo i nešto posve prijatno! Za mene je to tema: spremnost zajednice da linčuje nekoga ko se samo povinovao odluci centrale i terenaca, o tome će biti knjiga koju sam otpočela…

Ž: Stižete znači da kraj svih obaveza učinite nešto i za sebe lično?

E: Pišem, nadam se, lakanovsku knjigu o potrebi kolektiva da bude sablažnjen, sa strane to se verovatno doima kao nešto sitnosopstveničko, ali ako ste zaista kulturolog i sociolog, što god da uradite, uradili ste za svoju kulturu i za svoju zajednicu, znate ono: ako prosvetlite jednog čitaoca, otvorili ste oči čovečanstvu!

L: Već imate naslov ili…?

E: Neka to zasad ostane tajna kao i štošta drugo u vezi sa ovim mojim službovanjem…

Mogu vam samo reći da knjiga nastaje na francuskom, toliko dugujem ovoj velikoj zemlji gde svuda nailazim na topao doček, dok mi je iz Beograda, kao nekom džinovskom praćkom, katapultom stiglo mnogo kamenja, cigle, čerpića, šuta…

L: Znate da je gospodin Albijanić ovenčan "Izvanrednim zlatnim beočugom", ako se o beočugu tako može reći…?

Ž: To ga priznanje obavezuje da vašu knjigu priredi za naše govorno područje, zar ne?

E: Dozvolite da na ovo ne odgovorim, ostavite nešto i za sledeći intervju… Zar vam nije lepo u Parizu: vi ste jedini došli…

L: Niko drugi nije dolazio?!

E: Niko. Da sam se pod pritiskom navrat-nanos preselila u kakvo potkrovlje ili u suteren, ne bi niko ni znao…

Ž: Dobro je što niste bili brzopleti, nepromišljeni, impulsivni… Kad vam se možemo nadati u Beogradu?

E: Ne u dogledno vreme. Iako nikoga nisam rezilila, MIP oseća veliku odgovornost pa i krivicu zbog svega što sam propatila, a čemu sam, naravno, nedužna, MIP mi zato nudi, apeluje i insistira da ostanem ovde nekoliko mandata, Beogradski univerzitet nudi mi plaćeno odsustvo do 2019. kad će i sam biti primljen u porodicu evropskih univerziteta…

L: To su lepe vesti…

Ž: I mi smo, znači, pridoneli da se ovaj vaš razvojni period produži, bez obzira što smo možda ispunjavali radnu normu i podilazili ogorčenoj i zavidljivoj većini…

L: Hvala vam što ste nas primili i što nam naš novinarski populizam niste uzeli za zlo…

Ž: Pitanje za kraj: da li ćete se preseliti u jeftiniji stan, samim tim i u mnogo gori i zabačeniji kvart, ili…?

E: Ostaću u istom apartmanu i arondismanu: kad bih se sada preselila, priznala bih krivicu koje nema, drugo, ali ne i manje važno, narugala bih se žrtvama koje su operativci i vrhuška MIP-a zbog ovoga podneli! I cena ostaje ista, kad bi pokušala da revidira ugovor o kiriji, Srbija bi podrila svoju pregovaračku poziciju oko svetinja i umetničkih dela, a ja sam plaćena da tako nešto kako znam predupredim.