Negde u finišu i zapažene i voljene nezavisne američke melodrame Spavaj sa mnom (Sleep With Me) Rorija Kelija pojavljuje se Kventin Tarantino koji će nekom od gostiju na toj zabavi grleno i uz srčano iznete argumente pojasniti da je Top Gan Tonija Skota zapravo kriptični gej film, film o prećutanoj muško-muškoj privlačnosti, a kao ilustracija će poslužiti dijaloška razmena između Maverika (Tom Kruz) i ljutog mu rivala Ajsmena (Val Kilmer). Ovo je mnogim ljubiteljima na oba pola (poštovaocima takvih filmova koji mahom stižu preko festivala Sandens sa jedne, i bespogovornim fanovima Kruza i Top Gana sa druge strane), ostalo u pamćenju kao sočan primer ekstravagantnog osvrta na temu metatekstualnosti, pri čemu se gotovo u svojevrsnom haiku maniru preispituje suštinska kvir dimenzija svih filmova koji počivaju na bezrezervnoj hipermasakulinizaciji.

Evo, punih 36 godina kasnije u prilici smo da ponovo razmislimo da li je, odnosno – u kojoj meri je Tarantino bio u pravu, tim pre što i novi Top Gan kao najemotivniju scenu ističe upravo onu u kojoj se susreću (sada teško oboleli) Ajsmen i još izrazito dobrodržeći Maverik, a prenaglašenog alfa-mužjačkog nadgornjavanja i upadljivih pogleda opet ima među mladim avio-jurišnicima kojima je Maverik sada mentor. A u tom dugom međuvremenu, od izvornog Top Gana do ovog dobrano odocnelog nastavka zbilo se mnogo toga važnog – Toni Skot se upokojio, Tarantino i on su sarađivali u dva maha (Tarantino je bio scenarista Skotovog remek-dela Prava romansa), borbene avione su u značajnoj meri odmenili i isplativiji i zgodniji dronovi… a Tom Kruz je od čitave te i par pratećih generacija ostao jedina prava holivudska bioskopska superzvezda, što, uostalom, reakcije na ovaj dve godine odlagani spektakl i dokazuju. Film je uz ogromnu pompu predstavljen u sklopu Kanskog filmskog festivala, a prvi rezultati sa bioskopskih blagajni pokazuju da je ovo ostvarenje ipak i nekim čudom uspelo da premosti golem generacijski jaz između mlade i skorije pridošle i publike, koja pak pripada naraštajima kojima je prvi Top Gan bio jedno od formativnih gledalačkih iskustava u bioskoposkom okruženju. Sve pomenuto, naravno, nema baš čvršće veze sa konkretnim kvalitetima ili falinkama novog filma, sada u režiji Džozefa Kosinskog, ali čini se da je nužno pojasniti stanje stvari pri kome ovaj prvi veliki bioskopski naslov stupa pred gledateljstvo. Scenario je očito dugo spreman, te ne čudi ni što deluje i “prekuvano”, a da praktično ostaje ušančen u spletu dramaturških rešenja i zahvata prisutnih u filmu u režiji Tonija Skota sredinom hladnoratovskih osamdesetih godina 20. veka. Ovde neizostavno mora da ide jasna ograda da, iako mu blokbastersku konsekvetnost i konkretne brojke koje se tiču gledanosti niko ne može osporiti, (prvi) Top Gan je u kinestetskom i autorskom smislu efemeran, a možda i najbleđi film Tonija Skota (podsetimo se samo udarnih mu filmova – Prljavi igraju prljavo, Prava romansa, Državni neprijatelj, Domino, Krvava plima, Špijunska igra, Glad za krvlju…).

AKCIJA I ROMANSA: Bilo kako bilo, i život i Holivud moraju (kako znaju i umeju) da idu dalje, a utisak je da su se autori Maverika već na prvom stepeniku dobro snašli – ovaj film dosta brzo uspe da prevaziđe zamku u koju u ogromnoj većini upadaju vidno zakasneli nastavci, što je onda stvorilo dovoljno podatnog manevarskog prostora da se krene dalje. Na tom planu rešenje je krajnje jednostavno – Maverik (Tom Kruz) je i dalje neukrotiv i neustrašiv, što ga je, kako ćemo brzo saznati, očekivano koštalo napredovanja, viših činova, ugleda, pa i moguće političke karijere; u organizaciji visoko rangiranog Ajsmena on ipak dobija novu šansu – da poduči i sastavi tim junoša koji će uništiti moguće zalihe neprijateljevog oružja masovnog uništenja, a sve će to proći uz nužno koškanje i nerazumevanje Maverikove biti kako sa strane nadobudnih mladih štićenika, tako i vojnih autoriteta, a naći će se i prostora i vremena za romansu sa samosvesnom i šarmantnom vlasnicom lokalnog bara. Ovo je sasvim dovoljno da predoči narativni okvir, iskovan uz dužno poštovanje i starih majstora i onih koji se mogu označiti tek kao pouzdani izvođači scenarističkih i drugih filmskih radova, a koji su se oslanjali na jednostavnost, svrsishodnost, pa i formule koje ni ne pokušavaju da zatome tu svoju ponavljačku bit. U tom aspektu, Top Gan – Maverik postiže i ciljano i pred gledaoce stiže kao primer prilično “čistog” repertoarskog filma ogromnih komercijalnih apetita, koji ne dopuštaju ekstravagantne i verolomne poteze, za kojima bi verovatno posegnuo gorepominjani Tarantino, osvedočeno vezan za svoj dekonstrukcionistički žar a u kontekstu filmova koji bi ipak da bez posrtanja na tom putu komuniciraju sa što širom i što brojnijom publikom. Top Gan – Maverik je, dakle, film, nezatomljene i glasno naglašene jednostavnosti, što je, po svoj prilici, a barem na nivou implicitnog ili podsvesnog, bila ciljana kopča između onoga kako tamošnji vladari studija vide Kruza i takođe kako on doživljava sebe i starog/onovremenskog Holivuda, uvek gladnog sigurnih i bombastičnih hitova, posebno u letnjoj (onoj nepogrešivo udarnoj) sezoni. To nije zamerka, niti to može i da bude u ravni zdravorazumskog poimanja holivudskih prilika i navika, ali pominjana formulaičnost novog Top Gana je dobila krajnje rečito i upadljivo ovaploćenje u bezmalo numerički preciznom odnosu akcije, romanse, nostalgije, spektakularnosti, vizuelne besprekornosti, žanrovske čistote… i propagande.

LIBERALNOST I PROPAGANDA: Upravo tako, iako se izbegava otvorenije imenovanje trenutnih ili aktuelnih neprijatelja tamošnjeg poretka, na koje sada treba podići savremene letelice i pilote bez straha i mane, Top Gan – Maverik je neprikriveno propagandni film o suštinski neuništivoj moći sile koja to ostaje i kada se takmaci pojave i zauzmu postojane pozicije na horizontu te uvek prisutne opasnosti po poredak, državu, onaj poslovični sistem vrednosti ovog ili onog podsoja… Pritom, dobra je stvar što novi Top Gan intervencionizam ipak ne preispituje, ne fingira polemiku sa tim toksičnim i kobnim konceptom, već ga uzima kao datost, i to dobrovoljno, a u slučaju ovog konkretnog ostvarenja i smisleno i učinkovito slepilo dodatno utabava stazu ka čistokrvnom mačističkom spektaklu akcionog podtipa i na vojne teme, gde su militaristička zadrtost i vera u hijerarhiju aksiomi koje, eto, ni najodvažniji i najnepokorniji poput Maverika ne stavljaju pod znak pitanja. Krenemo li ovim putem, dosta brzo ćemo stići upravo na tačku na kojoj se vazda i uporno imaju preispitati lične preference, a baš u ovom slučaju naš odnos prema evidentnoj državotvornosti samo naoko liberalnog Holivuda postaje “prvi komšija” sa možda i neizostavnim većanjem kako mi zapravo stojimo sa propagandističkom suštinom savremenog filma, odnosno, koliko smo kadri da je upijemo ili dobrovoljno ignorišemo sve i kada stiže u vidu “navijačkog” filma koji svoju krajnju adresu traži i iznalazi u zabatu bioskopskog filma za uz kokice i ostalo (takozvani “popcorn movie”), što je i Skotov film, ako ćemo da budemo pošteni, na prvom mestu bio.

Toni Skot je, dakle, imao i boljih i profilisanijih filmova, a isto se može reći uzme li se u obzir i znatno skromniji dosadašnji opus Džozefa Kosinskog, reditelja Maverika; najposle, to vredi kao sveukupni sud i kada krenemo da vagamo domete njegovih filmova Only The Brave i Oblivion, koji je radio upravo sa Kruzom i koji mu je zasluženo doneo status “vizionara” u holivudskom koordinatnom sistemu. Uz očigledan visok sjaj zanatske izrade, uz to mudro oslanjanje na rikverc ka starostavnom dramaturškom šnitu, kao punom pogotku, a možda i jedinom iole zaumnom i efektnom rešenju nakon tako duge pauze između dva filma i između dve produkcione i estetske ere, filmu Top Gan – Maverik jednostavno fali zamaha. Ovaj se film sigurnim korakom kreće kroz davnih dana savladan, a onda i decenijama simplifikovan lavirint priče u tri čina, ali na tom putu slabo šta sočno i iole nesvakidašnje ima da ponudi gledaocu, bez obzira o kojoj tu starosnoj ili pokloničkoj grupi da pričamo. Mimo funkcionalnosti koju niko pri zdravoj pameti ne bi trebalo da pokuša da ospori, Top Gan – Maverik, osim te svoje uhu ipak dovoljno ugodne buke i te nekako razmetljive uprizorenosti, prevashodno jeste rutinsko ostvarenje, uz podosta povoda da mu se pridoda i epitet suštinske rudimentarnosti. Na sve to, utisak kvari i teški konstrukt u vidu segmenta sa usiljenom komplikacijom pri izvođenju te opasne letačko-bombaške misije, kao problem koji se prebrzo i odveć jednostavno reši, a koji priču odvede u plićak otvorene didaktičnosti, pri čemu krajnja meta biva onaj meritokratski nauk u koji Holivud i dalje polaže neupitnu veru – srećan ishod zavređuju isključivo oni koji i zbilja dokažu da su u dovoljnoj meri promenili i pobedili ili barem zauzdali i pripitomili nedostatnosti vlastitih karaktera.

Ipak, ako Top Gan – Maverik iskreno i bez previše prenemaganja prihvatimo kao (i) propagandni film, ta didaktičnost mu dođe kao sasvim očekivan i prikladan ukras, đinđuva dovoljno upadljiva i potrebna da se zaokruži taj metaforički venac poslovično sigurnih rešenja. Dalje na tom putu srećemo i impresiju da su dobri delovi filma potencijalno čist višak (ovo se ponajpre odnosi na romansu sa zanosnom samohranom majkom, gde Dženifer Koneli naprosto “prošeta” kroz tu nimalo zahtevnu rolu), da je to sve moglo ekonomičnije, da je nostalgičarski štimung, premda dovoljno spretno udenut u širu priču, ostao nedorečen, da su Kruzu, kao jedinom superstaru iole starijeg kova, ipak potrebni filmovi zamašnijeg i osobenijeg koncepta (kao već pominjani Oblivion i besprekorni Edge of Tomorrow od pre nekoliko leta), da su Majls Teler i Glen Pauel ostali u dubokoj senci Kruzove pojavnosti na velikom platnu, da ta alfamužjačka okoštalost ipak nije ni delimično “razmrdana”… kao i da smo ostali uskraćeni za odgovor na ključno logičko pitanje – čemu borbene letelice pored “živih i zdravih” dronova?