Kažu da je domaća igrana serija okosnica TV programa. Postoji višedecenijska istorija dramske produkcije RTB-a koju ovom prilikom ne bih mnogo koristio za poređenja, jer sami akteri tvrde da se nekada radilo ozbiljnije, pa bih o fenomenu "domaćice" govorio u svetlu aktuelne TV ponude.

Tranziciona sapunica počinje sa "Boljim životom" koji u sebi već nosi klicu raspada SFRJ, a to je poslednja serija u kojoj su rame uz rame glumili Boris i Bata. Tada je Siniša Pavić postavio (uz "Vruć vetar", koji je doživeo istočnoevropsku popularnost) pravila žanra koja su se održala do danas. Glavni lik je uvek muškarac (izuzetak je serija "Lisice"), srednjih godina, koji se nije snašao u društveno-političkim okolnostima i ekonomskoj krizi, jer je pošten, tradicionalan i tvrdoglav. Oko njega, shodno epohi, defiluju prevaranti (socijalistički menadžeri, gangsteri, menadžeri, korumpirani advokati, žene lakog morala) dok on pokušava da očuva porodicu i brak u želji da malčice bolje živi. Ta željena promena je uvek kozmetička, nikada suštinska promena sistema, a glavni junak pati od svih boljki našeg biračkog tela. Nalazi se u "sivoj zoni". Tako su se ređali – "Bolji život", "Srećni ljudi", "Porodično blago" i slični biseri. Rešenje svih životnih problema je prozaično – porodično nasledstvo, ćup s blagom, okončanje višegodišnje ostavinske rasprave, a samo u slučaju "Vrućeg vetra" – otkrivanje sopstvenih talenata i promena odnosa prema radu.

U međuvremenu je zavladao i tv-pluralizam, pa su serije počeli osim RTS-a da proizvode i TV Pink i TV BK i B92. Pink je u pomenutu matricu uveo savremeniju tehniku snimanja, brže dijaloge koji su zamenili "pavićevska sudska obraćanja", uveden je pajtonovski humor – i dobili smo "Ljubav, navika i panika", nagrađenu porodičnu seriju. BK televizija je pokušala da učini nemoguće. Proizvedena je prva domaća latinoamerička sapunica "Jelena", čiji je podnaslov i lajtmotiv jedna takođe popularna serija – "I bogati plaču!" Karići su tada, baš kao i pred svake izbore, pokušali da nas uvere da su oni vredne radiše, što pošteno stekoše svoje vile i milione, a zli ljudi (takođe tajkuni) pokušavaju da im otmu teško stečenu crkavicu. Uz sve to, ovdašnji tajkuni takođe imaju iste probleme kao Giga Moravac iz "Boljeg života", jer žele da ožene sinove poštenim devojkama i udaju kćeri za vredne zetove. Tu su još i iskušenja velegrada, koja jadne tajkune dovode do bolesničke postelje. Ipak se sve na kraju završi serijom venčanja – kao u tabloidima. Istini Na volju, treba reći da "Jelena" iz današnje perspektive predstavlja manje fikciju, a više realiti šou. TV B92 je domaću seriju potpuno uronila u tranziciju kroz lik Mileta sa Čubure, antiheroja, antitajkuna, antiglobaliste, Srbina koga je u stanju da promeni samo i isključivo – vlastita žena. On je trenutno, u ilegali.

Domaća serija uvek u sebi ima elemente realnosti koji vezuju publiku, samo je broj tih elemenata tokom godina sve manji i manji. Ako je serija "Kamiondžije" u svoja dva ciklusa obradila migraciju selo–grad, kredite, divlju gradnju, populacionu politiku i ekonomske reforme tokom stabilizacije, danas u seriji "Ljubav i mržnja" na TV Pinku vidite tajkuna sa drugom ženom i gomilom dece koja se ne podnose i švalerišu. Pitam se da li se današnji gledaoci lakše identifikuju sa 1 odsto bogatih i njihovim problemima nego sa 50 odsto ljute sirotinje koja je u medijima tokom tranzicije po pravilu – nevidljiva.

Bitan fenomen za domaće serije jeste relacija selo–grad, koja nije geografska, već sasvim psihološka. Da podsetim, prema poslednjim istraživanjima čak i u Srbiji, više od 50 odsto stanovništva danas živi u urbanim sredinama. Povratak selu u domaćim serijama zato je psihološki povratak u tradicionalizam, a sve to opet odgovara našem polukružnom političkom zaokretu od Evropske unije. Kada postane gusto, vraćamo se Gigi Moravcu u nama, odnosno na vrata pokuca majka Vuka iz Pržogrnaca sa klopom, da ne pocrkamo od gladi u urbanoj sredini. Tako su nastali dramski serijali "Seljaci" na Pinku, ili "Selo gori, a baba se češlja" na RTS-u. Akteri drame su sada neki imaginarni seljaci, ili predstave seljaka, zapleti su bizarni, a glavna riba je Suzana Mančić. Publika, baš kao i naši akademici, želi od tih seljaka da čuje odgovore na svoje dileme, da uživa u lepotama Srbije (netaknute) i viri kroz prozor dok se presvlači Mančićka. Manje-više, to publika ionako radi kod kuće. Ono što mene nervira jeste činjenica da ovakve serije samo produbljuju jaz između sela (lepa idila, ništa ja tu ne bi mjenjo) i grada, gde se sve pokvarilo. ‘Oću bre da seljaci dobiju pristojne puteve, internet, vodovod i kanalizaciju – pa da, ako baš ‘oće, gledaju Suzanu na internetu.

Na kraju, i domaća politička scena postala je nužno tema domaćih serija. Ako je Giga Moravac dramski arhetip pozitivca, Šojić je antiheroj poslednjih dvadeset godina. Južnjački akcenat, spojene obrve, švalerski brčići i karirana odela vrištećih boja, a uz to pronevere svih vrsta. Danas je Šojić u svojoj želji da postane kapetan Bele lađe postao političar u RTS seriji "Bela lađa". Pink ima odgovor sa serijom "Premijer". U oba slučaja tema je mutni konglomerat politike, ekonomije i kriminala u Srbiji, samo je sve teže odrediti pozitivnog junaka za identifikaciju. U dramaturškom smislu, "Premijer" je nešto aktuelniji, ali je Šojić serija za sebe, samo pitam se da li ova vrsta humora ima katarzičan efekat. Da li će biračko telo početi politički zrelije da rasuđuje zahvaljujući ovakvim serijama, jer podsmevanje moćnicima predstavlja poslednju liniju odbrane demokratije. Sprdnja, ne.

Na kraju imamo serije iz susedne hrvatske produkcije. Razumemo jezik, tematika je slična, a glumačke podele su postale mešovite – hrvatskosrpske. Tema su tajkuni koji su predstavljeni kao "obični ljudi". Potreba za sakrivanjem porekla kapitala u Hrvatskoj je još izraženija nego u Srbiji. Ipak, serija "Ponos Ratkajevih" predstavlja iskorak u žanru, jer se bavi istorijom Hrvatske u XX veku, uključujući partizane, ustaše, Blajburg i Jasenovac. Pitam se da li će ovakav pristup istoriji podstaći i domaće stvaraoce da srpsku istoriju pretoče u telenovelu. Činjenica je da postoji hrvatska serija "Urota", čija tema neodoljivo (ponekad neukusno) podseća na ubistvo premijera Đinđića, a glavni akteri su bezbednjaci iz Srbije i Hrvatske koji surađuju. Nismo ni sumnjali da su surađivali i da suradnja i trgovina nikada nisu ni prestajale. Samo imam problem kada mi se udbaši serviraju kao supercool likovi.

Na kraju, ako želite primer serije koja u sebi sadrži sve navedene elemente, uz savremeni pristup režiji, moja preporuka je serija "Vratiće se rode". To je po svoj prilici prva serija koja je uspela da prebaci preko komšijskih plotova ex-yu republika i postane hit. Ono što je fenomen jeste činjenica da je niz nesrećnih okolnosti (povreda ili smrt glumca) uz scenario koji bukvalno nastaje ovih dana, uoči još jednih sudbonosnih izbora u Srbiji u prvi plan izneo činjenicu koja provejava svim domaćim dramskim serijama. Svaka fikcija ovde može preko noći postati realnost. Pitanje je samo ko nas režira.