Knjiga autobiografske proze Miris filmske trake Mustafe Mustafića Pujde predstavljena je na upravo završenoj godišnjoj Internacionalnoj skupštini Federacije direktora fotografije, čije je predstavnike 53 članice ugostila u Beogradu Srpska asocijacija snimatelja: oskarovce, emijevce i ostale krem-de-la-krem inače najnevidljivije, a najznačajnije filmske profesije – profesije snimatelja.

Za razliku od Nušićeve autobiografije, za koju autor kaže da obuhvata period od rođenja do ženidbe jer posle ženidbe čovek autobiografiju više ni nema, i Mihizove u kojoj već naslov kaže da je o drugima, Mustafićeva autobiografija odnosi se na struku. Njegovo formalno i neformalno obrazovanje bilo je postepeno, široko i neobično: posle automehaničarskog zanata Mustafić je završio prva dva razreda večernje gimnazije, druga dva redovno, zatim je dve godine studirao prava i još dve filozofiju u Sarajevu, da bi, najzad, uz rad, apsolvirao kameru na zagrebačkoj Akademiji dramske umjetnosti.

"VREME": Zašto ste, nakon decenija snimanja, sad napisali knjigu?

MUSTAFA MUSTAFIĆ PUJDO: Kad sam dobio nagradu za životno djelo Udruženja filmskih radnika BiH, a to je nagrada koja se dodjeljuje onima koji su na kraju radnog i životnog vijeka, shvatio sam da kad ja odem, niko od mladih neće znati ništa o snimateljima od kojih sam ja učio, a koji su udarili temelje BiH kinematografiji. Nema nigde nikakvih zapisa ne samo o snimateljima, rediteljima, glumcima, nego ni o scenografima, šminkerima, scenskim radnicima i svim ostalim pripadnicima filmskih struka tog vremena, osim na špicama, naravno. Zato sam odlučio da napišem knjigu o svima nama.

Kako miriše filmska traka?

Mi koji smo radili sa filmskom trakom sjećamo se jako dobro kad smo tamo u komori ulagali ili izlagali traku kakav bi nas fantastičan miris pritom zapahnuo, miris koji osjećate cijeli život.

Kako je izgledalo vaše učenje? U to vreme svuda na svetu profesija snimatelja spadala je u umetničke zanate?

Moji učitelji bili su stari snimatelji, majstori, većina njih samouka. Ja jako cijenim školu i mislim da je teško biti vrhunski snimatelj bez škole, ali isto tako mislim da je jako dobro ne biti odmah direktor fotografije, nego najprije proći i sve ono što smo mi nekad prolazili.

Koliko se tehničkih promena dogodilo od vaših početaka do danas?

Promene su ogromne, nema više filma ni mirisa filmske trake, danas je digitala. Imao sam sreću, družeći se s mlađim kolegama, da održim kontinuitet, učio sam i prihvatio sve što je došlo iako sam bio veliki protivnik videa i nove tehnologije. Opirao sam se koliko sam mogao, ali sam je morao prihvatiti. Na kraju, slika je slika, kompozicija je kompozicija, svjetlo je svjetlo, pitanje je samo zapisa, a kad to shvatiš, shvatiš da nije tragedija. Čak je ponešto i dobro: ja sam sve stariji, ali su kamere sve manje, pa ih i dalje mogu nositi.

U knjizi, na mestu gde se rat završava, kažete kako nema više komunista, ostale su samo komunjare i otimaju se za vlast u novom višestranačkom sistemu. Da li to, između ostalog, znači da smatrate kako je komunizam bio bolji?

Naravno da smatram. Ako je ovo demokratija, ja sam strašno ljut na demokratiju! Ovo što mi sada živimo nije ni blizu onoga što smo nekad živjeli. Znam da će neki reći kako sam jugonostalgičar, jesam i time se ponosim. Ne u onom smislu u kom oni misle o jugonostalgiji, politički to mene ne zanima. Ali kad govorimo o kulturi, pa to je bio jedinstven prostor, mi govorimo istim jezikom i mnogo je zajedničkih, tradicionalnih stvari koje nas vezuju. To je nešto što se pokazalo da ne možete izbrisati, to je razlog što sam danas u Beogradu, što moje kolege iz Beograda, iz Zagreba, iz Slovenije dolaze u Sarajevo. To je nešto što se, na sreću, ne može uništiti bez obzira koliko se ovi trudili da to urade. Onaj sistem u kom smo se slobodno kretali, jedni s drugima radili i živjeli, apsolutno je bio bolji. Danas imamo primere kolega, ljudi iz branše, ne samo snimatelja, koji nisu odoleli tom izazovu nacije i nacionalnog ludila. Na svu sreću, oni su ignorisani od onih drugih, pravih, koji su ostali dosledni tome da je umjetnost jedno, a da je politika nešto sasvim drugo. Oni koji su se umiješali u politiku, napravili su veliku grešku, to znamo, a znamo i ko su, da ih ne pominjemo po imenima.

Za vreme užasa ‘90–ih, ratni TV reporteri izveštavali su svako za svoju zaraćenu stranu ili za strane televizije, neko za pare, neko iz ubeđenja. Kako je to bilo i da li se danas nešto promenilo?

Nije bilo kolegijalnosti tada, nismo se viđali niti smo jedni za druge znali, to je tako, mada je meni teško shvatljivo. Vrijeme će pokazati ko je bio na pravoj, a ko na krivoj strani. Kad znamo da smo mi, snimatelji, neka vrsta bratstva, meni je krivo što neke kolege nisu prepoznale zlo, ali svako ima svoj izbor.

Tokom ratnih godina imali ste neobično pozorišno iskustvo?

To je bilo jako zanimljivo i žao mi je što nisam za pozorište radio više. Zvali su me tada da uradim svetlo za dve predstave, jedna je bila Alkestis Harisa Pašovića, a druga Čekajući Godoa Suzan Zontag. Bili su to posebni izazovi jer nikad nisam radio pozorište, a pogotovo je izazovno bilo raditi ga bez struje, pomoću baterija, svijeća, nekih sijalica na akumulator.

Kako vidite trenutnu društvenu i političku situaciju u Bosni i kako

se to odražava na bosansku kulturu uopšte i na bosanski film

kao deo kulture kojim vladate?

Društveno-politička situacija u Bosni je najblaže rečeno katastrofalna. Sve se to odražava na kulturu, pa i na film koji je, nakon završetka rata, možda i najbolji dio bosanske kulture. Međutim, mi nemamo sistemski uređenu kinematografiju i uspjesi talentovanih mladih autora na svjetskim filmskim festivalima zapravo su incident. To nisu uspjesi države, sistema, kinematografije, već lične zasluge autora koji je to uradio u vrlo bijednim uslovima.

Snimali ste mnoge slavne ličnosti, pa i Orsona Velsa, Žanu Moro, Tita, Regana, Klintona, Izetbegovića…

Tito se svake godine 31. decembra obraćao naciji, pa sam ga snimao jednom na Brdu kod Kranja, jednom u Karađorđevu, a poslednji put pred njegovu smrt, za Jugoslovensku radio televiziju. Da, snimao sam različite veoma važne političare, ali blenda mi je uvek bila 2,8! Blenda 2,8 daje izuzetno malu dubinsku oštrinu, pa se figura koju snimate nalazi u polju oštrine, a sve ispred i iza nje je mutno.

Da li su snimateljska udruženja neka vrsta male strukovne masonerije? Da li je struka iznad rasa, klasa, nacija, religija i svega onog na čemu se zasniva primitivno shvaćen identitet?

Tačno je to, mi se ponašamo kao neka vrsta masona, pod znacima navoda, jer mi to nismo, ali da je struka iznad svega što ste naveli – jeste! Među nama snimateljima nema zavisti, nema ljubomore, ako je i ima, vešto se potiskuje zato što smo uvijek spremni da pomognemo jedni drugima. Na samom snimanju, kad netko iz sektora kamere pogriješi, mi to između sebe šapćemo, pokrivamo jedni druge, tražimo drugi dubl, a greška ostaje među nama i nikad dalje od kamere to ne ode. I zaista sam ponosan na to, posebno u BiH gdje je situacija vrlo komplikovana, a mi smo uspjeli ono što ne uspijevaju političari, važne i moćne institucije, razna udruženja: mi u našoj asocijaciji imamo i Srba i Muslimana i Hrvata, i to je stvar od neprocenjive vrijednosti.

Kako se privatni život uklopio u zahtevnu profesiju?

Evo vam priča, pa zaključite: spremali smo se da nekud krenemo, a sinčić mi se obratio sa: "Tata, hoćete li i vi sa nama?" Žena mi je objasnila da su u vrtiću učili da nepoznatima kažu "vi"! No, moj sin, kad je došlo vrijeme da se opredeli za profesiju, odlučio se da upiše režiju. Što je razlog za veću bliskost, ali i za više nesporazuma. Snimajući sinovljev prvi celovečernji igrani film kao direktor fotografije, imao sam strašan problem kako da mu ne ugrozim profesionalni rediteljski autoritet, a da istovremeno pokušam da mu pomognem. Na kraju sam zaključio da dok smo na snimanju, to nije moj sin, to je reditelj, i ponašao sam se prema njemu kao prema svim drugim rediteljima.

Šta biste radili da ste danas mlad čovek i da počinjete karijeru snimatelja, tj. šta savetujete mladima?

Ja bih sve ponovio. Kad bih imao sada pedeset godina manje i kad bih birao profesiju, najvjerovatnije bih isto izabrao i krenuo istim putevima. Ono što savjetujem mladima je da kad se opredele da nešto rade, neka se opredele za ono što vole. Dakle, ne ono gdje će zaraditi pare. Ljudi koji se bave filmom većinom nisu bogati, ali mogu da budu jako, jako sretni ako rade ono što vole.