PUT U BANGLADEŠ

Bangladeš je toponim, dakle, ime mesta koje se može pronaći na zemljopisnoj karti, zemlja koja ima istoriju, koja se rve sa sadašnjošću i koja, valjda, ima nekakvu budućnost, država u kojoj živi sto osamdeset miliona ljudi i koja je poznata po poplavama, tigrovima, siromaštvu i spektakularnoj korupciji. U Bangladešu, s vremena na vreme, eksplodira po koja bomba i ostavi iza sebe gomilu raskomadanih leševa, ali isuviše je Bangladeš siromašan da bi se svet bitnije potresao zbog toga. Bangladeš, dakle, za razliku od Makonda Gabrijela Garsije Markesa (na primer), zaista postoji. U istoimenoj poemi Enesa Halilovića, međutim, Bangladeš je, pre svega, reč, ime – filozofi bi rekli: označitelj – ali ono što ime Bangladeš označava, strogo uzev, ne upućuje na onaj Bangladeš koji postoji na zemljopisnoj karti, u kojem se često Gang i Bramaputra, nabujale od monsunskih kiša, izliju i prirede poplave biblijskih razmera, već je Bangladeš ime jezičke igre, naslov poeme koja sa stvarnim Bangladešom održava tek labavu vezu, toliko labavu da uprkos tome što označava nešto stvarno, Bangladeš ima istu funkciju kao i ime Makondo koje ne označava ništa stvarno. Svemu tome uprkos – da ostanemo na terenu paradoksa – Makondo nije manje stvaran od Bangladeša, kao što ni Bangladeš (ili Sumatra Miloša Crnjanskog) nije manje nestvaran od Makonda. Istina Halilovićevog Bangladeša, kao i istina Markesovog Makonda, nisu u stvarnosti koja im prethodi, već u njima, u poemi i u romanu, u samome jeziku.

Bangladeš je, ako bismo verovali piscu, reportaža, a iz teksta poeme razabiramo da se grupa pisaca nalazi u poseti toj zemlji, u organizaciji svojih domaćina putuje po njoj i beleži ono što vidi. Uprkos tome što nam, na prvi pogled, deluje kao pesnička fantazija – "ponekad, / naročito kad su monsuni, / kad alge narastu, / kad kiše uđu u grobove, / Bangladeš se pita: jesam li knjiga / ili država, / reč ili prostor? Šta sam i čemu služim?" (str. 16) – možda je ova poema isisana iz sirove stvarnosti, pesnički zapis s lica mesta, svedočenje satkano od pesničke petlje? Ne bi, međutim, Bangladeš bio istinitiji ako bismo znali da mu je prethodio put u stvarni Bangladeš, niti bi postao manje istinitim ako bismo znali da pisac nije makao iz svog Novog Pazara dok ga je pisao. Istina poeme nalazi se u njenom jeziku, ne u stvarnosti koja joj prethodi. U zabitom bangladeškom selu, beleži pisac reportaže, u kojem škola prokišnjava i u kojem živi "tridesetak ljudi tankih nogu" (koji ponosno kažu da su starosedeoci, koji njive oru tankim ralom i uprežu krave tankih nogu), "poglavica puši marlboro, seoska prostitutka pere prezervativ u potoku, / potom ga suši na žici. / starac trenira pogled, gleda kroz naočari bez stakla. / starica britvom kolje bube" (str. 45). Na drugom mestu piše putopisac da "u Bangladešu postoji / "takmičenje – ko će brže izbrojati pčele. / ubace pčele u džak, a džak u sobu; / unutra su dva takmičara / koja odvežu džak i broje pčele. / organizatori znaju koliko je pčela bilo u džaku. / bez želje da otežavaju takmičenje, / pčele lete po sobi i zbunjuju brojače" (str. 39-40). Nismo, mi čitaoci, naivni e da bismo poverovali putopiscu kako ovakva igra zaista postoji, te je ovo, dakle, pesnička fantazija. Može se, naravno, i ovako čitati, osim što bi takvo čitanje bilo bolno pogrešno. Igra s pčelama, ta izmeštena slika s džakom punim pčela, ili ona starica koja britvom obezglavljuje bube (pa njihove glave potapa u vrelu vodu), može da stoji samo u nečemu što se zove Bangladeš, čak mora tu da stoji, jer nužno se stapa s drugim slikama, jednako neobičnim, recimo sa zmijom koja ulazi u rupu onako kako jezik uđe u grlo (str. 39). Strašno ćemo pogrešiti ako se ne prepustimo Halilovićevom jeziku, nego tražimo značenja (ona će doći, ali ne odmah), ako grčevito tragamo za "onim što je pisac hteo da kaže" umesto da radosno i bez stege hodamo po onome što je rekao. Ne, dakle, samo da je pisac rekao upravo ono što je hteo da kaže, nego je to rekao na način koji je smatrao jedinim mogućim. Toliko je Halilovićev izraz usredsređen, gibak, uravnotežen i nikako na poslednjem mestu – duhovit (humor je upravo neodoljiv), da ćemo izneveriti ideju pesme ako se opiremo njenoj struji.

Ima reči koje Halilovića fasciniraju, a pažljivo će nam čitanje odgonetnuti da ta fascinacija nije slučajna. Tigar, na primer, simbol je Bangladeša (bengalski tigar), a kako se ova poema, između ostalog, provlači između Scile opštih mesta (poplave, tigrovi, siromaštvo) i Haribde neznanja o Bangladešu (šta mi, zapravo, znamo o toj zemlji?), tigar je, pre svega, reč koja održava odnose s drugim rečima mnogo više nego sa stvarnim tigrovima, kao što će se ponavljati i reč bifurkacija (račvanje) koja nam, uvek iznova, doziva sliku geografske karte i bangladeške ravnice koja nije drugo do ogromna delta, mreža sačinjena od vode koja se račva. Bogat je Halilovićev tekst, jezik je sočan i pun, slike prodorne i nezaboravne, ideje pametne i razigrane. Čisto uživanje u tekstu.

SINKOPE STVARNOSTI

Priznati pesnik i pisac tri zbirke priča, Enes Halilović je objavio svoj prvi roman, Ljudi bez grobova. I to kakav roman! Oboružan iskustvom pesnika, štedljiv u izrazu i, istovremeno, s merom raspričan, ispisuje Halilović višedelnu priču o Semiru Numiću, mucavcu, momku čiji je život obeležen nasilnim smrtima i nemaštinom, ali koji se, tome uprkos, žilav i pametan, posvećen i vredan, kroz život ispunjen mukom i nepravdom probija kao ona trava koja put pronalazi i kroz pukotine u betonu. Roman počinje u Domu za lica s posebnim potrebama, što je svojevrsni uvod u drugi život, gde upoznajemo ljude čiji će se identiteti razotkriti tek na kraju knjige. Prvi deo romana posvećen je pripovedačevom ocu, Numanu Numiću, čoveku koji se, osamdesetih godina prošloga veka u okolini Novog Pazara, posle ubistva odmetnuo i policiji i vojsci izmicao 47 dana. Priča o Numiću, koja kombinuje žanrove, a najviše podseća na hajdučke priče (Hajduk Stanko, Čaruga, Janošik), najpre namotava klupko likova i odnosa što se, s vremenom, odmotavaju i spliću u složen tekst. Semir živi sa svojom beskompromisnom tetkom Bademom, koja mu je poput majke, i ludim stricem Zlatanom, čije ludilo neprestano valja nadzirati. Svako od njih nosi sobom svoju (pretešku) priču. Tu je kockar Klerk, tu su lokalne kabadahije i moćnici – koji iz svojih memljivih brloga, prirodno, na svetlo dana izlaze s usponom Miloševićevog režima – tu su neki dobri i neki manje dobri ljudi, tu su i devojke koje Samirovo mucanje ne odbija, boks i fudbal su važni, potom odlazak u Despotovac kod majčine sestre gde ćemo, kao u košmarnom snu, iz mirnog toka provincijskog života ukoračiti u razornu patologiju. Uza sve to, prati nas nekoliko likova koji kao da su izašli ispod Rableovog pera – komšija Gulaš, na primer, uzgajivač nojeva, koji je toliko debeo da ne može da izađe iz kuće – ili kao da su uvezeni iz latinoameričkog magijskog realizma, poput vračare Misirke ili matematičkog genija iz Despotovca Jana Jankovića. Zbog toga su Novi Pazar i Despotovac Enesa Halilovića više nalik Markesovom Makondu, ili onom Bangladešu iz istoimene poeme, nego stvarnim mestima koje ta imena označavaju.

Zajedno sa spoljašnjim događajima teče i unutrašnji život pripovedača koji, dakle, muca. U epizodama prožetim dobro uravnoteženim humorom Semir će svoju mucavost koristiti kako bi se izvukao – u školi, recimo – ili da bi prećutao ono što ne želi da kaže, ali upravo će ga taj nedostatak okrenuti sebi i književnosti, naročito pesništvu, te će sinkopiranoj, mučnoj, odvratnoj stvarnosti pripovedač suprotstavljati stvarnost jezika – bolju, čvršću, istinitiju. Osim što će devojke privući pripovedačeva čvrstina, njegova pouzdanost (koju će, razume se, zloupotrebiti), privući će ih i njegov skriveni svet, kudikamo privlačniji, dublji od ovog koji svi delimo. U samoj strukturi, pak, postoje snažni motivi antičke tragedije: od časa kada momak dobije atletičarsko koplje, te ga vitla po okolnim poljima, jasno je čitaocu da to koplje, pre ili kasnije, mora da pronađe svoju metu, kao što će napetost koja prati živčanog i nepredvidljivog ujaka Zlatana, pre ili kasnije, morati da eksplodira. Kao što u antičkoj drami junaci znaju šta ih čeka na kraju puta – oni znaju svoju sudbinu, ali joj idu u susret kao da je ne znaju – tako se kreću i Halilovićevi likovi, oni sa mesečarskom sigurnošću hodaju po žici razapetoj nad provalijom, te nije pitanje da li će žicu preći (neće), nego samo kada će se, još dok su na žici, probuditi.

Halilović piše izgrađenom i ekonomičnom rečenicom koja, međutim, nije suva i krta, već je gipka i elegantna. Takvoj ga rečenici privodi pesnički nerv, a, opet, u ovom romanu Halilović nije pesnik nego, od prve do poslednje rečenice, pisac koji savršeno dobro vlada razlikom između ta dva žanra. Opšta mesta imaju vrlo jasnu funkciju i razgrađuju se, poput organskog hirurškog konca koji se stapa s tkivom, u samome toku, zbog čega ne privlače (negativnu) pažnju, te će selimovićevska poigravanja mudrostima – setimo se početka Derviša i smrti – ritmom i poznavanjem mere zbrisati svaku moguću otužnost. Najzad, gotovo zagonetni naslovi poglavlja – "Žablja jaja", "Jaja koja postaju bombe", "Zelenkasta jaja vrane" – kao i podnaslov romana "Goldbahova teorema", deo su igre koja ne staje ni u najtmurnijim delovima teksta.

Izuzetan je roman napisao Enes Halilović, te za ovog novopazarskog pesnika i, sada, romanopisca, izbora više nema: sada je među najboljima na ovome jeziku, i ništa drugo osim ostanka (i opstanka) na tome mestu za njega više nije mogućnost. Zadatak ogroman i težak, ali jedini prihvatljiv.