Kulturne i prosvetne institucije s "jugoslovenskim" predznakom postojale su pre Jugoslavije, pa nema razloga da ne postoje i posle nje. Zapravo, sada je za to još mnogo više razloga: sada, kad više nema ni te države kao sna (kao do 1918.) ni kao stvarnosti (kao do 1991), bolje nego ranije vidimo koliko je sve bolje i više u ovim kulturama nastalo pod tom egidom ili barem ne suprotstavljajući joj se, a koliko je banalnog, niskog, prostog, tupog ili zlog nastalo u opreci s njom. A to već govori nešto; zapravo, mnogo; u osnovi, sve.

Jugoslovensko dramsko pozorište nadživelo je tu zemlju, evo, već celih 27 sezona; neće proći još tako mnogo godina dok ne dočekamo da JDP ima više sezona bez Jugoslavije nego sa njom. Naravno, ako u međuvremenu neki genije ipak… Bilo je, uostalom, već skudoumnih huljskih pokušajčića u tom smislu. Bilo bi pravo čudo da ih ne bude još.

Obeležavanje sedamdesetogodišnjice od prve premijere u Jugoslovenskom dramskom pozorištu jeste, strogo gledano, jedan građansko-jubilarni čin, ne bitno različit od onoga kojim bilo koja kulturna ustanova prigodno slavi sebe samu i ističe svoju dugovečnost, značaj, "tradicionalnost". To jest, moglo je da bude samo takvo i ništa više, bez da mu se mnogo zameri zbog toga. Ipak, odluka da se na sedamdesetogodišnjicu postavi isti komad kojim je tada pozorište krenulo na svoj put ukazuje na neku višu i bolju ambiciju, samosvest, ne samo pozorišta i pozorišnu, nego i nacionalnu i kulturnu uopšte: tako se prema živoj, životnoj, i dalje fertilnoj prošlosti odnose oni koji je imaju (i razumeju). Drugačije je sa onima kojima je prošlost satrulela i umrla, pa moraju da je prizivaju i vampire kako znaju…

Prva premijera bio je, dakle, Kralj Betajnove Ivana Cankara. Možda je to bio pomalo ziheraški izbor za taj davni trenutak, iz nekoliko odviše jasnih simboličkih razloga, ali opet, ne i izbor nauštrb umetnosti: Cankar je živeo tada, a živi i danas, bez "veštačkog disanja" bilo koje vrste. Štaviše, danas je možda i življi (isto kao, recimo, Krleža s glembajevskim ciklusom; uostalom, isto kao glavnina Nušića i štošta još) nego u vreme SFRJ; verujem da ćete se dosetiti razloga, ako poslednjih četvrt veka niste proveli u komi.

Šta raditi s Kraljem Betajnove 2018? To je ostavljeno na izbor Milanu Neškoviću, reditelju predstave, pripadniku, ako hoćete, "postjugoslovenskog" naraštaja. On i dramaturginja Maja Todorović napravili su rizičan, ali suptilan izbor: ne pokušavati igrati epohu, ali još manje nastojati na nasilnom "osavremenjivanju" uz sve one već zamorne kerefeke koje ono obično prati. Dakle, ne igrati Kralja mrtvozorno i celomudreno, kao muzejsku i muzealnu vrednost, kao jubilarističko re-kreiranje davnog komada tamo nekog jako mrtvog Slovenca, ali i ne bosti oči i gristi uši vikanjem "Hej, ovo smo mi, ovo je sada!" i sličnim formama nepriličnog "aktivističkog" serendizma. Nema tu, srećom, ni piskutanja i svetlucanja mobilnih telefona, nema "društvenih mreža", glumci ništa ne deklamuju pred mikrofonima sa sve stalcima itd. Kostim (Biljana Grgur) je diskretno savremen i pomalo svevremen, što će reći da uz minimalne preinake može odgovarati bilo kojem vremenu od Cankarevog pa do ovog današnjeg. Ni intervencije u tekst ne idu u pravcu plakatističkog osavremenjivanja, a s druge strane, reditelj se ne libi da upotrebi čak i slepstik koreografiju kada mu se to ukaže kao celishodno, isto kao što će posegnuti čak i za nekoliko opštepoznatih mesta iz Zvezdanih ratova, a da pri tome nipošto ne oduzme ovoj inscenaciji temeljnu ozbiljnost, niti je učini žanrovski konfuznom. Uostalom, recite i sami: nema li u Jožefu Kantoru nečega od Darta Vejdera, mračnog tipa o čijim motivima i poreklu njihovom zapravo ne znamo skoro ništa, a jasno je da bi se u tom dubokom bunaru moglo svačega pronaći?

Jožef Kantor grabežljivac je, predator i ubica, ali nije nimalo jednoznačan lik, zapravo je posve neupotrebljiv za agitku u sovjetskom stilu o "zlim trbušastim plutokratama koje puše debele čerčilovske cigare dok gule kožu s naroda". On jeste i "proizvod društvenih odnosa", ali Cankar hoće s njim nešto više; otuda je on čovek koji svoju zatomljenu, pa izvitoperenu čestitost i lojalnost fokusira isključivo na vlastitu porodicu, ali na način koji tu istu porodicu plaši, odbija i razara. Zato tu "hepienda" biti ne može, ne za Kantora i njegove, ali ga ne može biti ni za gledaočevu potrebu za zadovoljenjem društvene pravde, ispravljanjem nepravde, kažnjavanjem zlikov(a)ca itd. Kome je do toga, neka svrati u najbliži sinepleks i pogleda bilo koji dečiji film na repertoaru – a drugačijih jedva da ima. Nešković ovu liniju prati, razrađuje i privodi kraju sasvim sigurno, imajući neuporedivo dragocenog saveznika u Nenadu Jezdiću, čiji Kantor dominira scenom u svakoj sekundi prisustva na njoj. Jezdić Kantoru podaruje dubinu i, što bi rekli u reklamama za šampone, volumen, i to čini s vehemencijom izuzetnog tumača. Paradoksalno ili ne, ovakav Jezdić je i adut i potencijalna osetljiva tačka predstave: drugi ga ne prate – bar ne na premijeri – ni približno sličnom snagom, ubedljivošću i umećem, osim izvanrednih minijatura Mihaila Janketića u ulozi poraženog, poharanog, opijenog, u sve pojmove ubijenog starog Krneca. Tako scenska snaga ove dvojice najednom naglašava anemičnost, bespotrebno-lažnu preigranost ili pak tromost većine ostalih; valjda će se to ispeglati kako se predstava bude razigravala. Najviše je tu posla za Nikolu Rakočevića, jer je Maks Krnec, taj "izazivač" posednika svekolike moći u Kantorovoj maloj kraljevini, iz motiva što načelnih i uzvišenih što sasvim ličnih, a slabunjav i neodlučan u oba slučaja, ona druga uporišna tačka i komada i predstave; a njegov je, Rakočevićev Krnec još pomalo bun(t)ovni prestareli gimnazijalac (možda da se aktivira u NDM BGD, jbt?) i ne mnogo preko toga, što je nedovoljno u svakoj konstelaciji, a još nedovoljnije sučelice Jezdiću.

Naposletku, Neškovićev i JDP-ov Kralj Betajnove je svakako nesavršen, još ne do kraja razrađen i zagrejan, možda i pomalo kabast, ali odvažan, čestit i u zadovoljavajućoj meri uspeo pokušaj da se u ovakvoj, "svečarskoj" prilici bude dostojan vlastitih boljih tradicija. Ne može se to poslednjih godina baš prečesto reći za "redovan" repertoar JDP-a na velikoj sceni, pa hajde da se nadamo da je ova predstava znak neke ubuduće solidnije repertoarske politike, dostojne značaja i samosvesti najvažnijeg od važnih pozorišta glavnog grada Jugoslavije, koje mora biti dostojno sebe i u pogocima i u (neizbežnim) promašajima. A drugi kako hoće, neka sviraju u diple ako ih zamara da se bave e(ste)tikom.

Bez samopoštovanja

ESTRADNO: Noćna straža

Fedor Šili: Noćna straža;
režija Boris Liješević; Atelje 212, mart 2018.

Fedor Šili je pisac Čarobnjaka, igranog s velikim uspehom u Somboru, zanimljivog i u kontekstu srpske dramske književnosti zdravo ambicioznog i uspelog nastojanja da se kroz priču o sudbini Tomasa Mana progovori o sudbini umetnika u srazu s totalitarizmom, nasiljem i mržnjom, ali i o večitoj "toniokregerovskoj" borbi protiv izjedajuće (malo)građanštine; Boris Liješević je jošte mlad, ali iskusan i afirmisan reditelj nekolikih dobrih i važnih predstava, kao što su Čekaonica, Elijahova stolica, Greta, stranica 89, i uostalom, Čarobnjak; Atelje 212 je… pa, bože moj, Atelje 212. Zar bi u tom trouglu uopšte moglo nešto da pođe po zlu?

Teško je reći, ali ja zla slutio nisam, s veseljem sam zauzeo svoje mesto u prvom redu lože, tamo gde nije zgodno imati noge. Oko mene se narojila beogradska premijerna publika, a i o njoj bi nešto valjalo reći što se prećutkuje: primećujete li postepenu, ali nezaustavljivu promenu strukture tzv. premijerne publike vrle prestonice? Nedavno na Devedesetim, sad opet u Ateljeu, sto mu gromova, kao da si među prpošnim mlađim tinejdžerima, to rokće od zacenjenosti čim neko mahne malim prstom, a kad se sa scene izgovori nešto iz žanra kurac-pička-govno-sisa, delirijumu grohota i hihota nikad kraja!

Elem, Noćna straža; tako se zove Šilijev komad i Liješevićeva predstava u produkciji Ateljea 212. Šta je Noćna straža? Recimo, komedija, ili vodvilj, ako vam bolje zvuči. Radnja je smeštena u tridesete godine prošlog veka, što nije problem; problem je što deluje kao da je komad i pisan u to vreme, i to ne kao neki umetnički prodor, nego kao bulevarska konfekcija svoje epohe. Beogradski bogataš koji je na putu propasti, ali to još taji, okuplja društvo, svojtu za udaju i ženidbu, i potencijalne bogate bračne im partnere i sličnu kamarilu iz "hoh" krugova ćepenačkog međuratnog Beograda (ima tu i lažnih mađarskih grofova iz, moš misliti, Ujvideka, pa čak i jedan ničim neizvazvani i razumom neobjašnjivi Norvežanin!), ne bi li sebi i svojima našao spasa. Svi, dakako, izobilno lažu o sebi i drugima, prenemažu se i kriju svoje prave motive, i sve sluti na neizbežnu katastrofu, mada se naposletku pretvara u kakav-takav hepiend, tek da se premijerna publika, onako prijatno nahohotana od kurca-pičke, ne nasekira na putu kući. Ima tu mnogo gegova kakvi oduševljavaju dečju publiku, ima jurcanja po kući i sakrivanja po šifonjerima, ima najprovaljenijih estradnih manirizama najpoznatijih među izvođačima glumačkih radova, ima kojekakvih zabuna koje su vam sigurno jako zabavne ako niste bili u pozorištu više od tri puta u životu i nikada niste gledali, recimo, nekog Fejdoa. Ima, dakle, svega pojedinačno u ukupnosti ovog Ničega, u svekolikoj ništavnosti igre bez pozorišta, kezečenja bez glume, bujica reči bez pokrića u smislu. Ima, doduše, i pojave Bojana Žirovića u zaumnoj ulozi umišljenog nadripesnika, i taj njegov nastup, to je jedinih dva ili tri minuta Pozorišta te večeri – to, i ništa drugo. Ima, sve u svemu, jedino pozorišta koje je izgubilo samopoštovanje, i još se drži kao da misli da je napravilo dobru trgovinu. Nema u Noćnoj straži, dakle, dostojnog pozorišta, i pogotovo nema Ateljea 212. Bilo je neprijatno prisustvovati ovom svesnom samosrozavanju, pa taman da se oko mene i tri puta više urlikalo od smeja. Gledao sam oko sebe zatravljen; nekoliko sedišta od mene sedela je mlada, nagrađivana dramska spisateljica; po govoru njenog lica i ruku rekao bih da joj je bilo vrlo neprijatno što prisustvuje Ovome. Samo što je lepo vaspitana, pa je na kraju par puta mlako i nečujno klapnula rukama, tek da ispoštuje. Nije teško biti fin, ali ponekad se nema prema čemu. Nemoguće je poštovati umetnike koji su odlučili da ne poštuju sebe.