Ezra Furman povelika je pretnja svim onim iskreno zabrinutim za heteroseksualnu budućnost čovečanstva. Neprijatelj broj 1, rečju, što tumara transfobnim vijugama zadriglih mozgova, prvi za odstrel na listi strave u ulici Moralnih brestova. Izubijan sa svih strana, ali nikad poražen, nekada muškarac, sada ponosna trans-žena, on-ona ima čak i dete, zamislite samo, i voli ga najdirljivom ljubavlju koja se uopšte može zamisliti, na zgražavanje parketara ćudoređa u užeglim salonima polne ispravnosti. Njen novi album All of Us Flames stoga plamti besom poniženih i uvređenih, ali i nalazi radosnu utehu u nežnoj solidarnosti queer zajednice, što je bez sumnje primer za ugled u ovim bezdušnim vremenima. I zato, napred Ezra devojko, možda će u Srbiji Prajd i biti otkazan, ali se tvoj glas zbog takve tričarije sigurno neće manje glasno čuti!

STRAVA U ULICI MORALNIH BRESTOVA

Nekada talentovano jevrejsko momče iz zanimljivog čikaškog indi-rok sastava po imenu Ezra Furman and the Harpoons, junak/inja naše priče započinje svoju solo avanturu u drugoj deceniji novog milenijuma, preselivši se na Zapadnu obalu da tamo istraži neispitane teritorije muzičke kreativnosti, kao i svoju eventualnu rodnu neusaglašenost. Pomislite li, međutim, kako je Ezra nekakav zgodan hipsterski amblemčić za škakljivu nišu erotskih pikanterija današnjice – imamo zadovoljstvo obavestiti vas da ste na totalno pogrešnom skretanju. Dubina njenog sasvim tradicionalnog kantautorskog talenta, prefinjenost intimnih doživljaja, prigušenost onih poetskih slika koje bi gdegde drugo šljaštile poput pomahnitale diskoteke, a ovde su samo glasno neudobne za upražnjavače kolotečine – Ezru Furman čine pesnikinjom apokalipse savesti društva što se naoko diči demokratskim tradicijama, a svoju kapitalističku gramzivost nasilnički trenira upravo na svojim najranjivijim stanovnicima. Onima koji naseljavaju prostor mašte. Stvaraocima, ukratko.

Nije, otuda, Ezra Furman (r. 1986) nepoćudna svedokinja stvarnog života zarad svojih rodnih dvoumljenja, ili ličnih seksualnih preferencija, ne budimo naivni, nego vlastodršcima ona smeta isključivo kao drugačije misleća radoznala umetnica što skenira problem do koske, bez uvijanja. I nemojmo, shodno tome, da se zaluđujemo kako su neki tamo ljudi opasni po temeljno zdravlje nacije zato što se preoblače u žensko ili veselo menjaju partnere koji dole imaju isto što i oni sami – već zato što dovode u pitanje sve naše zakržljale predstave o tome kako stvari danas realno stoje. Olako prihvatamo da mašine preuzimaju naše poslove koji potom lagano odumiru, ne čudimo se otkud sada još jedan rat u susedstvu, žmurimo na oba oka pred jadom obespravljenih, zabranom abortusa i paklenim prognozama za jesenju egzistencijalnu perspektivu zemaljske lige siromašnih – ali se ne ustručavamo da pravimo viceve o pederima, užasnuti pred njihovim fantaziranjem da odgajaju svoju decu, ej! A mi smo kobajagi superiorni, pa naravno, pogledajte nas samo, jer nemamo veze sa “frikovima” iz žbunja i javnih toaleta i možemo da u javnosti prošetamo zagrljeni sa devojkom/dečkom, suprugom, možda čak i ljubavnicom, a oni ne, sram ih bilo! Pitanje je onda – a zašto se, ako ta navodno nakaradna bića predstavljaju tek neki promil u ukupnom broju nas ispravnih, mi dozvoljeni prirodom osećamo toliko ugroženo? Jesu li LGBTQIA+ osobe zaista inferiorne koliko se priča, pa da ih se ovoliko bojimo, ili se ipak iza našeg negodovanja krije nešto mnogo neugodnije, što nam ne dopušta da kao takozvana većina budemo bar za mrvicu velikodušniji?

Ovo su sve, naravno, retorička pitanja. Znamo mi odgovor vrlo dobro, samo se pravimo nevešti.

RODNO–FLUIDNI ROKENROL

A sada, ipak, nešto o muzici. Ezra Furman novi je Dejvid Bouvi, bez šale, a njen aktuelni šesti solo album All of Us Flames (Bella Union) nešto je kao Hunky Dory za prognanu generaciju, pedeset i kusur godina kasnije. Lu Ridov Tranformer za prokletnike 21. veka. Bob Dilan za drugačije. Dasti Springfild za neustrašive. Na omotu albuma prikazana je istorijska fotografija hapšenja trans osobe iz 1940. samo zato što je bila obučena kao žensko. Kad Ezra zapeva uvodnu Train Comes Through, razumljivo vas podiđu žmarci, jer ovo je taj pravi bluz diskriminisanog belog čoveka – neka vas ne zamajavaju neki lažnjaci. Završivši ekstatičnim povikom svoje upozorenje da ste na klizavom terenu, Furman nastavlja da opčinjava strastvenom naracijom u Throne, nalik svim velikim rok pesmama u istoriji, ostavljajući mesta na kraju i za minijaturni psihodelični trzaj a la rani Pink Floyd. Već do tada ukapirali ste da sve njene pesme sadrže radikalno iščašenje unutar svoje obuzimajuće siline. One dolaze iznenada i zatiču vas nespremne, jer ljubav božanstvenih stvorenja poput Ezre Furman sručuje se ionako u naletima, uvek ophrvana strahom, stidom i očajanjem.

Ali, naredna Dressed in Black uznemirujuće je pomirenje sa namrgođenom okolinom – voljeni se prikrada u silueti pod prozorom, oboje provode vreme odeveni u crno, prizivajući noć za zaštitnika. Ova čulna simfonija bolnih rima, umotana u najslađi starinski pop celofan, sa usnama što izvode ono karakteristično “uuu” iz devojačkih bendova, okončava se – sasvim razumljivo – opakom distorzijom. I tu je već pripremljeno mesto za par dragulja, kakvi su Forever in Sunset i Book of Our Names. Prvi je genijalna ekspertiza neisceljenih patnji, a drugi potresno zazivanje Starog Zaveta u slavu duha Lenonovih solo radova. Nije nimalo čudno što Ezru na Ostrvu kuju u zvezde.

Furman mnogo duguje i atmosferi albuma After the Gold Rush u tipičnom niljangovskom kazivanju svoje Point Me Toward the Real, ali obratite li pažnju na stihove, sva uljuljkanost njihovom zvučnom fragilnošću brzo će vas proći. Jer reči otkrivaju okrutnu zbilju protagoniste, tako da ni bujna lepota njegovog izražavanja ne potire jezu sa kojom se od detinjstva nosi: “We ride along in the silent dusk / While the moon gets drunk and high / It’s a cold white stone up in heaven alone / And I’ve seen its darker side”…

U Lilac and Black Furman nastavlja da proklinje surovi grad u kome se asfalt topi u žaru besa individue što ne pronalazi svoje oslobođenje, dok se u Ally Sheedy in the Breakfast Club proživljavaju svi oni protokoli devojaštva koji Ezri nisu nikada dati da ih upozna. Ovo je možda i najvažnija pesma na ploči – čežnja za mladošću koja se nije odigrala u realnosti, zavirivanje u tajne odrastanja drugih što su bile priželjkivane za sebe jednom davno, ali su nekako ostale zauvek uskraćene.

Iz tog razloga Ezra Furman priziva raskoš Enjine Orinoco Flow u svojoj Poor Girl a Long Way from Heaven, a melanholiju Granta Harta sa njegovog solo debija Intolerance u Temple of Broken Dreams, poentirajući nekom vrstom raštimovanog rajskog orkestra u skoro pa završnoj I Saw the Truth Undressing. Furman je napravila time omaž sebi samoj – razbarušenoj ptičici što se vratila na Istok američkog kontinenta, provela dane pandemije u ‘nepristojnoj sreći’ porodičnog života, po sopstvenim rečima, i odlučila da osveti sve svoje neobične drugar(ic)e, mašući moronima crvenom maramom ispred nosa. Treba li reći da u ovoj koridi ona pobeđuje, a da nije okrvavila ruke, džentlmenski opraštajući život bestijalnim ljudskim zverima u gladijatorskoj areni gde za nju malo ko navija.

Bolna iskustva odrastanja i opstajavanja u odmetničkom statusu u društvu, koja je rokenrol tako dobro opisivao decenijama – sada pripadaju rodno-fluidnim osobama. Njihov je i rokenrol, jer im je preko potreban, da ih izleči i spase. A mi? Ima li za nas ohole i samodovoljne iole nade? Pripada li nam rokenrol i dalje da obnavljamo svoje oveštale zavete? Mi ne znamo, ali ova umetnica definitivno zna. Ezra Furman – nikad robom.