Ugledni američki časopis "Svetska književnost danas" ("World literature Today") objavio je u aktuelnom broju temat posvećen prozi Zorana Živkovića. Ovaj dvomesečnik smatra se referentnim i kanonizujućim glasilom na svetskoj književnoj sceni, a ovo je prvi put za osamdeset pet godina, koliko časopis već izlazi, da je temat pripao jednom autoru s balkanskih prostora, a tek treći ili četvrti put da je posvećen nekom slovenskom piscu. To je bio prvi povod ovom razgovoru. Drugi je Živkovićev roman Pet dunavskih čuda, objavljen u Zavodu za udžbenike kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Komplet je promovisan i tokom ovogodišnjeg sajma knjiga.

Zoran Živković (1948) je napisao 19 proznih dela i jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Dobitnik je dve domaće književne nagrade ("Miloš Crnjanski, 1994. i "Isidora Sekulić", 2007), kao i dve strane ("Svetske nagrade za fantastiku", 2003. i "Stefan Mitrov Ljubiša", 2007). Predaje kreativno pisanje na Filološkom fakulteta Univerziteta u Beogradu.

"VREME": Ove godine objavljeno je osam stranih izdanja vaših knjiga – u Italiji Biblioteka i Sedam dodira muzike, u Nemačkoj Nemoguće priče, u Južnoj Koreji Biblioteka, u Portugaliji Poslednja knjiga, u Engleskoj Pisac u najam, u Sloveniji Koraci kroz maglu i Dvanaest zbirki i čajdžinica. Reklo bi se da za sobom imate plodnu spisateljsku godinu.

ZORAN ŽIVKOVIĆ: U inostranstvu mi je, zapravo, izašlo dvanaest naslova u osam tomova. Nemačko izdanje Nemogućih priča, objavljeno pod naslovom Nemogući roman, omnibus je koji sadrži pet romana mozaika: Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka i Koraci kroz maglu. Ispada tako da sam u 2011. imao po jedan naslov mesečno u inostranstvu, što uopšte nije rđav prosek za pisca koji potiče iz malog jezika. Uočićete da su se samo prošle godine pojavila tri strana izdanja Biblioteke. Koliko sam uspeo da ustanovim, ovaj moj kratki roman mozaik, kome je 2003. pripala ugledna Svetska nagrada za fantastiku, najprevođenija je srpska knjiga na početku ovog veka. Do sada se pojavilo 14 stranih izdanja Biblioteke, a u naredne dve godine predstoji objavljivanje još nekoliko prevoda.

Kad smo kod prevođenja vaših knjiga, domaći mediji često navode da ste "najprevođeniji živi srpski pisac". Je li to tačno?

Ne znam zato što nisam upućen u to koliko stranih izdanja imaju ostali "živi srpski pisci". A nisam upućen zbog toga što ne smatram da je takvo "nadmetanje" – ko je najprevođeniji ili najuspešniji – uopšte bitno. Svaki prevod neke srpske knjige koji se objavi u inostranstvu dragocen je ne samo za autora nego i za srpsku književnost i kulturu uopšte. Pred svetom, svi smo mi deo istog tima. Prebrojavati čiji je doprinos u ovom pogledu veći ne samo što mi izgleda neukusno nego i izneverava samu suštinu književnosti. Kvantitativna merila nikada nisu bila odveć primerena umetnosti proze. Kao što je Pavić jednom živopisno rekao, pisci nisu konji koji se trkaju na hipodromu.

U svakom slučaju, ako bi neko ipak rešio da se bavi time ko je najprevođeniji savremeni srpski pisac, evo pouzdanih podataka o meni. Zaključno s 2011. izišla su mi 64 strana izdanja. Knjige su se pojavile u 20 zemalja – SAD (8), Engleskoj (8), Nemačkoj (3), Španiji (3), Portugaliji (3), Danskoj (1), Grčkoj (1), Švajcarskoj (1), Italiji (3), Holandiji (1), Japanu (6), Južnoj Koreji (3), Turskoj (3), Rusiji (1), Češkoj (1), Poljskoj (1), Bugarskoj (2), Ukrajini (1), Sloveniji (9) i Hrvatskoj (5). Brojevi u zagradama odnose se na tomove. Broj naslova još je veći zato što je više izdanja omnibusno. Osim na jezike koji se govore u ovim zemljama knjige su mi još prevedene i objavljene kod nas na slovačkom i mađarskom, tako da ih ukupno ima na 21 jeziku.

Da pređemo na Pet dunavskih čuda. Okolnosti u kojima je nastao ovaj roman nisu bile baš uobičajene…

Nimalo. Toliko su, zapravo, bile neuobičajene da je zapretila opasnost da ovaj roman bude upamćen ne po nekim svojim eventualnim proznim vrlinama već po okolnostima koje su dovele do njegovog nastanka. Kako su i oko toga po novinama kolale razne "verzije", evo prilike da se iz prve ruke dozna "kratka istorija" Pet dunavskih čuda.

Početkom juna 2010. sastao sam se s ministrom Božidarom Đelićem, koji me je najpre obavestio o projektu "Dunavska strategija". Posredi je inicijativa Evropske unije da se zemlje iz sliva Dunava čvršće povežu u ekonomskom, trgovačkom, saobraćajnom, ekološkom i kulturnom pogledu. Od svake dunavske zemlje, pa tako i od Srbije, očekivalo se da u vidu svojevrsne pristupnice priloži neko umetničko delo o ovoj reci.

Prvobitna zamisao gospodina Đelića bila je da naruči jednu rok operu na tu temu, ali, koliko sam razumeo, oni kojima se obratio da je komponuju nisu mu delovali pouzdano iako su odmah prihvatili ponudu. Ja, međutim, nisam istog časa pristao da se upustim u pisanje romana o Dunavu. Ne zato, međutim, što me je "užasnula" ponuda da budem "pisac u najam", kao junaka mog prethodnog romana upravo tog naslova.

Posredi je bilo nešto znatno suštinskije od ovakvih moralnih obzira. Nisam mogao da znam da li ću to biti u stanju. Moja proza ne nastaje tako što racionalno rešim da pišem o nečemu. O tome odlučuje moje nesvesno, tamno i nedostupno mesto iz koga je niklo sve ono što sam stvorio u književnosti. Nemam nikakvog svesnog uticaja na procese koji se tamo odvijaju. Nisam, međutim, mogao da se upustim u objašnjavanje jednom ministru ovih potankosti rađanja proznog dela, pa smo se taj prvi put rastali uz moje obećanje da ću mu se javiti "ako me bude pohodilo nadahnuće". Pozvao sam ga 17. juna da mu kažem da imam naslov budućeg romana, a 29. juna da sam počeo da ga pišem. Tačno 164 dana kasnije, 12. decembra 2010, obavestio sam gospodina Đelića da sam završio Pet dunavskih čuda. To, međutim, nije bio kraj priče.

I dalje nisam načisto da li bi uz ovo trebalo da dodam "nažalost" ili "na sreću". Danas mi se čini da prevagu ima ovo potonje, ali u ono vreme svakako mi nije tako izgledalo. Kako je pisanje napredovalo, a gospodin Đelić se uveravao da sam pouzdan saradnik, ambicije su počele da mu rastu iako sam ga podsećao na neumitnu okolnost da su mi već šezdeset dve godine. Prvobitno je bilo planirano da se uz srpski izvornik pojavi i prevod na engleski, ali kada je iz sklopa romana koji je nastajao postalo jasno da se radnja odigrava na pet imaginarnih dunavskih mostova u pet stvarnih gradova, Regenzburgu, Beču, Bratislavi, Budimpešti i Novom Sadu, neizbežno se javio predlog da se obezbedi prevod na još tri jezika – nemački, slovački i mađarski.

I tako, ne samo da sam se prvi put u životu našao u neprilici da pišem na zadatu temu i u zadatom roku – do kraja godine – nego sam morao da orkestriram istovremeno prevođenje na četiri jezika. To je u praksi izgledalo ovako. Čim bih napisao jedan deo, slao bih ga na i-mejl adrese četvoro prevodilaca. Dok bi ga oni prevodili, pisao bih naredni deo. I tako do kraja. Jedino se na ovaj način moglo u roku završiti i pisanje i prevođenje, pri čemu pisac uopšte nije bio u prilici da eventualno nešto promeni u onome što je prvobitno napisao zato što naprosto nije bilo vremena da se promene izvrše i u prevodima. Jednom napisano moralo je da bude konačno. Srećom, ja upravo tako pišem prozu…

Nakon Pisca u najam, objavljenog pre dve godine, bili ste uvereni da tim delom završavate svoj književni opus, a glavni junak ovog romana sablaznut je ponudom da napiše knjigu po narudžbini. Pet dunavskih čuda, međutim, baš su tako nastali.

Kada mi je izašao prethodni roman, Pisac u najam, uistinu sam bio ubeđen da njime prikladno zaokružujem svoje bavljenje prozom. Da nije bilo ponude ministra Đelića, verovatno više ne bih pisao. Sada mi izgleda da bi mi opus bio nepotpun bez Pet dunavskih čuda. Da sam tek njime rekao poslednju proznu reč. Upravo u svojstvu pisca u najam.

Nije, doduše, ni moj junak toliko užasnut "nedolično ponudom" koliko želi da ostavi takav utisak. Nema, zapravo, ničeg nedoličnog u tom aranžmanu. Posredi su samo tehničke okolnosti nastanka umetničkog dela koje sa samim delom nisu ni u kakvoj suštinskoj vezi. Ako biste, držeći se sasvim neumesnog moralnog čistunstva, isključili iz svetske umetničke baštine ostvarenja nastala u nekoj vrsti mecenatskog aranžmana, malo šta bi preostalo. Treba li, recimo, da se zgrozimo što je Mikelanđelo moralno posrnuo i prihvatio ponudu Vatikana da oslika svod Sikstinske kapele? Da je sreće, zapravo, bilo bi znatno više sličnih državnih narudžbina od domaćih umetnika svih vrsta…

Da li zato što ste se svojevremeno petnaestak godina bavili naučnom fantastikom ili zbog uspeha vaših knjiga u inostranstvu (koje sa SF žanrom nemaju nikakve veze) – tek, domaći književni establišment nimalo vam nije naklonjen. Kako gledate na to?

Rekao bih da moji "mladalački gresi", oličeni u davnom bavljenju naučnom fantastikom, nemaju s tim nikakve veze. Za domaći književni establišment ja ću zauvek ostati svojevrsno "strano telo" s kojim ne znaju šta bi. Šta god da uradim, šta god da postignem, nikako se ne uklapam, ponajpre zato što ne pripadam nijednoj interesnoj grupi.

Skorašnji rečiti primer koji to potvrđuje jeste upravo moj roman Pisac u najam. Već dve godine on žanje uspehe širom sveta. Za englesko izdanje, koje se pojavljuje ovih dana, jedan od najuglednijih američkih izučavalaca književnosti, profesor Majkl Morison, napisao je sjajan pogovor. Možda najbolji esej koji je dosad sročen o mojoj prozi. Za profesora Morisona, Pisac u najam spada u najznačajnije romane svetske književnosti na početku XXI veka. Za članove NIN-ovog žirija od pre dve godine ova knjiga, međutim, nije zavređivala da se nađe čak ni u najširem izboru za ovu nagradu, koji je obuhvatao gotovo četrdeset dela. I, nikom ništa. Kao da je ovaj ogroman nesklad nešto najprirodnije, što ne nalaže nikakvo objašnjenje, ako već ne i opravdanje…

Uopšte ne sumnjam da sličan usud čeka i Pet dunavskih čuda, tim pre što tu postoji i dodatna "otežavajuća okolnost" u vidu tehničkih prilika koje su dovele do nastanka dela. To što ovaj roman već ima svetsku promociju i što se o njemu sjajno piše u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Italiji… ovde nikoga ne impresionira. A još manje obavezuje.

Slično tome, u ozbiljnim kulturama koje drže do svojih stvaralaca, pojava temata u časopisu "Svetska književnost danas" bila bi praznik. Ovde će proći potpuno nezapaženo. Ponudio sam jednom od retkih dnevnih listova koji uopšte imaju kulturnu rubriku da objavi tek kratku vest o tome, nekoliko redaka. Smisao onoga što mi je odgovoreno bio je da ih ne zamajavam glupostima. Istoga dana, kao primer vesti do koje drži dotična kulturna rubrika, na gotovo četvrtini strane izišao je tekst o uistinu prvorazrednom književnom događaju: prevodu na makedonski zbirke priča jednog pripovedača od lokalnog ugleda…