Ništa nas nije moglo pripremiti, pa nas ništa nije ni pripremilo za Paviljone svojevremeno u "Stupici"; taj je debitantski komad Milene Marković, lociran u najderutniji deo Novog Beograda, a zapravo u bilo koju ljudsku košnicu u kojoj obitavaju ljudi koje serijski siluje jedan po jedan ovdašnji "izam", i svaki ih, onako dušmanski isprcane, ostavlja tamo gde ih je onaj prethodni zatekao – u rupi od sopstvenih života, samo još sjebanije. Kvartovski krimosi, smorene tetke s ladnim trajnama, raspareni parovi i neparni odnosi, očevi-kočevi i majke bez nade, sponzorušice u nastajanju, nestajanju i pokušaju – i nasilje, nasilje, nasilje… Verbalno, fizičko, psihičko, svako zamislivo; jezik grub, naizgled neotesan, ulični, a zapravo i poetičan i moćan do krajnjih granica koje podnosi dramski tekst a da se ne uruši od, hm, "prekomernosti stila".

SVET DEPRIVILEGOVANIH: Bio je to ulaz kakav se ne zaboravlja, ti Paviljoni, a nije prošlo mnogo i usledile su Šine, kao svojevrsno proširenje područja borbe započete u prethodnom komadu, kao nadogradnja "paviljonskih" sudbina ozakonjenom oblapornom bestijalnošću rata u svojstvu otužnog trijumfa "muških fantazija", kao potvrda da se ono prethodno delo autorki nije omaklo jer nije pazila; da, to se zove dar, ali to se zove i autorska svest o onome što se želi i kako se to može postići. I naravno, besprekorno poznavanje sveta kojim se kreće, a to je za Milenu Marković uvek svet deprivilegovanih, onih down under, svet onih koji žive, osećaju i misle (a i oni, zamislite, misle) beskrajno daleko od onog nekog sveta koji lepo živi od smišljanja i upotrebe "parola što strašno zvuče", pa bili oni (novo)beogradski gubitnici, "posrnule" žene svih mogućih profila, od umetnica do kurvi, balavi mamlazi ubeđeni da se jede sve što leti, sredovečni zaglavljenici u raljama sistematski urušenih života, zatočenici beskrajnih krugova mržnji i nasilja iza neke "ratnozonske" bodljikave žice… To su i takvi su junaci Milene Marković, praktično bez izuzetka, a ako ponekad na tren i bljesne neko i nešto što zaizgleda drugačije, to je samo zato što o njemu ili njoj još zapravo ništa ne znate, ali ne brinite – saznaćete… Ako ništa drugo, taj će vam sam otpevušiti sve o sebi. Otpevušiti?! Da, zašto da ne? U komadama Milene Marković i peva se i puca (o tucanju da i ne govorimo) baš kao u nekoj predmodernoj dramskoj tradiciji, a to im opet ništa ne oduzima na dubokoj uronjenosti u epohu u kojoj nastaju i u kojoj ih čitamo/gledamo.

PAPIR I SCENA: Pa dobro, pored tolikog pevanja i recitovanja, da li su njeni junaci uopšte "dramski likovi", i da li je njen tekst dramski tekst? I na prvo, a naročito na drugo može se i mora se odgovoriti nedvosmisleno potvrdno, jer da nije tako ne bi njeni komadi ni mogli biti teatarski uprizorivi na pravi način – a jesu, i te kako (mada ne svi podjednako). A opet, činjenica je i da je njima u košuljici "konvencionalnog" dramskog teksta vrlo tesno, i iz komada u komad sve tešnje. Ni ovo samo po sebi nije ništa neobično, samo što se taj iskorak iz građanske, ali i modernističke konvencije u dramopisanju ne odvija u "postdramskom" pravcu na onaj danas tako pomodan način, nego upravo u pravcu – poezije. Šta to znači, i na papiru i na sceni? Kako to deluje, pije li vode, pomaže li, smeta li? Na sceni može i da zaškripi ako reditelj ne pronađe pravu formu za uprizorenje (kao što, recimo, to nije uspeo Unkovski, postavivši krajnje nerazgovetan i haotičan Brod za lutke u JDP-u, ili Janežič s palačinkasto natanko razvučenim Nahodom, u kojem su falili još samo bradata žena i tele s dve glave), ali unutar korica knjige ti se tekstovi samim sobom "brane" sasvim solidno, ili čak sjajno (Brod za lutke, dobrim delom i Šuma blista).

Da je Milena Marković pre i iznad svega pesnikinja (ne samo kad piše pesme) to možda nismo znali gledajući Paviljone i Šine – mada smo mogli da naslutimo, u najmanju ruku – ali je to u međuvremenu postalo više nego jasno. Zato je i njena knjiga-kolekcija Drame (LOM, Beograd 2012), a koja čini prirodan par s knjigom Pesme u istoj ediciji (sve njene zbirke unutar jednih korica), čineći svojevrsna "celokupna dela" dosadašnjeg opusa MM, došla u pravi čas kao potvrda suštinske povezanosti njenog nominalno pesničkog i dramskog opusa u jednu celinu. Knjiga sadrži svih šest do sada objavljenih i izvođenih dramskih tekstova, hronološkim redom objavljivanja (Paviljoni, Šine, Brod za lutke, Nahod Simeon, Šuma blista, Žica) i vredna je čitanja i ukoliko ste svaki od tih komada – poput dolepotpisanog – gledali u bar po jednoj inscenaciji, a neke bogme i u tri.

Stara je (neosporna koliko i banalna) istina da dramski tekst nastaje s namerom da bude izveden na sceni; to je tek njegovo puno ovaploćenje. Utoliko on nikada ne može biti onako celovit na papiru kao što može, recimo, roman, kojem je taj papir i idealan i konačan, zaokružen medijum. Ovo, međutim, ne znači – kako se kanda počelo verovati u nekom (relativno skorašnjem) trenutku – da dramski tekst "na papiru" nije vredan čitalačke pažnje, i da se njegova relevantnost iscrpljuje u tome da bude predložak za pozorišnu igru. Naprotiv: nazovite me staromodnim (mo’š misliti!), ali drama koja nije pre svega dobra literatura teško da može i na sceni da zaživi kao nešto više od, u najboljem i najređem slučaju, jednokratne atrakcije izgurane na mišiće zanatske umešnosti pozorištnika. Biće da su tu na krivi trag zavodeću iluziju raširili manje daroviti pisci, uz servisnu pomoć izvesnih teoretičara… Čitajući drame Milene Marković, iako manje-više napamet znam i "o čemu se radi" i "šta je bilo na kraju" (a vala i šta ima za večeru), uživao sam u njenom pesničkom umeću, koje je ponajčešće srećno spojeno s veštinom dramaturga, kao što i treba da bude.

PRAVCI RAZVOJA: Kada smo već kod toga, nije teško primetiti, kardeljevski rečeno, "pravce razvoja" Mileninog dramskog pisma. Prva dva komada (prvi izrazito) nekako su "najčišći", ne zalaze mnogo u eksplicitno "poetski" prostor; stvari se bitno menjaju s Brodom za lutke, tom izvanredno lucidnom i prodornom evokacijom ženske, pa još i umetničke egzistencije, ne samo "ovde i sada". Nije čudno da su se neki reditelji (po)mučili s tim komadom, ali ključ i te kako postoji, kako smo videli kod Ane Tomović, a još više kod Popovskog. Šuma blista tu je možda i ponajkrupniji zalogaj; ova priča sa granice koja nije samo prostorna, fizička, državna, nego je istinski egzistencijalni limb u kojem tavore njeni ranjeni, poniženi i uvređeni junaci, komad je koji prosto zaziva i nova čitanja i scenska tumačenja (kad bi se imalo gde, u zemlji gde je šifra "kriza" poslužila za likvidaciju ono malo zahtevnije pozorišne produkcije). Slično je sa Žicom, do sada postavljenom, ako se ne varam, jedino u kosovskom srpskom pozorištu. Taj bi komad trebalo da je priča o tavorenju jedne izolovane zajednice u kojoj se mogu (ili i ne moraju) prepoznati Srbi sa današnjeg Kosova, ali bi mogla biti i toliko toga drugog, jer autorki nije do pamfletisanja i naricanja whatsoever, bilo "patriotskog" ili "opštehumanističkog", nego do pričanja (pevanja) priče o zatvorenosti, nasilju, ženskosti, muškosti, mržnji, ljubavi, osveti… A o čemu se, uostalom, pišu dramski komadi u poslednje vreme, mislim, u poslednjih par milenijuma?

Kao čitaocu i kao gledaocu, ponekad mi zafali izvesna, hm, fokusiranost Mileninih ranih komada. S druge strane, respektujem i njen razvoj u drugom, rizičnijem i neizvesnijem pravcu, sa svim dostignućima i promašajima koje je to pratilo. A Drame su ubedljivo svedočanstvo svega toga. I dakako, odlična lektira pre svega, kao što drama mora biti, ako je uistinu drama, dakle – (dramska) književnost. A ne tek (š)krti tekstićualni predložak za nečije manje ili više uspelo scensko kreveljenje, ako znate na šta mislim.