Barem prateći nekakav brzopotezni asocijativni luk put zapada, a u ovom dvojnom prikazu biće reč o kakvoći i dometu dva gabaritna i iščekivana filmska noviteta sa zapadnjačkih i anglosaksonskih adresa, može se stići i preko Istoka. Tako ćemo priču o dva premijerna filma, od prošle sedmice na uvid kinofilima, jednom sa bioskopskog repertoara i kod nas, i drugog iz ponude i dalje silno razmahanog Netfliksa, otpočeti Lavom Nikolajevičem Tolstojem. Može i tako.

Negde u završnici i dalje nadaleko čuvene Krojcerove sonate (ubrzo citiranom iz prevoda Milovana Glišića, sada u izdanju Knjižare Roman) Tolstoj je zapisao i ove redove: "Gledajući te slike plamteo sam gnevom i osećao sam se nekako čudnovat, čisto me je opijala sramota. I nisam nikako mogao da se otrgnem od tih slika, gledao sam ih jednako, nisam mogao da ih izbrišem iz pameti, da ih ne izazivam. Štaviše, što sam duže gledao te slike svoje mašte, sve sam više verovao u njihovu suštinu. Ona jasnost u kojoj mi izlaziše te slike pred oči služila mi je čisto kao dokaz da je ono što sam pomišljao bilo i istina…" Upravo tako nekako da se opisati ponajpre psihička i mentalna situacija (ali i zamka), a potom i životna zbilja u kojoj se nađe Eloiza/Eli, mlada glavna junakinja priče novog filma uvek nadahnutog i krajnje osobenog Edgara Rajta, Prošle noći u Sohou. Eloiz/Eli u priču i docniji krunski zaplet Rajtovog hiperstilizovanog pomalo i hičkokovskog psiho-trilera (uz podosta drugih žanrovskih i podžanrovskih dodataka, intervencija i finesa) stupa kao smerna i duboko u vlastiti svet maštarija uronjena devojka koja stiže u Soho kako bi studirala modu, na tragu pokojne majke, koja se, našavši se na istom putu, naprosto slomila i odustala od ovog sveta. Nakon očitog nesklada sa vršnjacima, ona će iznajmiti sobu na vrhu pomalo oronule gradske kuće koju vodi dobrohotna ali i poprilično enigmatična starija dama (Dajana Rig u svojoj poslednjoj roli, a njoj je i posvećen čitav ovaj film). Nakon toga, ali nakon i preciznog i vidno ekonomičnog prikaza inače prilično škakljivog i eluzivnog mentalnog stanja ključne junakinje, Rajtov film pravi zaokret u pravcu psiho-trilera, u kome se prepliću Elina svakodnevica i njeni isprva snovi tokom noći, a ubrzo potom i priviđanja na, naravno, uslovno rečeno, javi, pa još i uz jak retro-štimung, kao i uvođenje nove junakinje iz te paralelne dimenzije, a krajnje ishodište biva, što u smislu analize stilskog i referentnog profila ovog ostvarenja stvari čini dodatno zanimljivim, jasno britanizovani giallo.

PETLJA DO LONDONA

Giallo/Đalo je, podsetimo, bio filmski ogranak italijanske opsesije kriminalističkim pričama ponajpre u vidu kiosk-literature, a onda je derivat u geografskom vidu i u pogledu dalekosežnosti uticaja i šire vidljivosti van granica Italije, u mnogome prevazišao izvornika, te se i do današnjeg giallo-filmovi pominju mahom po dobrom, uz punu svest filmofila da nasleđe tog talasa sa sobom nosi i poduži niz valjanih dela, za koje su mahom bili zaslužni majstori i udarne snage tog rukavca – preciznije, Mario Bava, Dario Arđento, Serđo Martino… Posebno intrigantno je to što Rajt ovim svojim filmom Prošle noći u Sohou giallo, naravno, bogatiji za ovovekovne interpretacije, ali i konkretnim proizvodnim/produkcionim mogućnostima (dabome, u izvođenju veštih i verziranih, a Rajt i u ovoj stvaralačkoj i mikrožanrovskoj epizodi to svakako jeste), vraća drugoj im kući; naime, poznavaoci baštine filmske ispostave giallo pristupa i izraza sigurno pamte da su se italijanski (a potom i španski) giallo filmovi navodno zbivali upravo u Engleskoj, uz (pre)naglašenu upotrebu tamošnjih toponima, prepoznatljivih simbola, konteksta, a naravno, sve sa primarnim ciljem prodornijeg plasmana na ta viđenija filmska tržišta. A ta svojevrsna petlja, zaobilazni put kojim Rajt vraća London svojoj suštini oslanjajući se na raniju interpretaciju drugih, pridošlih samo je jedna od posebnosti i važnijih čari i aduta ovog njegovog odličnog filma.

Rajt tu nije stao – Prošle noći u Sohou i na planu stilizacije donosi odjek zahvata osvedočeno karakterističnih za giallo dela, dok je narečena mustra (u najboljem mogućem smislu tog ipak "skliskog" pojma) prisutna i na polju koncipiranja osnovnog zapleta i njegovog kasnijeg razrešenja. Kako su nas giallo majstori naučili, suspenzija neverice je naprosto nužna, i to je dar koji moramo dragovoljno položiti ako želimo da u potpunosti primimo i uživamo u onome što su nam oni smišljali, tako da je podosta narečene neverice potrebno da se tek tako prihvati ono što je Rajt, poigravajući se i dalje vitalnim i izdašnim potencijalima giallo izraza, ovde pružio. Samo razrešenje, koje proizilazi iz ciljano nonšalantno pristupljenog građenja narativa i naracijske mreže, jeste nešto što se može "progutati" samo uz pomoć pominjane dobrovoljne (a uz to i temeljne) suspenzije neverice. Međutim, Rajt, reditelj izvrsnih filmova, a možda i remek-dela kao što su Shaun of the Dead, Hot Fuzz, Baby Driver, je autor vrhunske klase i kova, te njegov doživljaj i njegova upotreba stilema giallo ostvarenja iz te udarne i najberićetnije ere ne upada u klopku u kojoj su sa manje ili više štete po sveukupan kvalitet i autorski integritet dela upadali brojni prethodnici, te se u slučaju Prošle noći u Sohou nikako i nipošto ne može posezati za onom oštrom i uvek spremnom prozivkom u samo tri ledene i precizne reči (style over substance, odnosno stil na uštrb suštine). Ovo jeste vrhunski stilizovan film, superioran i besprekoran u ama baš svakom od podaspekata po pitanju pojavnog i vizuelnog, ali u isti mah ne posrće pod bremenom brzopoteznosti (koja kod Italijana nije nužno bivala tužan plod budžetskih neuslovnosti, već je taj problem sezao dublje – u koren ozbiljnosti pristupa zanatu i radu), zbog kojih i neki od viđenijih giallo klasika ne samo na današnja gledanja deluju ishitreno. Pride, bespogovorno oslonjen na londonski/britanski kontekst prošlih dana, Rajt ovde, dakako, smisleno i imajući tu diskretnu citatnost kao tek jednu od brojnih bočnih dimenzija po pitanju kinestetske specifičnosti ovog dela, omažira i velike autore ostrvskog filma šezdesetih i sedamdesetih, možda na čelu sa Bejzilom Dirdenom, takođe, poput Rajta, velikim filmskim pripovedačem i pesnikom onoga ponajboljeg i najfilmičnijeg što Britanija u svojoj biti ima da ponudi. Bio bi golem greh ne spomenuti maestralan simateljski rad Čang-hun Čanga, čestog saradnika Čan-Vuk Parka, iznimno nesvakidašnje slojevitu glumačku saigru Tomasin Mekenzi i Anije Tejlor-Džoj u te dve virtuozno isprepletane vremenske i kontekstaulne ravni ove priče (a tu je i Terens Stemp – još jedna znakovita pojava ostvrskog filma iz najboljih godina i izdanja), kao i saundtrek koji će sigurno zaživeti i preživeti čak i distributivni život ovog filma.

REGE, DAB I GRAFIČKO NASILJE

Na drugoj strani, pridošlog u gotovo istom danu, imamo Netfliksov premijerni film, vestern The Harder They Fall, koji polaznu posebnost iznalazi u produkcionoj faktografiji – najvažnije uloge tumače glumci tamnije puti (tu su: Džonatan Mejdžors, Idriz Elba, Zazi Bits, Redžina King, Lakit Stenfild, Delroj Lindo, Dejmon Vajans Džunior…). Gledaoce očekuje prevashodno tvrdokoran i tipski vestern sa zapletom preuzetim iz fundusa priča o složenim i pogubnim osvetničkim pohodima. U tom smislu nije neophodno preterano predočavati zaplet, naprosto, u srži priče su dve zakrvljene bande odmetnika koje će se suočiti nošene željom za nadmoć i porivom za osvetom na konto starih bolova i dugova, uz gle čuda, i podosta evidentnog samoljublja kao kamena temeljca alfamužjačkog ustrojstva sveta. Baš kao što zatičemo kod nekoliko hiljada slovnih mesta u ovom prikazu ranije citiranog Tolstoja koji u svom Sevastopolju u decembru (u prevodu Stanke Glišić i izdanju iste kuće): "Imao je jedno od onih samoljublja koje se tako jako sililo za životom i koje se najčešće jedino kod muškaraca razvija, a naročito u krugu vojnih lica, da nije znao ništa drugo do da naređuje, ili da se potčinjava, i to je samoljublje bilo čak i pokretač njegovih unutrašnjih pobuda: on je voleo da bude ispred ljudi s kojima se upoređivao."

Ovaj Tolstejev citat, sasvim slučajno, koincidira sa jednom od nosećih postavki mačistički obojenih vesterna, a The Harder They Fall se da opisati tom okvirnom sintagmom. Ovaj film se ima pohvaliti prvo na račun odanosti dokazano učinkovitim žanrovskim arhetipovima i arhetipskim postupcima i zahvatima, te zbog očite vere u mogućnost vesterna u svojoj biti starovekovnog kroja da iskaže univerzalne istine, pri čemu i ovaj film potcrtava istorijski fakat – da je vestern jedan od retkih autohtonih američkih žanrova, te je kao takav u ovih sto i kusur godina bitisanja izgradio vlastiti mitološki i mitopoetski sklop koji ovaj film u režiji Džejmsa Samjuela bespogovorno odražava i podržava. Potom, ovde zatičemo i čvrstu postavku od koje su autori takođe krenuli – da je mesto Afroamerikanaca u istoriji Divljeg zapada nepobitna datost, ma koliko bila usled zle namere većine istoriografa učinjeno nevidljivim, kao i jednu potentnu inverziju – i ključni ženski likovi su ovde takođe obojeni i nošeni idejnom mačističkom nepokolebljivošću i beskompromisnošću.

Ipak, utisak donekle kvari ne baš promišljen preokret u samom finišu, kao i utisak da se autori previše trude da ovaj svoj film profilišu i kao film izrazitog i naglašenog grafičkog nasilja (ovde je možda pravo mesto da se pomene da je jedan od producenata Lorens Bender, značajan i po radu sa mladim Tarantinom), te impresija da je insistiranje na savremenoj rege i dab muzici kao zvučnoj pokrivalici ovde dosta brzo postalo samo sebi svrha. Tu je i neprolazna boljka Netfliksovih filmova – preterana i u samim potrebama filma i priče neutemeljena minutaža. Pri svođenju krajnjih računa, ovo jeste solidan film, numerički, jača trojka, koji, doduše, možda gubi pri poređenju sa podosta sličnim ostvarenjem Posse u režiji Marija Van Piblsa iz davne 1993.