U toku je 47. izdanje Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Na svečanom otvaranju festivala, 12. avgusta 2023. godine, pod otvorenim nebom prikazana su dva nova filma: prvo Koma, u režiji iskusnog montažera Petra Jakonića (ovaj film je tokom leta prikazan na još dva festivala, u Ravnom Selu i na Paliću), a zatim je usledila svetska premijera trilera Prigušivač u režiji mladog Gorana Nikolića. Da ne okolišam: u pitanju su skromne produkcije podjednako skromnih dometa, s tim da su svakako zanimljive za analizu i simptomatične za stanje u kojem se trenutno nalazi srpski film.

Scenario za Komu su udruženim snagama napisali Vida Basara (Crnčević) i Petar Jakonić. Ovaj dvojac je prvi put sarađivao davne 1987. godine, i to na danas gotovo zaboravljenoj kriminalističkoj mini-seriji Čovek u srebrnoj jakni, prvoj Jakonićevoj režiji. Tri i po decenije kasnije, pred publiku stiže Koma, film na kome je Jakonić dugo radio i koji je na kraju realizovan u okviru Apollona, kuće koja srpsko tržište protekle dve godine zatrpava brzopoteznim filmovima nastalim u skromnim produkcionim uslovima i pre svega namenjenim istoimenoj striming platformi, mada neretko pronađu put i do programa srpskih filmskih festivala (kao što je to ovog leta slučaj sa ostvarenjima Usta puna zemlje, Troje, Penal i seksualni život Ane Đ, Manja, Momak i devojke, Ko živ, ko mrtav i Zaštita pre svega), a ponekad “dobace” i do redovne bioskopske distribucije (Džem od kavijara, Porno priča).

Koncept Kome je – barem “na papiru” – obećavajući. Zoran Cvijanović glumi Dimitrija, muškarca koji je pre početka ratnih sukoba u Jugoslaviji doživeo tešku saobraćajnu nesreću i pao u komu (taj sudar je, uz pomoć prilično nezgrapnih vizuelnih efekata, prikazan na samom početku filma). Desetak godina kasnije, u jeku NATO bombardovanja Beograda i Srbije, Dimitrije dolazi sebi, potpuno nesvestan onoga što se dogodilo sa njegovom zemljom, ali i njegovom porodicom, suprugom Anom (Amerikankom koja je odlučila da ostane uz muža) i sinom Nemanjom. Situacija se nakon toga komplikuje zbog čitavog niza faktora, da bi se sve završilo eksplozijom koja će staviti tačku na ovu dramatičnu i prenaglašenim emocijama zadojenu filmsku priču.

Scenaristi su prilikom rada svakako bili nadahnuti zlatnim dobom Holivuda, melodramama iz četrdesetih i pedesetih godina, a oseća se i uticaj Šabrola, što je nesporno zanimljiv ugao i pristup, svakako posve neočekivan kada govorimo o srpskom filmu. U pitanju je naglašeno kamerna priča, čija je radnja smeštena na jednu lokaciju i u kojoj se, praktično, pojavljuje samo šest likova. Nažalost, tokom realizacije došlo je do kurcšlusa. Za početak – veoma važan narativni krak priče o agentu Službe koji je ubačen u bolnicu kao domar kako bi od Jovana saznao broj bankovnog računa na kome se nalazi veliki novac jednostavno nije ubedljiv. Štimčev Živko presreće ljude i pretnjama pokušava da ih prinudi da mu kažu o čemu su razgovarali sa pacijentom – kao da ne bi bilo mnogo jednostavnije da se u bolesničku sobu postavi prislušni uređaj koji će sve to zabeležiti.

Neubedljivosti u scenariju moglo bi se i progledati kroz prste da je glumačka podela bila pažljivije sklopljena. Film bi bolje funkcionisao da su Zoran Cvijanović i Slavko Štimac zamenili uloge, jer Štimac definitivno ne poseduje preteću crtu neophodnu da dočara povereni mu lik, bar ne onako kako je ovde napisan (Štimac je u seriji Crna svadba bio odličan negativac, ali je taj lik postavljen i vođen posve drugačije, sa minimumom dijaloga i pristupom “manje je više”). Ipak, najveći glumački problem filma je Biljana Đurović, žena nevelikog iskustva ispred kamere, jer njen senzibilitet i pojava nikako ne odgovaraju liku koji tumači. Ona jednostavno nikako ne može da prođe kao Amerikanka, a ni kao fatalna lepotica zbog koje muškarci gube razum. Usled svega toga Koma nikako ne uspeva da dosegne tragizam kome teži, što odnosi ozbiljan danak.

Što se Prigušivača tiče, u pitanju je druga celovečernja režija mladog Gorana Nikolića, koji je pretprošle godine na FEST-u skrenuo pažnju svojim debijem Heroji, filmom koji je snimio još 2018, nakon čega je usledila duga i mučna postprodukcija. U međuvremenu, Nikolić se okrenuo radu na televiziji, i režirao je mnogobrojne epizode serija kao što su Igra sudbine, Mrak brak i Mala supruga, a koje se sve od reda najbolje mogu opisati pridevom “konfekcijske”. Negde na tom tragu je nastao i Prigušivač, film izmontiran iz serije od trideset epizoda u trajanju od po dvadeset minuta. Prema tome: oko 600 minuta narativa sabijeno je u 110 minuta. Stvaranje filma pod ovakvim uslovima svakako ostavlja trag, pre svega što je od prvog do poslednjeg minuta jasno da se radi o televizijskoj produkciji koja je na silu “ugurana” na veliko platno. Film je ovde, kao što je u poslednje vreme prečest slučaj u našoj kinematografiji, samo propratni proizvod, a ne cilj i ishodište.

Nastao u vidno skromnim produkcionim uslovima, Prigušivač je priča o mladom Luki, studentu književnosti, koji pokušava da sazna šta se tačno dogodilo sa njegovim ocem Brankom kobne noći kada je izgubio život. Brankova smrt je zavedena kao samoubistvo, ali postoje sumnje da je bivši bokser zapravo ubijen. Luka uz pomoć svoje devojke i najboljeg druga započinje vlastitu istragu, a među osumnjičenima za Brankovu smrt su, ispostaviće se uskoro, njegovi dugogodišnji prijatelji, ljudi koje Luka doživljava kao članove porodice.

Iako su tokom dosadašnje medijske promocije, kao najpoznatija imena u podeli, u prvi plan isticani Branislav Trifunović i Petar Strugar, najvažniju ulogu u filmu tumači Ognjen Jović, debitant koji, eto jedne zanimljivosti, fizički prilično podseća na mladog Nikolu Rakočevića. Njegov Luka je lik iz čije vizure pratimo radnju, s tim da je Jovićeve glumačke domete teško proceniti na ovom uzorku, imajući u vidu da se radi o produkciji koja i ne pokušava da sakrije svoje skromne TV korene. Jović, kao i veći deo glavne podele (sa izuzetkom vidno nezainteresovanog Petra Strugara), izgovara tekst sa određenim uverenjem, mada prilikom ovako brzog snimanja jednostavno nije bilo uslova za previše unošenja.

Gotovo sve scene su dijaloške: likovi se iznova i iznova sastaju i pričaju u enterijerima, što je uobičajena postavka kada je reč o ne previše ambicioznim televizijskim projektima. O scenariju Natalije Musić teško je dati bilo kakav sud pošto je štrihovan iz mnogo šireg narativa, ali se ono sabrano u filmu može opisati kao rutinska misterija u kojoj suštinski i nema nekih većih uzbuđenja i preokreta. Priča je prilično “ravna”, a razrešenje dolazi iznebuha, bez prethodnih naznaka koje bi ukazale ili makar nagovestile da priča može krenuti u tom pravcu. Prigušivač je zaista teško zamisliti u bioskopskoj distribuciji, tim pre što su za jesen i zimu najavljeni neki neuporedivo ambiciozniji i zanimljiviji filmovi, tako da će ova priča svoju punu i pravu meru doživeti tek kada na male ekrane stigne serija iz koje je izmontiran film.