Pre nekoliko godina Beograd je pohodio izraelski i američki reditelj Sem Firstenberg, reditelj Američkog nindže i brojnih drugih B akcijaških klasika, mahom iz univerzuma čuvene kuće The Cannon Group, i tom prilikom u razgovoru sa potpisnikom ovih redova sasvim svojevoljno priznao je da je poslednjih godina “deo industrije nostalgije”. A u filmu Fatalna nesanica (Light Sleeper) Pola Šredera iz manje-više iste ere, lik koji tumači Dejna Dilejni gorko će prekoriti glavnog junaka (igra ga Vilem Dafo) da uporno i bezrezervno romantizuje svoju narkomansku prošlost, insistirajući samo na lepim događajima, a ciljano ostajući slep na brojne nevolje i muke.

Srećom po svedoke i one koji se i dalje živo sećaju epohe o kojoj govori dokumentarni film Bajka bespovratnog vremena u režiji mladog Pavla Terzića (film nastao i uz podršku Filmskog centra Srbije), primera sličnog slepila, niti nostalgičarske, saharinske ostrašćenosti nema ni u tragovima; ovo ostvarenje (čija je prestonička, nefestivalska premijera zakazana upravo za dan kada na kioske stiže ovaj broj “Vremena”, i to, krajnje prikladno, u beogradskoj Barutani) nudi trezven pogled na jedno krajnje atipično vreme ne samo u razvoju ovdašnje popularne kulture na prevoju vekova, i ne samo unutar vidokruga kojim dominira priča o evoluciji elektronske muzike kod nas. Reditelj je toliko mlad da narečene događaje može da poznaje tek iz predanja učesnika tog pokreta, te krajnje racionalno i mudro ovaj svoj film lišava upadljivijih komentara (koji, jelda, nužno sa sobom nose i naknadnu pamet, katkad i moralizatorsku uskogrudost…), prepuštajući kadar, odnosno prostor, ključnim akterima te scene. I nedvojbeno je dobro što je tako. Ne samo stoga što je reč o recentnijoj prošlosti, pa su akteri i dalje tu, dostupni za svedočanstva/doprinos, nego i zato što se neke priče mogu prevashodno ispričati ovako – u vidu gustog tkanja svedočanstava upućenih, koji su, na svu sreću, nimalo skloni poslušničkoj romantizaciji prošlosti, koja je uvek privlačna, ako ni zbog čega drugog a ono zbog pukih bioloških odrednica koje se uglavnom vezuju za mladost.

Bajka bespovratnog vremena rezonski kreće podsećanjem na klimavu evoluciju takozvanog klupskog života u Beogradu, počev od šezdesetih i sedamdesetih godina, čime se dovoljno jasno mapira put koji nas podseća na jednu u nizu sasvim očiglednih životnih istina – da su eskapizam, potreba za druženjem i mahom noćnim provodom instinktivna pojava koja uvek tinja i koja dosta rano krene da klija, a potom u vidu jasnih damara buja u većini nas. Nakon tog uvodnog dela ovaj film (očekivano, bogat grafikom na prelazima između poglavlja i dinamično montiran, sa brzom smenom sagovornika, a, reklo bi se, svi relevantni i živući su tu – pred kamerom) stiže na ciljano tle – tle povesti o razvoju elektronske muzike, a pre toga DJ scene na ovim prostorima, tek par godina nakon buma esid-hausa u Britaniji, naravno, uz opterećenja i konkretna ograničenja koja su bila posledica ulaska u mrak i čemer sankcijskih i ratnih devedesetih godina života u Srbiji. Negde u pozadini onoga što čujemo u svedočenjima u ovom filmu okupljenih provejava ono što je nepobitno istinito – kreativnost koja je i tada i sa ove vremenske distance bila aksiom naprosto je bila ostatak i odblesak onoga što se na polju popularne kulture i sa njom umreženih vidova umetnosti zbivalo tokom osamdesetih, a devedesete (uključujući tu i druge “žanrove”, poput gitarski orijentisanog pop i/ili rok, alternativnijeg zvuka, pa i dizelaško čitanje juro-densa i haj-enerdžija) bile su trenutak kada je ovdašnja muzika ostvarila najbliži i najneposredniji kontakt sa tada aktuelnim trendovima u belom, belom svetu, idući praktično u korak sa najtraženijim, barem u Zapadnoj Evropi.

I možda je negde upravo u tom ključu najcelishodnije iščitavati svedočenja i tumačenja tog krajnje koloritnog fenomena, na koji, kako se da saznati iz ovog filma, nisu ostali imuni ni belosvetski jurišnici, te su beogradske klubove kao nastupajući pohodili i tadašnji prvoligaši, na čelu sa Loranom Garnijeom, i baš u tom svetlu je kanda najmudrije vagati ono su nam u Bajci bespovratnog vremena saopštili brojni učesnici, nadahnuti, verzirani i intelektualno pošteni. Na to se nadovezuje precizno toponimsko mapiranje tog mikrouniverzuma koji se s vremenom progresivno širio, u jednom trenutku došavši i do uvek diskutabilne tačke glavnog toka (o čemu govori jedno od završnih poglavlja filma, nažalost prekratko), uz podsećanja na nekadašnji, čak i evolutivni značaj klubova kao što su bili “Industria”, “Omen”, “Sara”, “Soul Food”… uz brojna druga prestonička (kao i novosadska – “Kontrast”, SPENS) odredišta. Uz jasno poimanje da se ovaj dokumentarac bez daljeg na prvom mestu obraća generacijskim “saborcima”, kao i onima iz mlađih naraštaja koji bi proučavanju (pa bilo to i samo u vidu gledanja ovog filma sa pregledno izloženim i posloženim informacijama) pristupili bez ciničnog i navodno dubokoumnijeg otklona, nameće se upečatljiv sud da je ovo tematski dokumentarni film koji je pogodio metu. Naravno da nije bez mana – to se pre svega odnosi na preambiciozno dvosatno trajanje te prisustvo izvesnog broja pripadnika akademskih krugova, čiji osvrti naprosto ispadaju iz fino iznijansiranog registra priče, kao i nekih od tadašnjih vedeta noćnog života koje su i dalje usredsređene na automitologizaciju a ne prvenstveno na temu filma u kome učestvuju; osim toga, upitno su zbrzani delovi u kojima je više pažnje trebalo posvetiti onome što je (bio) plod neizbežnog sudara tog eskapizma na treći (koji je lako i razumeti i opravdati) i naleta užasa i patnje drugih koji stižu iz dimenzije “dnevnog” života šire zajednice. Ipak, ne treba ovde suditi prestrogo – autorima je srce očito bilo na pravom mestu, a iz Bajke bespovratnog vremena čak i potpune analfabete po ovom pitanju/fenomenu jednostavno mogu da saznaju mnogo toga, pri čemu je sve izneto na filmski sasvim konsekventan način.