Čudovišta koja smo voleli jedinstven je brevijar i priručnik fantastične antropologije. U njemu su Noje, Odisej, Sinbad, Zigfrid, Artur, Merlin, Faust, Pepeljuga, Ahab, Alisa, Prospero, Pinokio, Džekil/Hajd, Drakula, Šerlok Holms, Petar Pan, Fantom, Golem, Tarzan, razni bogovi i boginje, sirene, vukodlaci, zombiji, vampiri, mumije, sablasti, vile, veštice, čarobnjaci, svemirci, roboti, zmajevi… Munitićevo istraživačko putovanje o njima dugo tri i po milenijuma opisano je u 50 poglavlja-eseja i namenjeno znalcima istorije, filma i književnosti koji mogu da uporede svoja znanja i zapažanja sa Munitićem, ali i običnim čitačima. Jedan od takvih je autor ovog teksta.

U prvoj knjizi, u prologu, Ranko Munitić proširuje misao Vernera Hercoga "Film je stvaranje slika koje nikad pre toga nismo videli" i na druge umetnosti, zato što je njome moguće odrediti bar jedan – nimalo nevažan – deo njihove suštine definisan teorijom "po kojoj, u stvari, postoji tek jedna jedina umetnost (stupanj na kojem se duhovna vrednost pojavljuje u strukturi oblikovnog materijala), dok razlike među njenim vrstama ili odeljcima proizlaze samo iz specifičnosti korišćenog izražajnog sredstva, odnosno gradivnog materijala". S te pozicije, a sledeći Hercogovu ideju, Munitić umetnost vidi kao radionicu novih slika, od kojih one posebne, najređe i najprodornije ostaju zanavek urezane u našu matricu sećanja i postaju arhetipovi, odnosno slike-poruke: "One postaju novi obelisci, nove miteme naše duhovne figuracije: na primer, sastanak devojčice i vuka (Crvenkapa), usnula lepotica u zaraslom zamku (Trnova Ružica), pećina što se rastvara pri izgovoru magične formule (Ali–baba i četrdeset hajduka), jednooki Kiklop oslepljen užarenim kocem (Odiseja), bitka viteza i vetrenjače (Don Kihot), čovek koji se budi okovan od patuljaka (Guliverova putovanja), titanski majmun s lepoticom u šaci na vrhu Empajer stejt bildinga (King Kong), crni kristalni monolit ili kost preobraćena u svemirski brod (2001: svemirska odiseja)…" A kad drevna praslika oživi, "slika-poruka ponovo stiče dušu, to jest tajnu, i postaje ono što je oduvek bila – magijski znak koji nas podseća na nešto odavno zaboravljeno, a ipak u prasvesti sačuvano, nešto veoma važno iz zemlje čuda u kojoj se, pradavno, odvijao čovekov život."

O GROFU ZAROFU: Na kraju priče o tim tragovima u nama, u petoj knjizi Čudovišta koja smo voleli, Ranko Munitić je opisao grofa Zarofa, zombije, vukodlake, mutante, Džemsa Bonda, Psiho, Simius sapiens – predak i naslednik, Rozmarinu bebu, i Zvezdanu bebu. Svakog puta prvo u književnom delu, što čitaocu Čudovišta pruža priliku da sazna i o knjizi koju moguće nije čitao, a zatim preko filma do nas.

Munitić na primer citira delove pripovetke The most dangerous game Ričarda Konela iz 1925. godine, o grofu generalu Zarofu, glavnom liku. On živi na tajanstvenom ostrvu u luksuzno uređenom dvorcu. Rainsfordu koga je brodolom naneo na njegovu teritoriju, Zarof priča da ga je Bog stvorio lovcem, lovio je grizlija u stenovitim planinama, nosoroga i bivola u Africi i sve ostale velike i strašne zveri. "A ja, gospodine, živim za opasnost: lov beše čitav moj život. I taj lov postao je odviše lak. Nikada nisam promašio plen. Nikada. A ništa nije tako zamorno kao savršenstvo! Trebala mi je, dakle, nova divljač. I našao sam je. Kupih ovo ostrvo, sagradih dom, sada tu lovim." Počeo je da lovi najopasniju divljač – ljude. Rainsfordu, kome je namenio ulogu divljači, Zarof objašnjava da je u pitanju igra: "Svakom od njih predlažem partiju lova. Dajem im namirnice i jedan odličan lovački nož, onda prednost od tri sata. Dogovor je da ga sledim s pištoljem malog kalibra i kratkog dometa. Pa ukoliko mi moja divljač uspešno izmiče tri puna dana, dobila je partiju. Ukoliko je pronađem – gubi." Ranko Munitić objašnjava da u to vreme Zarofova hajka na ljude deluje kao simbolički sublimat prikrivene ali jednako stvarane hajke, kakvoj katastrofalne socijalno-ekonomske prilike epohe izlažu običnog smrtnika i da je to bila tema stvarnog, "iz života a ne mašte poniklog fatuma".

Istoimeni film po scenariju Džejmsa Ešmora Krelmana koji je bio znatno dramatičniji od pripovetke, snimili su Ernest B. Šudsek (godinu dana kasnije režirao King Konga) i Irvin Pičel 1932. godine. Munitić ga ocenjuje kao slojevit kaleidoskop zagušljive, preteće atmosfere sjajno snimljene u ambijentima klaustrofobičnog zamka, magličaste močvare i tamnih veduta džungle. "Stalna težnja horora da se otvoreni prirodni pejzaž izmeni u zatvoreni, maglom i sumrakom sputani zabran strave, kulminira u sablasnim sekvencama lova: prastara i večna po ikonografiji, diluvijalna Zarofofa močvara postaje u psihološkom smislu pustopoljina zaumnog košmara – kao neka ogromna ukleta materica što svoju ljudsku i nadljudsku decu natrag, u vlažnu tamu, hoće usisati." Ali, kaže Munitić, Zarof ne bi bio "šekspirovski strasnik i drski izazivač čovečanstva" da se nije pojavio na ekranu u vreme "velike krize ne samo kapitala nego i morala, vere i uverenja, krize što bez milosti usitnjava vrednosti i principe, te stoga prave pobede i dostojne poraze mora potražiti na bioskopskom platnu".

ZOMBIJI: U poglavlju Praunuci Lazarovi Munitić priča o zombijima. Otkrio ih je Vilijam B. Sibruk, američki istraživač, opisujući Haiti u putopisu Magično ostrvo. Citira definiciju zombija ovog pisca: "Ljudsko telo bez duše, još uvek mrtvo no izvučeno iz groba i nekakvom čarolijom pokrenuto nekim prividnim životom: ukratko, zombi je mrtvac koji može da hoda i radi kao živi stvor." Navodi zatim piščeve bliske susrete sa zombijima angažovane na plantaži šećerne trske. "I eto pred nama – piše Munitić – jedne od najizazovnijih crnih ikona folklorne egzotike, novog čudovišta bitno različitog od svih prethodno raspoloživih modela. Zombi nije na zlo izmenjen čovek (kao vampir, vukodlak ili mutant), nije veštačko stvoreno strašilo (Frankenštajnov android) niti otelotvoreno tamno drugo-ja (Džekilov dvojnik Hajd)." A zatim konstatuje da "javlja prvi put monstrum kao zakočena faza prekinutog procesa, kao hibridni rezultat ometenog toka truljenja, nešto ljigavo i smradno između, ni telo ni ogoljeni kostur, nego više-manje raspadnuta strvina, otpadak u rasulu kroz koji se nazire skeletična armatura, konstrukt od kostiju prekriven krpama nagrizenog mesa, nestabilna nakaza iščupana iz zagrobnog stomaka u kojem su crne kiseline već krenule da je izjedaju. Nešto kao tabu smrti, mračnim čudom vraćen na naš svet… Degutantna slika… teško podnošljiva."

Munitić podseća da je prvi zombi – Lazar iz Vitanije, i citira Novi zavet: "Rekavši to, Isus viknu jakim glasom: Lazare izađi. Pokojnik izađe obavijen povojima po rukama i nogama. Lice mu beše zamotano peškirom. Isus im naredi: Razvežite ga i pustite da ide!" Šta je ispod povoja, otkrio je Leonid Andrejev 1906. godine u priči Eleazar, Munitić citira strašni opis, i kaže da će film nastaviti tamo gde Andrejev stade. Po scenariju Garnet Vestona, 1932. godine Viktor Halperin je režirao film Beli zombi sa Belom Lugošijem u glavnoj ulozi, tadašnjom zvezdom groze: Bela Lugoši je već bio Drakula i čovek-majmun.. U Belom zombiju Lugoši je elegantni veštac s vojskom živih mrtvaca.

Bela Lugoši je do smrti igrao vampire, veštce, zombije i slične njima. "Kultni glumac, možda najsugestivnija fizionomija ikad viđena u hororu, podleći će postepeno slavi, morbidnim rolama i drogi, te skončati u stilu pravog filma strave", ocenjuje Munitić i citira tekst iz jednog časopisa o Lugošijevom pojavljivanju u javnosti: na premijere je dolazio vodeći na uzici velikog gorilu, crnim pogrebnim kolima u mrtvačkom sanduku od abonosa, neprestano je oblačio Drakulinu odoru, kuća mu spolja i iznutra bila nalik Drakulinom dvorcu. Umro je u bolnici kao ludak, kako su govorili ljudi, kao besmrtni Drakula, kako je on tvrdio. "Neizbežan kraj velike ali mukotrpne karijere: niko ne ekranu nije tako potpuno i dubinski, celim svojim bićem, iskazao prisutnost demonskog u čoveku. Glumac ili medijum, svejedno. Bela Lugoši je kino-pojam bez premca i pandana", zaključuje Munitić.

O DŽEMSU BONDU: Slavni 007, tajni agent Njenog britanskog veličanstva, čovek s dozvolom za ubijanje, Džejms Bond, rodio se u romanu Kazino Rojal Jana Fleminga i odmah postao popularan "najpre na stranicama dvanaest Flemingovih romana i dve zbirke priče, od 1957. godine u kvadratima različitih stripova, od 1962. godine na filmu. Solidna, dopadljiva (i ništa više) zamisao jednog solidnog, dopadljivog (i ništa više) spisatelja rodila se, naime, u pravo vreme i na pravom mestu; brižna engleska egocentričnost ima pedesetih godina dovoljno duhovnog adrenalina da krene u poslednji krstaški rat za ugled i sjaj carstva na zalasku, atmosfera hladnog rata tog doba izrazito pogoduje nicanju i cvatu špijunske sage o nepobedivom zapadnjaku isprečenom na putu komunizma."

Citatima iz Flemingovih romana Ranko Munitić opisuje Džemsa Bonda: njegova kancelarija je na osmom spratu visoke sive kuće blizu Ridžent parka gde je londonski štab Tajne službe, on je jedan od tri agenta sa prefiksom 00 – ljudi kojima se može narediti da ubiju, on puši posebnu vrstu cigareta ("mešavinu balkanskog i turskog duvana, sa tri zlatna prstena, koju za njega spravlja firma Morlands iz Grosvenor ulice"), on pije posebna pića ("draj martini, jedna mera. U dubokoj čaši za šampanjac. Tri dela gordona, jedan votke, pola kin lileta. Dobro protresi dok ne bude ledeno, dodaj tanku krišku limunove kore"), vozi poseban automobil ("bentli, 4,5 litara, model 1933, sa motorom amherst vilers, koji vozi brzo i vešto gotovo sa seksualnim zadovoljstvom, i maslinastozeleni kupe s pokretnim krovom, sposoban da se za 90 stepeni okrene pri vožnji od 30 milja na sat"), ima posebno odabrani pištolj (bereta 25 i valter PPK 7,65), deo životnog užitka duguje ženama – kroz njegove pustolovine neprestano proleću i nakon strastvene idile nestaju lepotice najviše klase, kockarnica je njegov omiljeni ambijent… "Tom i takvom deliji, emotivcu s licencom za ubijanje, u svakom romanu nasuprot staje po jedan reprezentativni zlikovac, maestro zločina, koga istovremeno određuje golema ambicija i vanserijski fizički format."

Početkom šezdesetih interesovanje za Flemingove romane vidno jenjava što Munitić pravda promenom žanrovske sheme: "pretenciozne špijunice napisane u duhu politikantskog misionarstva, smenjuje originalna vrsta nadrealistički otkačene i onirički slojevite špijunske bajke, posebno primetne u kino-majstorijama Alfreda Hičkoka Čovek koji je suviše znao (1956) i Sever–severozapad (1959)". Takođe, pojavio se i nov junak, Džordž Smajli, iz pera Džona le Karea, suprotnost Bondu, ali s britkim umom. Međutim, kad je Bondu zagustilo, spasao ga je film: 1962. godine pojavio se na ekranima Dr. No, luksuzno opremljeni spektakl koji je brzo postao hit. "Hladni šarm Šona Konerija, glacijalna senzualnost Ursule Andres i zakočena dijaboličnost Džozefa Vaismama dadoše vešto skrojenom proizvodu i nešto nalik duši. A četiri sledeća nastavka (S poljupcima iz Rusije, Goldfinger, Operacija grom i Živiš samo dvaput, od 1963. do 1967, na bazi sve slobodnijeg adaptiranja Flemingovih knjiga) još uvek su svojevrsni kult-filmovi, opremljeni dopadljivim i funkcionalnim dizajnom kakvim se dotad nije mogla pohvaliti nijedna bioskopska avantura u nastavcima. Vešti reditelji (Terens Jang, Gaj Hamilton, Luis Gilbert) sklapaju zanatski skoro besprekorne parade, šlageri Džona Barija postaju internacionalni hitovi (naročito Goldfinger i You only live twice), maštovite špice Morisa Bindera prepričavaju se kao svojevrsna audio-vizuelna čuda (a behu, usput rečeno, kristalni prethodnici današnjih video-spotova), pažnju plene vedete ranije neviđenih pejzaža i gomile probranih lepotica."

Ranko Munitić ocenjuje da Džems Bond ne bi bio to što jeste da nije bilo Šona Konerija. "Senzualan, šarmantan, uzbudljivo iščašen i ubedljivo normalan čak i u minhauzenovskim izmišljotinama, beše Koneri još nešto, kapitalno: uvek, onako iznutra, nekom humornom i zapravo podsmešljivom distancom odmaknut od svega što izvodi i što mu se zbiva. Zabavljao nas je zabavljajući se, igrao – igrajući se. Nije davio ozbiljnošću već plenio prirodnošću jedne muške Alise u prostoru špijunskih čuda." Po Munitiću, filmski Džems Bond je prvi put nestao kada se pri šestom nastavku serije (U tajnoj službi Njenog veličanstva, 1969. godine pojavio Džordž Lejzenbi. "Sveden odjednom na telo bez duha i šarma, Bond je nestao." Koneri je opet Bond 1971. godine – Dijamanti su večni. "Novi uspeh, i novi oproštaj. Tada 007 prvi put umire." Iz te smrti povampirio ga je opet Koneri 1983. godine u Nikad ne reci nikad. Naredni Bondovi, Rodžer Mur, Timoti Dalton i Pirs Brosnan, bili su nedovoljno dobri. Tako je, kaže Munitić, 007 po drugi put umro. "I to je konac, bez obzira na to koliko mu nastavaka još bude nametnuto. Filmski mlinovi (baš poput biblijskih) melju sporo no sitno, a jednom samleveno ne vaspostavlja se više u živućoj formi."

Na kraju pete knjige, u Epilogu galaksije slika, Munitić je napisao: "Kao da pri takvom duhovnom putešestviju oko sebe i za sobom otkrivamo ili razaznajemo mape neke pomaknute, alternativne geografije. Kao da ovakvom prilikom zaranjamo u struju neke alternativne, fikcijske hronologije, odnosno preistorije čovečanstva."

Ranko Munitić, kritičar, scenarista, esejista, veliki znalac filmske umetnosti, preminuo je 2009. godine, tako da Kreativni centar neće objaviti planirani šesti tom edicije Čudovišta koja smo voleli. Verovatno bi sam rekao da to nije ni važno, jer "čudovišta, božanska i demonska, samo smo mi sami."