Ume to da bude velika nevolja, to kad čovek "misli u sebi" (a ne u drugome, šta li?), o čemu je Martin Hajdeger morao znati mnogo toga, jer postoje snažne indicije da je veoma često mislio u sebi, kako to već biva s filozofima. Ovo verovatno otuda što Hajdeger nije uspeo da se dovine do čistog zen stanja u kojem se načelno ne misli, ili barem ne "u sebi". A kako ono tačno izgleda poznato nam je iz antologijskog vica o Muji koji sjedi na kamenu, prolazi Suljo te ga pita "Šta to radiš, bolan Mujo, sjediš i misliš?", na šta će Mujo spokojno: "Jok, samo sjedim". U neku ruku, sjedeći & nemisleći Mujo je dovršeno i savršeno biće, impresivno poput mačke koja se sunča na stolici, biće koje je nekako unapred prevazišlo metafiziku i njojzi pripadajuće strepnje, otvorivši se čistom, neposredovanom postojanju. Mujo je nekako vanvremen i jednak samom sebi i otuda mu filozofija i "filozofiranje" naprosto nisu potrebni. Hajdeger, eto, ne dobacuje dotle, što ga istovremeno i nadahnjuje i muči, pa se otuda takoreći pravda zbog svog mentalnog poroka svojoj ženi Elfridi, kao u gorenavedenoj rečenici iz (recimo) romana Martin i Hana Katrin Kleman (s francuskog prevela Ivana Hadži Popović; Albatros plus, Beograd 2011).

Hm, kvragu, ako se Hajdegerova žena zove Elfride, zašto se onda roman ne zove Martin i Elfride? Eh, zato što od te građe romana bilo ne bi, ili bi bio užasno dosadan. Za roman je – kao i za štošta drugo, u knjigama i izvan njih – potreban treći, a još ako je taj treći niko drugi doli Hana Arent (koja takođe nije baš dobro stajala s Mujinom zen tehnikom), onda je to već sasvim druga pesma. Hana je Arent, dakle, taj "treći" u smislu jednoga Urednog Građanskog Odnošaja slavnog filozofa i njegove zakonite supružnice, ali opet, sam nas naslov upućuje i na moguće sasvim drugačije čitanje: porodična papirologija na stranu, nije li taj treći u ovoj priči baš ta mučena Elfride? Ona koja je imala teškoća da shvati zašto taj njen muž mora stalno nešto da "misli u sebi", mada mu se istovremeno i divila zbog svih tih misli koje je bezbeli slabo razumevala (a nerazumevanje načelno ne umanjuje divljenje, naprotiv).

Da su Hajdeger i Hana Arent "imali nešto" još kada je ona bila studentkinja a on filozofsko-profesorska "zvezda u usponu", te da je ta ljubavna veza na neki misteriozan način vaskrsavala i kasnije kroz njihov život, smatra se dokazanom stvari iz biografija dvoje filozofa. Da je odnos Martina i Hane, što kao ljubavnika, što kao filozofskih i političkih bića koja su se znala nalaziti na suprotnim stranama u ključnim pitanjima epohe (Hajdegerovo koketiranje s nacizmom, koje teško da je baš samo jedna nesrećna epizoda koja s njegovom filozofijom nema nikakve veze, ma koliko bezbrojni filozofovi epigoni to pokušavali dokazati; Hanino jevrejstvo, antinacizam, emigracija, antitotalitarizam, na koncu i bolni, ali neophodni i konsekventni sukob sa samim jevrejskim/izraelskim nacionalizmom) tema dostojna romana, u to je bilo lako poverovati. A sve što je dostojno romana, a još se zbiva među znamenitim i amblematičnim ličnostima epohe, taj će roman i dobiti… Pa se nama sada nositi s tim.

Valja odmah reći: knjigu Katrin Kleman čitao sam, naročito prvih, recimo, stotinak stranica, sa otporom koji se gdegde graničio s podsmehom; ima u njoj nečega – čuj, nečega: mnogo čega! – od herc–romana koji se, eto, ne dešava između sredovečne daktilografkinje zvane Helga i muževnog raspuštenca-fizijatra zvanog Udo u kakvoj romantičnoj mitteleuropskoj banji, nego između dvoje velikih filozofa, uz odlučujuće prisustvo Trećeg Elementa u vidu Elfride. Taj iritirajući herc-ton provlači se ovom knjigom uzduž i popreko, a utisku nimalo ne pomaže ni traljavo obavljen urednički posao srpskog izdanja, to jest pre svega upadljiva lektorsko-korektorska neuređenost prevoda. U takvim situacijama najpametnije je zafrljačiti knjižuljak o zid i okrenuti se nečemu drugom, zar ne? Nije li život prekratak da se majemo loše zaslađenim limunadama, koje pri tome i nisu od pravog limuna? Pa ipak, knjigu sam dočitao i, štaviše, nije mi žao zbog toga. Jer je, odviše lako uočljivim nedostacima uprkos, bila vredna utrošenog vremena. Eto paradoksa? Možda, ali kako god. O čemu se tu onda radi?

Godina je 1975, Hajdeger je vrlo star i vrlo bolestan, jedva i svestan sveta oko sebe; Hana Arent dolazi mu u poslednju posetu; Elfride, koja Arentovu instinktivno nikada nije "mirisala" (last but not the least zbog svog dubinskog antisemitizma), ali je zapravo tek vrlo kasno saznala za "pravu" prirodu veze između njenog muža i nje, dočekuje je s – vidi vraga – hladnim neprijateljstvom, ali dve žene ipak stupaju u dugačak razgovor (obe su svesne da je to i opraštanje i oproštaj, u izvesnoj meri) koji je nekovrsna okosnica ovog romana: verbalni sraz dveju suparnica, kao odmeravanje i trajan, dubinski sukob dva životna principa, jednog recimo (malo)građanskog, kućevno-domaćinskog, mediokritetskog (a kojem će Arentova pripisati i Hajdegerovo posrtanje oko hitlerizma, dakle transferišući ga Elfridi, kao da je ona filozofov duhovni guru za "zemaljske stvari"…), a drugog pak filozofskog i u isto vreme aktivnog, u-svetu-delujućeg; a šta je jadni, već uglavnom nesvesni Martin u svemu tome? Eh, biće razapeto između svoje prirode i svojih strasti… Ta, nije li Hana njegov "prirodni" životni partner, a ne priprosta, posesivna hausfrau Elfride? S jedne strane da, ali opet, nije li filozof izabrao baš tu i takvu Elfride da bude karijatida na kojoj će se zasnivati "praktična" strana njegovog života, da bi on mogao "misliti u sebi" do mile volje? Ako je tako, i ako je – suma sumarum – u svemu tome ipak bio nesrećan, nije li to nesreća koju je posve zaslužio? Te ne važi li to, u neku ruku, i za trajnu, neizlečivu fasciniranost Hane Arent svojim moralno vrlo dubioznim ljubavnikom? Zašto čovek koji nepodnošljivo olako odbaci ljubav svog života ne bi odbacio i štošta drugo?

Knjiga Katrin Kleman, osim okosnice u vidu dijaloga dveju ostarelih žena, vrluda kroz vremena i prostore dvadesetog veka, kroz živote dvoje filozofa, tražeći u njima uzroke i objašnjenja njihovih životnih puteva i posrtanja, uzgred fino ocrtavajući glavne međaše i prevratne događaje epohe. Što toga više ima, to onaj isprva presnažni herc utisak slabi, zato mi je knjiga u svojoj drugoj i trećoj trećini nekako više prijala – ili sam se samo bolje adaptirao na taj ton… U svakom slučaju, na koncu se pokazuje da je Martin i Hana štivo koje je zagrebalo po prirodi jednog na mnogo načina fascinantnog odnosa na način koji neretko uspeva da nadiđe ugrađenu jednodimenzionalnost i tabloidnost; dovoljno za kvalitetno letnje štivo, ali još bolje ako posluži kao izazov za čitanje nekoliko ozbiljnih, a lako dostupnih intelektualno-biografskih studija (o) ovim filozofima, pre svega o Arentovoj.

O Muji, što jeste jeste, niko neće napisati "intelektualnu biografiju", valjda otuda što je on sam sopstvena biografija, a to nas vraća na priču o zenu i o savršenstvu, običnom čoveku – pa makar bio i filozof – sasvim nedostižnom…