Marko Mandić je jedan od najznačajnijih, najosebujnijih glumaca ovog dela Evrope. Rođen u Velenju, studirao glumu u Ljubljani, u toku studija odlazi na Institut Li Strazberg u Njujorku i izučava method acting. Prvak je SNG Drame u Ljubljani, a sve vreme je prisutan i na nezavisnoj sceni, isto koliko i u institucijama.

U Subotici, na regionalnom pozorišnom festivalu Desiré central station direktora Andraša Urbana, Mandića smo gledali u predstavi MandićCirkus u režiji Bojana Jablanovca, koja je svojevrstan Mandićev masterklas. Mada je sa Mandićem kao sa Šeherezadom, ne želite da se igra ikada završi.

Za “Vreme” govori o načinu na koji radi, vremenu u kojem smo, a koje je sazrelo za Brehta, o svetu u kojem stalno izbijaju nova ratna žarišta.

“VREME”: Kako je došlo do toga da odeš u Njujork i izučavaš method acting?

MARKO MANDIĆ: Mateja Koležnik, sa kojom sam radio predstavu Indijac želi u Bronks, stalno je govorila: “Morate u inostranstvo, morate raditi još negde”, i onda smo moj kolega Uroš First i ja otišli na Institut Li Strazberg i dobro je što smo otišli pre završetka studija i završili metod akting.

Kako bi nazvao to što radiš?

To je kombinacija više metoda. Pogotovo kad radim sa Janezom Škofom; kada sam bio u srednjoj školi, fascinirala me je predstava Šeherezada Tomaža Pandura, u kojoj je Janez Škof igrao ono što bismo nazvali fizičkim teatrom, telo je tu poezija. Sećam se, išli smo sa školom da gledamo to i Fausta, gde je takođe igrao Škof. Mislim, u srednjoj školi me sport nije nimalo interesovao, profesor fizičkog mi je stalno govorio da ako želim da budem glumac, moram se više baviti sportom. I u pravu je bio. Bitna mi je bila ta Strazbergova metoda, ali i rad sa rediteljima Bojanom Jablanovcem i Ivicom Buljanom. Sa Buljanom sam 2003. godine radio predstavu Medeja materijal, i tu je počelo.

U MandićCirkusu prolaziš kroz devedeset i nešto uloga koje si do sada odigrao, pitam se sve vreme na kom to mestu čovek ide dalje u iskustvu, nakon toliko iskustva?

Ovde, kao i u predstavi Solo koju smo radili sa Ninom Rajić Kranjac prošle godine, imali smo dosta vremena da radimo na materijalu, to su procesi u kojima zapravo stvaraš materijal na probama, zadaš sebi neke gabarite rada, koncept, i onda u tom bazenu tražiš rešenja. U radu sa Jablanovcem, gde je ideja da svakih deset godina nešto stvorimo, pošto su to desetogodišnji preseci mog rada (na Dezireu smo 2011. godine gledali MandićMašinu, prvi deo projekta o kojem Mandić govori, a na ovogodišnjem MandićCirkus, nastavak tog projekta, prim. aut.), čini se da je to mogućnost da napraviš presek, uočiš ono što se ponavlja, geste koje se ponavljaju, rešenja… Možda i više nego kad smo radili MandićMašinu, ali smo u oba projekta imali pristup da nema ograničenja, da imamo materijal i iz njega radimo. Mada, i kada radim klasičnije predstave, ne osećam se sputano, smatram da i tamo ima puno slobode.

U razgovoru sa publikom nakon predstave govorio si o tome koliko je važan prostor u kom se igra, da bi se dobro komuniciralo sa silama od gore i od dole, kako kažeš. Na koji način ti je prostor važan?

Akustika svakog prostora je drugačija, bez veze mi se čini biti frustriran nekom situacijom, potrebno je usmeriti pažnju na ono što daje novi prostor.

Usmeren si na potencijale?

Da, nekako pokušavam da to radim i kad gledam neke druge predstave ili filmove, okej, uvek možeš da kažeš da ništa ne valja, ili možeš da usmeriš pažnju na potencijal. Mislim da u susretu sa nečim više profitiramo kada tražimo potencijale, mesta gde možemo da se spojimo. Tada nešto naučimo ili upotrebimo za to da promenimo nešto što imamo fiksirano kao stav, mišljenje.

Izuzetan si partner na sceni, imam utisak da ćeš uvek podržati partnera, a i čak kada bi on zabrljao, ti bi ga izvukao, saveznik si u najboljem smislu reči. Gledali smo MandićCirkus, to je solo, ali opet, šta bi rekao ti o tome kakav si partner?

Hvala. I kad igram solo, publika mi je partner, ako si u dijalogu sa partnerom ili partnericom i radiš na tom vektoru, tada u stvari sve vreme radiš i sa publikom. Čini mi se da je bitno da u drugome tražiš spas i da guramo jedan drugoga dalje. Uvek sam zadovoljan partnerima. Valjda želiš da te drugi provociraju i inspirišu.

U kritici predstave MandićCirkus pozorišna kritičarka Nataša Govedić kaže da si brehtijanski glumac. Šta ti kažeš, jesi li? Odnosno, kakav si ti glumac?

Baš u poslednje vreme razmišljam o tome, zapravo mi se čini da je ta brehtijanska metoda… da je vreme za to. Sve to što je postdramsko, ono za šta se kaže, pogotovo kod nas u Sloveniji: ah, to je prošlost, nije to više in (smeh). Slažem se, ali od pamtiveka su postojali ovi apartei. Svest publike da se podrazumeva da znaju da su u teatru. Sad, u istoriji pozorišta postojali su periodi koji su još više odvajali publiku od scene, ona je bila još veći voajer. Mene to uvek zanima, stvarati nešto da bude stvarno intimno i kao da publika nije tu. Međutim, čini mi se da je dobro dati taj uvid publici, da glumac totalno uđe u ulogu, a da je opet tu. Moj je utisak da to pravi realizam ili naturalizam čini čak jačim. A čini mi se da to ne treba raditi doslovno kao što su radili u Brehtovo vreme i kako on o tome govori, čini mi se da je u spiralama došlo do novog brehtovskog metoda. Baš sam nedavno gledao film u kojem se u istoj sceni junaci nalaze u potpuno drugačijim zvučnim atmosferama, recimo dva glumca su u automobilu i dok posmatraš jednog od njih, čuješ zvuk automobila, sve je naturalistički, a ona osoba koja je u tom istom automobilu pozadi kao da je iz drugog sveta, sa druge planete. Dojam je bio toliko moćan, zapravo potresan. Smatram da su te metode spajanja različitih nivoa stvaranja delotvorne.

MandićCirkus je građen potpuno u fragmentima, takav je svet u kojem živimo, ponekad se čini da je, upravo zbog velike fragmentisanosti sveta, potrebno posebno se vraćati u kontekst kada se pripoveda, ne toliko linearno, nego, kako kažeš, spiralno. Kako ti razmišljaš o tome?

Uvek sam voleo digresije, čini mi se da smo zreli, pogotovo mlada generacija, bar za ovo da otvaraš puno prozora, dolaziš do neke šifre, tražiš tu dalje, pa se vraćaš u osnovnu pripovest. Pošto je život haotičan, postoji potreba za smirenjem koja bi dala (a odatle ta želja i u pozorištu) čisto pripovedanje. Čini mi se da su u porastu čistije forme – priča, povratak realizmu, sklanjamo mikrofone, gradimo, u stvari, scenografiju koja dočarava, zatvara, radi ono što nam radi film. Mada imam utisak da je još dug put koji treba da pređemo kako bismo došli do naturalizma koji je više od onog što pod njim podrazumevamo u pozorištu. Uvek kada to glumimo, čuju se naše intonacije koje su, po meni, premalo organske. Govorim i o sebi kada tako igram, čini mi se uvek da nisam uspeo reći iz dubine.

Svet u kojem živimo, osim što je u fragmentisanom narativu, vrlo je konzervativan, retrogradan. Ovoliki ratovi, tako blizu da postoji utisak da smo u nekom strašnom krugu koji se sužava. Govorim sve ovo da bih te zamolila za komentar sveta čiji smo deo.

Baš zbog toga su važni poučni Brehtovi komadi, osvešćenje ljudi i u pozorištu, a ne mislim samo na angažovano pozorište, na propovedi sa scene… Ludo je sve ovo što živimo i ta potreba za ratovanjem, potreba za zauzimanjem teritorija za koje mislimo da bi morale biti naše, stvarno mi je to suludo. To da ti, ako živiš u nekoj sredini i ako je ta sredina u opasnosti, da ti moraš da se boriš. Za muškarce se podrazumeva da ginu ako treba. A radi čega? To žele samo neke strukture, radi igre kapitala. Sad, sa strane govoriti je jedno, drugo je biti na ratnom području, ali su te dileme očajne.

Sad sam imao nastup u Velenju, odakle sam. Huiquin Wang, vizuelna umetnica koja živi u Sloveniji od osamdesetih godina prošlog veka, imala je izložbu Totalitarni kolaž i u saradnji sa kustosom Maticom Velerom zamislila je akciju pod nazivom “Put u slobodu”. U okviru njenog rada, a Velenje je rudarski kraj, izlazi se iz jedne gomile rude, ona slika Tita, Mao, Če Gevaru, pionire, radnike, tu ikonografiju koja je bitna za Jugoslaviju, Kinu, a i za Velenje. Planira se da rudnici u Velenju prestanu sa radom 2030. a ljudi žive od toga. Velenje je socijalistički grad, mesto na kom su od sela napravili grad, vizija tih ljudi tokom pedesetih godina jeste bila da za radnika naprave fenomenalne stanove, da se ljudi bave sportom i da prate kulturu. To su pisani planovi koji su sačuvani. Čitali smo i Titove govore iz perioda Nesvrstanih, gde on govori o razoružavanju. Zapanjujuće, to je 1961. To je bila ideja i svet je išao tim putem, a gde smo sad? Tito u tim govorima kaže da se mnogi plaše razoružavanja, ali da, s obzirom na to dokle je nauka stigla, potreba je da industrija stvara nešto drugo, a ne oružje. Misli i ideje mira su stalno na vidiku i ponekad pomislimo da smo skoro tamo, ali opet je tu neko žarište.