Domaći alternativni rok bend Repetitor spada u one sastave čiji nastupi dugo odzvanjaju u ušima, dok se sinergija ne može ni prepričati: naelektrisani rifovi, snažan vokal, moćan bas, neustrašiv i predivan udarac bubnja. Za skoro četrnaest godina postojanja, Repetitor je od klupskog sastava za malu grupu publike, željne nesputane emocije možda i više nego dobre muzike, porastao do benda koji puni sale širom bivše Jugoslavije. Sa Borisom Vlastelicom, frontmenom i gitaristom Repetitora, razgovaramo o muzičkom i beogradskom odrastanju, revolucijama i muzici kao ogledalu sveta.

"VREME": Da li se alternativni rokenrol danas opravdano naziva alternativnim? Čini se da otkako se hipsterska supkultura proširila, tako je i alternativni rok postao manje alternativan. Gde sebe vidite u odnosu na mejnstrim?

BORIS VLASTELICA: Alternativa je više pristup sviranju gde uglavnom ne sviraš po pop šablonima – strofa, refren, strofa, refren, bridž, refren, kraj; ili po nekim ustaljenim kanonima nekog drugog žanra, i gde se ne prilagođavaš prolaznom trendu u smislu zvuka i stila. Sad, ruku na srce, mi smo kao i mnogi krenuli da sviramo alternativu jer nismo ni znali da sviramo, pa nismo ni imali koji kanon da poštujemo nego smo ko naturščici nabadali rifove koji nam zvuče dobro. Zato će alternativa uvek da postoji, samo se i s vremenom menja šta taj pojam podrazumeva, kakav zvuk i estetiku. U tom smislu smo zadržali pristup sviranju i stvaranju pesama iako se s vremenom, silom prilika, naučilo i malo sviračke tehnike. Međutim, i dalje radimo stvari na impuls, na stomak, petlju i ne marimo mnogo da li će to biti puštano na radiju ili ne znam gde, nego da li nas radi. Vodimo se time da ako radi nas, radiće i publiku, a ne mora da se svidi svima na svetu.

Poneli ste titulu najboljeg lajv benda po oceni publike, a priča se da ste jednom zamalo urušili pod u sali Doma omladine. Kako se to radi?

Ljudi misle da je od početka bilo tako kao što je sad na našim koncertima, ali ukucate li naše prve nastupe na netu, mi uglavnom stojimo, publika isto tako. S vremenom se to desilo, ne znam ni ja kako, nekom prirodnom sinergijom između nas i publike, a i oslobađali smo se sve više što smo više vremena provodili na bini, izlazilo je nešto što je jedva čekalo da izađe. I krenuli su mlađi da dolaze i prave nered u prvim redovima. Što se nas troje tiče, mi samo reagujemo na publiku i na muziku. Sve ostalo se samo desi.

Na sceni ste već 13–14 godina. Kako vidiš evoluciju benda u stilskom i idejnom smislu za to vreme?

Na evoluciju benda gledam sa dosta ponosa, prvo zbog našeg međusobnog odnosa koji je takođe evoluirao u nešto što bez ikakvog prenesenog značenja mogu da kažem da je porodica. Milena i Ana-Marija i ja zajedno idemo kroz život već više od deceniju i zajedno smo učili da sviramo i prošli pola sveta, i naravno da se desilo i neko zajedničko sazrevanje. Muzički se malo proširio dijapazon stilski i ritmički, a i ovako, inače, izgubili smo dečačke iluzije. Bili smo na početku, kao što je i vreme bilo pre krize, mnogo skloniji da verujemo ili bar prihvatamo zdravo za gotovo tu neku proevropsku priču uz koju je rokenrol bio vezan devedesetih. Već početkom ove decenije imali smo osvešćenje i jasnu sliku o tome da se bogate zemlje bogate upravo eksploatacijom periferije i da je nama u toj evropskoj podeli karata zagarantovana samo pozicija eksploatisane rasprodate banana države i da je ta odluka doneta negde daleko odavde.

Često komentarišeš globalna društveno–politička dešavanja na Fejsbuku, u poslednje vreme posebno obraćaš pažnju na događanja u Latinskoj Americi. Šta te je zainteresovalo da pratiš ove teme? Vidiš li veze ovih političkih turbulencija i krize na Balkanu devedesetih?

U Latinskoj Americi sada imamo iste procese koji se dešavaju i ovde, samo su mnogo ogoljeniji, brutalniji. Uopšte, snaga vladajuće ideologije se ogleda u tome da ne primećujemo očigledno; da ne vidimo slona usred sobe ni kad nas njegova težina pritiska. Kao što je puč u Boliviji direktno povezan sa najvećim zalihama litijuma na svetu, jedne od najvrednijih ruda današnjice, tako i Srbija ima ogromne zalihe zlata i srebra, samo ovde puč nije potreban jer se o nacionalizaciji ključnih resursa niti ne razmišlja, naprotiv, ta nalazišta su već data kanadskoj firmi. Vlast radi u interesu krupnog, pre svega stranog ali i domaćeg kapitala, i vlada ako treba i nedemokratski dok god ima podršku Zapada, i biva bogato nagrađena za poslušnost. To je isti proces kao i u Latinskoj Americi, samo nam je tamo nekako mnogo više očigledan jer nije zamagljen konstantnim relativizacijama i skretanjem sa tog očiglednog problema.

Više puta si govorio o tome da ti je marksizam–lenjinizam draga odrednica.

Za razliku od klasičnog marksizma, on pretpostavlja da stvar neće pući u najrazvijenijim zemljama kao što je Marks predviđao, već tamo gde je najslabija karika imperijalnog lanca. Tako se i revolucija desila u siromašnoj carskoj Rusiji, a ne u bogatoj Nemačkoj ili Engleskoj. Takva je i sada klima u Latinskoj Americi, a ne u SAD. Jednostavno, tamo je stisak vladajućih klasa prejak, a u Zapadnoj Evropi ni radnici ne žive tako loše pa je iluzorno očekivati da se baš oni pobune. Ipak, prazan stomak pokreće istoriju mnogo jače, brže i bolje. Srbija ima tu nesreću da je iznurena pre svega demografski, i da nema maltene ko da je tu nešto obnavlja i pravi neke rezove. Uskoro će nas biti više u Nemačkoj i to je stvarno nacionalna kriza kako god politički gledali na stvari. Tako da nisam naročit optimista, jer mi se čini da ćemo nastaviti da zavisimo od odluka donesenih daleko odavde. A ta igra je rulet gde se ne dobija često.

Šta misliš o novoj, socijaldemokratskoj struji koju u Americi predvodi demokratska kongresmenka Aleksandrija Okasio–Kortez?

Čitava ta struja demokratskog socijalizma na Zapadu je nešto što podržavam, ali ne nadam se previše, ne verujem realno da mogu da promene stvari. Upravo taj prejak stisak o kom smo malopre pričali je tamo najjači. Državne strukture ne dozvoljavaju čak ni Trampu da prekine ratove u Siriji, Iraku i Afganistanu, a kamoli nekom sa levog spektra da krene u radikalnije rezove. Berni Senders koji ima najviše malih donacija i ubedljivo najviše ljudi na skupovima, biva ignorisan ili potpuno popljuvan u medijima, a ima jedini šanse da pobedi Trampa. Kada su bili izbori 2016, vrh Demokratske stranke je učinio sve da ga spreči da bude predsednički kandidat, i sada pošto ih je to koštalo pobede, demokratama je opet bitnije da Bernijevo levo krilo ne dođe na vlast nego da skinu Trampa, što im je, navodno, prioritet. U Evropi Korbin i još neki Zapadni socijalistički projekti koji se javljaju, u slučaju pobede imaju isti problem pred sobom koji je imala Siriza u Grčkoj – da li raskrstiti sa sistemom u vidu MMF-a, Svetske banke itd. i rizikovati odmazdu i izolaciju ili igrati po njihovim pravilima i izigrati poverenje glasača izdajom programa. Jednostavno, jako je teško naterati one koji su nakupili maltene pola bogatstva sveta a samim tim i ogromnu moć i uticaj u svoje ruke, da se sad toga mirnim putem odreknu jer je neko tako izglasao.

Da li je rokenrol za tebe vid borbe?

Jeste, ali lične borbe sa samim sobom, on je ventil i način izražavanja, a što se tiče nekog društvenog angažmana, ne trudimo se da u pesmama govorimo šta i kako treba nego samo šta jeste. Ako i imamo društveni komentar, on bude samo ogledalo onoga što se dešava, a ne neka lekcija.

Radite li na novom albumu?

Radimo, zato smo i smanjili gas sa svirkama i putovanjima, da bismo se fokusirali na rad. Meni je ove godine umro otac posle teške bolesti pa nas je to malo usporilo, ali smo od povratka probama ove jeseni sve vreme u kreativnom radu i uživamo malo, za promenu. Prosto ne može album da se pravi dok svaki vikend prelaziš hiljade kilometara i sviraš dva koncerta.