Zlogonje, film čija je poslednja klapa proslavljena pre nekoliko dana, biće četvrti dečji film snimljen u Srbiji u ovom veku. Prethode mu Agi i Ema (2007) Milutina Petrovića, Princ od papira (2007) koji je po scenariju Vladislave Vojnović režirao Marko Kostić, i Peti leptir (2014) u režiji Milorada Milinkovića po istoimenom romanu Uroša Petrovića. Ako je za utehu, u regionu je poslednjih 15 godina snimljeno pet igranih filmova za decu.

Zlogonje je film o desetogodišnjem Jovanu rođenom sa parcijalnom cerebralnom paralizom. To je prvi igrani film reditelja Raška Miljkovića, producentkinje Jovane Karaulić i njene kuće "Akcija produkcija", direktora fotografije Mikše Anđelića i kostimografkinje Milene Milenković. Glavne uloge, Jovana i Milicu igraju trinaestogodišnjaci Mihajlo Milavić i Silma Mahmuti. Film je centralni deo projekta Zlogonje za podizanje svesti o pitanjima nevidljivosti dece sa invaliditetom. Do sada navedeni podaci (dečji film, njegova tema, autori debitanti, protagonisti deca, deo projekta) čine film Zlogonje posebnim u našoj savremenoj kinematografiji.

Reč "zlogonja" je davnašnji izraz za ljude koji isteruju zlo, moguće ju je naći u tekstovima Stefana Nemanje. Ispostavila se tačnom za priču o dečaku čija je svakodnevnica uslovljena stanjem u kojem se nalazi, ali i pogodnom da ne otkrije zaplet.

Film je nastao po motivima knjige O dugmetu i sreći Jasminke Petrović i scenariju Marka Manojlovića i Miloša Krečkovića. Kao što je već napomenuto, glavni junak filma je desetogodišnji Jovan čiju svakodnevicu uslovljava njegovo stanje. U svojim fantazijama, on postaje superjunak, slobodan i moćan da uradi što god poželi. Milica, njegova drugarica iz odeljenja, uspeva da probije zid kojim se Jovan ogradio od emotivnog povređivanja i on s njom krene u avanturu lova na veštice, ne bi li zajedno oslobodili Miličinog oca od njegove nove žene, koja ga je, kako tvrdi Milica, začarala. Preko te avanture Jovan dolazi i do životne: do prihvatanja sebe takvog kakav je. Zahvaljujući toj avanturi, Jovan će postati realni heroj.

Film je osnova istoimenog projekta, platforme o dijalogu sa društvom o temi, koja po rečima producentkinje Jovane Karaulić "dodiruje ovo društvo i u domenu ljudskih prava, i diskriminacije, i različitosti. Fokus projekta je na različitosti. Osim filma kao dominantne celine projekta, planirane su i edukativne radionice koje bi pratile priču filma, a bavile bi se sistemom vrednosti naše zajednice na temu različitosti. Projekat, a naročito film, nije u domenu socijalne drame koja će izazivati sažaljenje. Hteli bismo da pokrenemo pitanje dijaloga kojim ćemo pokazati sa kojim se problemima suočavaju ti ljudi u svakodnevnom životu." Zlogonje su jedan od socijalno senzibilisanih projekata kojima se poslednjih desetak godina bavi Jovana Karaulić: ona je jedan od osnivača magazina "LiceUlice", učestvovala je u projektu "Silent society" koji se bavio pitanjem dece sa invaliditetom, imala je ugostiteljski objekat koji je zapošljavao ljude iz marginalizovanih grupa, a zbog Zlogonja je osnovala produkcijsku kuću "Akcija".

Pre Zlogonja, Raško Miljković je režirao reklamne i muzičke spotove i kratke filmove. Kad mu je Jovana Karaulić ponudila saradnju, imao je 23 godine. Scenario Marka Manojlovića i Miloša Krečkovića pročitao je, kaže, tokom jednog popodneva. "Voleo bih da kad izađete iz bioskopa, u malom Jovanu i svim ostalim dečacima i devojčicama koje zbog njihovog stanja naše društvo smatra beskorisnim i doživljava ih kao teret, voleo bih da u njima prepoznate heroje. Zato smo nastojali da snimimo film o herojima. Ta deca se zaista suočavaju sa velikim problemima zato što je kod nas inkluzija, a tako je i u evropskim zemljama, još uvek na deklarativnom nivou", kaže Raško Miljković.

Traganje za malim glumcima koji će glumiti Jovana i Milicu trajalo je više od pola godine. "Bez ikakve dileme podržala sam Raška u nameri da Jovana igra dečak koji i sam ima parcijalnu cerebralnu paralizu. To se podudara sa mojim razmišljanjem o tome u kojoj meri danas umetnost treba da uključuje društvo u svoje stvaranje. Mi ne pravimo film samo da bi ga ljudi koji žive sa tim stanjem gledali, nego da bi učestvovali u našem projektu. Mislim da filmovi radi filmova više nemaju smisao", kaže Jovana Karaulić. Raško Miljković priča da mu je tu ideju dala direktorka Centra za cerebralnu paralizu u Sokobanjskoj. "Ponudila mi je da upoznam pacijente te ustanove, i tako je počeo proces traganja za Jovanom. Obišli smo bezbroj škola u Srbiji među čijim su učenicima redovne nastave bila deca sa parcijalnom cerebralnom paralizom. Onda sam, igrom slučaja, od komšije moje mame saznao za njegovog dobrog druga koji ima sina sa tim stanjem. Dva dana kasnije upoznao sam Mihajlove roditelje i njega. On se pojavio samo na minut, bukvalno samo da bismo se upoznali. Delovao mi je kao neko ko bi likovno odgovarao filmu, i ništa drugo. Nakon pola godine upoznavanja dečaka sa tim stanjem svuda po Srbiji, izabrali smo njih dvadesetak. To su deca natprosečne inteligencije ali sa fizičkim poteškoćama. Za kasting mi je pomogao Boban Dedejić, legendarni kasting direktor, poznat po Kusturičinim filmovima. Kasting je trajao tri dana i namerno su svih 20 dečaka sve vreme bili prisutni. Kad je Mihajlo ušao u prostoriju, nismo imali dileme da je on Jovan kojeg tražimo."

Traganje za glumicom koja će igrati Milicu završeno je nakon razgovora i kastinga sa 600 devojčica. Raško Miljković priča da je "Silma ušla u prostoriju hodajući mangupski. Predstavila se, saslušala me, i pre nego što je počela, rukavom je od lakta do šake obrisala nos. I, to je bila Milica koju sam hteo. Naravno, tek sam na snimanju uvideo da je ona pravo glumačko blago, i da je anđeo od deteta. Mihajlo i Silma su se i privatno odlično slagali, postali su veliki prijatelji."

Mali Mihajlo Milavić je bio potpuno svestan da ne bi glumio na filmu da nema parcijalnu cerebralnu paralizu. Mesecima je spremao ulogu. Počelo se od spoznaje "ovo sam ja" a "ovo je Jovan", i od razlika između njih dvojice. "Mihajlo može da se uspne stepenicama do drugog sprata UK Parobrod, gde su naše prostorije, i sam ide u školu, dok su jedan od najvećih Jovanovih problema četiri stepenika koja treba da pređe da bi ušao u autobus", kaže reditelj i prepričava snimanje jedne od bitnih scena u filmu. "Doktorku Dunjić, koju igra Stela Ćetković, Jovan percipira kao neku strogu doktorku koja mu zagorčava život, tera ga da ide na vežbe, uzima mu slobodno vreme. U trenutku njegovog emotivnog kraha ona se pojavljuje, i na slikovit način mu objašnjava da je to što on ima stanje a ne bolest, da će on morati sa tim da živi do kraja života, da mora da vežba da se to stanje ne bi pogoršalo, ali da je najvažnije da nauči da mora da traži pomoć da bi to što oseća prevazišao. Tu scenu koja je mene najviše brinula, Mihajlo je stoički podneo. Na snimanju, videlo se da je Mihajlov zidić kojim se brani od emocije malo popustio. Osećao sam se užasno tog dana: imamo odličnu scenu, ali je ta scena potresla dečaka do srži. Bio je to trenutak kad nisam znao da li je ovo što radim dobro, da li je ovo najgora forma iskorišćavanja, da li je ovo ispravno. Sutradan smo snimali scenu u kojoj on postaje superheroj. Kada je Mihajlo pogledao kadar i bez reči mu se lice pretvorilo u osmeh, shvatio sam da ovo što radim definitivno ima smisla: Mihajlo je imao priliku da postane superheroj i mislim da ga je to zaista uzdiglo."

Scenario je Jovanove fantazije razvio iz knjige Jasminke Petrović čiji glavni junak razgovara sa dugmetom, a Raško Miljković ih je video kao unutrašnju borbu protiv ličnih problema iz koje Jovan izlazi kao pobednik. Jovanov alterego u filmu je Shade, superheroj. On uvodi Milicu u taj svoj svet, a ona uvodi Jovana u svet realnosti. "Bilo mi je važno da poruka filma bude koja jeste kliše ali mislim da je bitna: don’t stop imagining, don’t stop believing. Uostalom, tako i nastaju filmovi", kaže reditelj.

Zlogonje je jedan od četiri debitantska filma koja je pre dve i po godine izabrao Filmski centar Srbije među ostalim konkurentima koji nisu bili debitantski, a koji su takođe konkurisali za finansijsku podršku – bila je to odluka koja je iznenadila javnost. "Bio je to neverovatan iskorak, znak da se nešto menja u našoj filmskoj industriji", kaže Jovana Karaulić. "Osim FCS-a, dobili smo pomoć Kreativne Evrope, Makedonske filmske agencije, Ministarstva prosvete i Grada Beograda. Za debitantski film, rekla bih da smo prošli srednje-dobro. Izuzetno je teško bez referenci ubediti one koji odlučuju o fondovima da ćemo mi uspeti da realizujemo film. Sada ulazimo u postprodukciju, koja je zbog scena fantazije izuzetno bitna."

Autori Zlogonja planiraju da u novembru konkurišu na programu Berlinskog festivala koji je namenjen filmovima za publiku od 9 do 14 godina.

Vremeplov

NAJBOLJI FILM: Scena iz Izgubljene olovke

Smatra se da je prvi posleratni jugoslovenski film koji bi mogla da gledaju i deca bio Čudotvorni mač, film-bajka iz 1950. godine. Režirao ga je Voja Nanović 1950. godine po motivima narodnih bajki Baš–Čelik i Zlatna jabuka i devet paunica. Rade Marković je igrao Nebojšu, Milivoje Živanović Baš-Čelika, a Bata Paskaljević Gricka. Film je vizuelno bogat, zapamćen je po lepim pejzažima, scenama bitaka, konjici i statistima, odličnim kostimima i maski, ali i po rečenici "daj, baba, glavu", što ponavlja glas u babinoj pećini punoj glava nataknutih na kolje.

Prvi pravi dečji film snimljen je već naredne, 1951. godine – Kekec. Režirao ga je Jože Gale u slovenačkim planinama. Prikazivan je u 13 zemalja, pa je 1963. snimljen nastavak Srećno, Kekec, a 1968. godine Dovitljivi Kekec. U Sloveniji još uvek nije snimljen gledaniji film od Kekeca.

Film Izgubljena olovka iz 1960. godine u režiji Fedora Škubonje dobio je iduće godine Zlatnog lava za dečiji film na Venecijanskom festivalu, a na Kanskom festivalu 1966. godine uvršten je u deset najboljih filmova za decu svih vremena. Drama nastaje kad učenici okrive dečaka Dikana da je ukrao olovku, a učiteljica im poveruje. Posle izuzetno upečatljivo dramskih scena olovka je nađena, a učiteljica se izvinila dečaku zbog nanete nepravde. Film je sniman u zabačenim bosanskim selima.

Soja Jovanović je 1966. godine ekranizovala roman Orlovi rano lete Branka Ćopića o detinjstvu koje prekida rat.

Sedamdesetih je snimljeno najviše filmova za decu. Na primer: Družina Pere Kvržice (1970) Vladimira Tadeja po romanu Mate Lovraka, o seoskim dečacima koji su uz pomoć učitelja osposobili napuštenu vodenicu i tako pomogli seljanima.

Dve godine kasnije snimljen je Vuk samotnjak u režiji Obrada Gluščevića, u kome je kao jedanaestogodišnjak debitovao Slavko Štimac u ulozi Ranka, ličkog dečaka koji čuva ovce. Jednog dana, naišao je na nemačkog ovčara sa ogrlicom na kojoj piše Hund, zaboravljenog posle rata u planini. Sprijateljio se s njim, hranio ga u tajnosti, a pas je spasao Ranka kad ga je napao vuk. Seljani, međutim, veruju da Hund kolje njihove ovce, pa su organizovali hajku. Ranko uspeva da ga spase u poslednjem trenutku. Film je osvojio brojne nagrade, a zapamćen je po izuzetnoj emociji i odličnoj glumi Slavka Štimca.

Tori Janković je 1973. godine snimio Mirko i Slavko, film po našem najtiražnijem stripu – prodat je u 200 hiljada primeraka, o partizanskim kuririma. U filmu deca organizuju otpor u gradu u kome su muškarci streljani a žene odvedene u logor.

Zimovanje u Jakobsfeldu režirao je 1975. godine Branko Bauer po istoimenom romanu Arsena Diklića. Slavko Štimac i Svetislav Goncić igraju dečake, a Slobodan Cica Perović dobrog Nemca. Jedan dečak je bolestan, a drugi se zapošljava kao sluga u nemačkom selu kako bi imao čime da neguje svog druga.

Ekranizaciju romana Mate Lovraka Vlak u snijegu režirao je Mate Relja 1976. godine. Jednu od glavnih uloga opet igra Slavko Štimac. Tri dečaka spasavaju putnike iz voza zatrpanog mećavom. Roman je inspirisan istinitim događajem.

Naredne godine su snimljena Hajdučka vremena po prozi Branka Ćopića u režiji Vladimira Tadeja, a 1975. godine film Dečak i violina po životnoj priči Tripe Simonutija u režiji Jovana Rančića, po mnogima jedan od naših antologijskih dečjih filmova. Još uvek ga je moguće videti na nekim od televizijskih kanala.