Jedna od najuglednijih svetskih umetničkih manifestacija, “dokumenta u Kaselu” (naziv izložbe piše se malim početnim slovom, kao i ime glavnog kustoskog tima – ruangrupe), otvorena je 18. juna i trebalo bi da traje punih sto dana, sve do 25. septembra. Neobično veliki publicitet koji je izložba dobila uglavnom se nije ticao aktuelne umetničke prakse, već je obuhvatio nesigurno polje istorijskih i političkih pitanja i učitavanja. Sve je to doprinelo da na samom otvaranju naprosto eksplodira kontroverza oko antisemitskih elemenata pojedinih izloženih radova i njihova cenzura. Kraj se ne nazire.

“Dokumenta u Kaselu” održavaju se od 1955. godine, u razmaku od četiri ili pet godina, a proklamovani cilj prvog i najdugovečnijeg kuratora, Arnolda Bodea, odnosio se na upoznavanje nemačke publike sa modernom umetnošću, koja je u vreme nacističkih progona i cenzure bila proskribovana. Ideja da kaselska dokumenta, ili, uostalom, bilo koji vid visoko institucionalizovane forme umetničkog delovanja, danas može ponuditi neutralan prostor za slobodno izražavanje i savremenu kritičku umetničku praksu, sada je nedvosmisleno opovrgnuta.

Ove godine, prvi put u istoriji, kurator dokumenta ne dolazi iz redova uglednih stručnjaka iz oblasti umetnosti, već je ta funkcija pripala umetničkom kolektivu ruangrupa koji okuplja umetnike i njihove saradnike iz Indonezije. Grupa je odabrala 14 umetničko-aktivističkih timova, koji su pozvali ostale učesnike, mahom iz Azije, Afrike i Južne Amerike. To znači da je zajamčena sloboda izražavanja prihvaćena zdravo za gotovo i da se insistiralo na horizontalnoj raspodeli dužnosti. Vodeći delatni princip čitave izložbe je lumbung – indonežanski termin za zajedničko skladište pirinča u kome se, za dobrobit lokalne zajednice, čuva višak žetve. Stoga, ruangrupa naglašava da lumbung nije koncept, već praksa koja utiče i na kolektivne umetničke procese. Make friends not art jedna je od često ponavljanih deviza u propratnim tekstovima ruangrupe. Predviđeno je da se čitava izložba konstantno menja i da se u sadejstvu sa lokalnim “ekosistemom”, uz humor i darežljivost, realizuju radionice, performansi, predavanja, projekcije. Na taj način, naglašeno leva orijentacija vodećih umetničkih timova doprinela je da se u izložbene prostore uključe i prakse poput proizvodnje voća i povrća, permanentnih kuhinja različite hrane ili samoodržive proizvodnje meda. Akcenat je stavljen na brigu oko zajedničkih društvenih vrednosti, pravične raspodele sredstava, razmene prostora, vremena i znanja, kako sa lokalnom zajednicom, tako i sa posetiocima. U uvodnom delu kataloga (uz diskretni pozdrav, assalamualaikum), članovi ruangrupe prikazuju crtež fudbalskog igrališta sa više golova, a upravo takva metafora može biti korisna za razumevanje neretko veoma složene mreže međusobne saradnje i udaljenih referenci, koje su ponekad zbunjujuće ili naprosto urnebesno smešne. Drugim rečima, vrlo je verovatno da su četiri gola i više lopti doprineli da fudbalsko igralište potpuno zbuni nemačke domaćine. Neugodnost zbog igre koja ih prevazilazi i dalje pokušavaju da reše raščišćavanjem terena.

NEMAČKA PERSPEKTIVA I HORIZONTI CENZURE

Umesto povezivanja i razmene iskustava, posetioci, a naročito nemački mediji najpre su uočili tri sporna antisemitska detalja koji se pojavljuju u radovima umetnika i aktivista iz Palestine, Indonezije i Alžira. Tako je još pre otvaranja manifestacije demoliran prostor namenjen izlaganju palestinskog kolektiva Question of Funding, a krajem jula je u brošuri palestinskog oslobodilačkog pokreta iz 1988, koja je bila deo izlagačke dokumentacije alžirske feminističke grupe Archives des Luttes des Femmes en Algerie, pronađen navodno, antisemitski crtež.

Ipak, najspektakularniju reakciju izazvali su radovi indonežanske Taring Padi grupe (što u doslovnom prevodu znači pirinač sa kandžama). Ova grupa povezuje umetnike i političke aktiviste, a formirana je još 1998. godine, u vreme masovnih pobuna i demonstracija protiv višedecenijskog indonežanskog predsednika Suharta. Karakterističan umetnički angažman Taring Padi grupe predstavljaju alegorijske slike velikih formata, koje sadrže više stotina većinom politički nekorektno naslikanih likova, dok sam narativ izražava snažnu, levu socijalno-političku kritiku. Tu su takođe i transparenti – lutke od isečenih kartonskih kutija, na kojima su oslikane pojedinačne figure: stereotipni good guys i bad guys indonežanske političke scene. U vreme prevrata, demonstrantima su ovakvi transparenti služili kao zaštita od sunca, ali su i doprinosili utisku bitno većeg broja ljudi koji protestuju. Ove godine, na platou ispred Fridericianuma, centralnog izložbenog prostora dokumenta, postavljena je slika od 18 kvadratnih metara pod nazivom People’s Justice. Slika je relativno poznata, jer je do sada više puta izlagana izvan evropskog kontinenta. Ostatak prostora bio je popunjen oslikanim transparentima, pobodenim u zemlju. Gotovo je neverovatno da su samo dve figure na slici pokrenule skandal koji se nije mogao ignorisati. Naime, jedan od prikazanih vojnika podseća na prase sa natpisom Mossad na šlemu, dok pored njega marširaju slični pripadnici ostalih svetskih tajnih službi. Takođe, u moru karikaturalnih aktera, možemo uočiti i lik stereotipnog Jevrejina sa SS oznakama na kapi.

Slika je usled različitih pritisaka koji su usledili sklonjena već 20. juna, dva dana nakon zvaničnog otvaranja dokumenta. Vrhunac paradoksa cenzorske prakse najverovatnije predstavlja trenutak kada je ljutita publika pokušala da od ostataka iščupanih transparenata Taring padi grupe, napravi lomaču. Srećom, policija je sprečila paljenje.

Iako je direktorica dokumenta, Sabine Schormann, krajem jula podnela ostavku, u vreme kada ovo pišemo, čitav skandal još nije dobio svoj epilog. Nemačka sekretarica za kulturu Claudia Roth, čiji položaj je takođe doveden u pitanje, oštro je kritikovala organizatore koji su ostavili mogućnost da se “čist” antisemitski rad uopšte pojavi na izložbi. U jednom trenutku predviđeno je formiranje komisije koja bi pokrenula dijalog, ali i ponovo pregledala sve radove, dokumentaciju i propratne zvanične kataloge i tekstove. S obzirom na to da izložba treba da traje još nekoliko nedelja, postoje i predlozi da se umesto pokretanja tako složenog mehanizma, čitava manifestacija jednostavno ranije zatvori. Ruangrupa je odbila sve optužbe za antisemitsko delovanje i više se nije oglašavala. Ipak, u tvrdoglavoj tišini ruangrupe može se čuti poruka: “To je vaša slika Jevreja. Ne naša. A vi se sada bavite vama.”

Po našem sudu, reč je o neverovatnom, ali očitom nesporazumu u čitanju poruka i funkcija aktivističke umetničke prakse koja ne dolazi iz Evrope, već svet sagledava iz drugačije perspektive. Ili, po rečima kaselskog prijatelja, poreklom sa naših prostora – evropocentrični koncept politike i umetnosti veoma teško može uopšte da sagleda, a kamoli razume i prihvati globalni jug i procese koji se tamo dešavaju. Na sve to treba dodati i nemačku osetljivost i nultu toleranciju na svaku pojavu stvarnog ili potencijalnog antisemitizma, kao i istorizaciju i kontekstualizaciju koja često nije u mogućnosti da načini razliku između pogubnog antisemitskog delovanja i kritike državne politike.

Cenzurisana slika Taring Padi grupe može se lako naći na internetu i to sa uveličanim spornim detaljima. Na našu radost, bili smo u prilici da uživo, u prostoru Hallenbada, vidimo još jednu postavku od preko 100 radova ove grupe koji su ostali netaknuti. Svi radovi Taring Padi grupe koji su predstavljeni u Kaselu nastali su unutar jedinstvenog tematskog okvira: Flame of Solidarity: First they came for them, then they came for us.

DEMONI NA SKEJTOVIMA U MORU MLEKA

Na ispražnjenom platou ispred Fridericianuma, danas pažnju privlači rad pod sugestivnim nazivom Return to Sender, kenijske umetničke grupe The Nest Collective. Gradivni elementi čitavog rada, koji se sastoji od sasvim funkcionalne nastambe i instalacije sa videom i zvukom, jesu ogromne bale strogo sortiranog hardverskog otpada koji je u Afriku dospeo iz Evrope. Pored logičnog pitanja zbog čega Evropa ne reciklira sopstveni otpad, ostaje nada da će rad biti otkupljen i to po dobroj ceni i da će kao takav ostati na našem kontinentu. U suprotnom, cinizam bi postao bezobalan.

Wajukuu Art Project takođe dolazi iz Kenije i predstavlja arhitektonsku instalaciju smeštenu pored documenta Halle. Konstrukcija malog paviljona evocira neformalnu arhitekturu prenaseljenih slamova koji neprestano niču u blizini Najrobija. U tunelu od lima i metala izloženi su veoma uzbudljivi radovi, koje su stvorili mladi stanovnici slamova, zahvaljujući Wajukuu Art Projectu, bez čije pomoći ne bi došlo do afirmacije i oslobađanja kreativne energije dece koja su često na ivici egzistencije.

Project Art Works jeste još jedan inkluzivni napor, u ovom slučaju da se afirmiše i ohrabri izražavanje ljudi koji ispoljavaju neuorodiverzitet, ali i da se istovremeno preispitaju termini kao što su “produktivnost”, “praksa” ili “uspeh”. Projekat je pokrenut pre 25 godina u Velikoj Britaniji, a za dokumenta je rekreiran radni prostor sa izložbom i obimnom arhivom radova umetnika koji su prošli kroz projekat. Osim toga, tu je i radni prostor u kome se realizuju radionice za male grupe ljudi i gde se ostvaruje kontakt sa zainteresovanim pojedincima iz lokalne zajednice.

Pored mnoštva sličnih projekata, laboratorija i radionica u javnim prostorima koji ozbiljno rade na afirmaciji marginalizovanih grupa, deluje da je subverzivnost i kritika ipak najdirektnije izražena kroz zabavne i duhovite radove.

Rumunski umetnik Dan Perjovschi, poznat po svojim duhovitim grafitima, piktogramima i igrama reči, oslikao je stubove Fridericianuma, kao i bočne zidove ulaznog hola koji su obično rezervisani za sponzorska učešća. U njegovoj izvedbi Wagen je prazan automobil, dok iz Volkswagena kliču radosni, mali ljudi. Detalj koji posetioci najčešće fotografišu jeste “Bundes Strong” – crni orao sa grba koji pokazuje nabildane mišiće i koji označava zahvalnost “svim ambasadama Savezne Republike Nemačke širom ovog sveta”.

Baan Noorg Collaborative Arts and Culture je tajlandska neprofitna organizacija koja na neobičan način spaja gradske subkulture i mitske rituale. Ovom prilikom je kroz radionice, programe i participativne umetničke prakse, pokušala da ostvari dijalog sa lokalnom zajednicom. Iako tri ostvarena segmenta njihove saradnje deluju heterogeno, mora se priznati da je učešće Baan Noorg organizacije na dokumentima jedno od najupečatljivijih i u skladu sa lumbung delovanjem. Organizacija je uspela da poveže farme krava iz Kasela i iz Tajlanda, te da kroz tu saradnju pokuša da unapredi proizvodnju mleka u svojoj zemlji, o čemu svedoči četvorokanalni video. Takođe, kroz svakodnevne radionice tradicionalnog pozorišta senki, posetioci mogu da ovladaju ovom veštinom i da povežu neke od mitskih arhetipova iz Ramajane i bajki braće Grim. Konačno, u saradnji sa kaselskim udruženjem skejtbordera, u izlagačkom prostoru je sagrađena funkcionalna skejtbording rampa, a inspiracija za društvene aktivnosti povezane sa ovim sportom i donacijski program, takođe vuče poreklo iz epa o Ramajani, konspiraciji bogova i demona i moru mleka. Zvuči dobro?

FUNKCIJA I RAZUZDANA FORMA

Čini se da je popularnost studija za snimanje filmova Wakaluga Uganda, odavno prevazišla okvire kvarta u Kampali, po kome je čitava produkcija dobila ime. Isak Godfrey Geoffrey Nabwana (baš tako) snima filmove sa budžetom od oko 200 dolara i uz pomoć svojih suseda koji sve rade besplatno. Jedina deviza je da film mora biti zabavan. Za potrebe dokumenta, Nabwana je režirao film Football Komando, a radnja se bavi trgovinom ljudima. Depresivni nemački fudbaler i njegova žena iz Ugande koja odlično vlada borilačkim veštinama, kreću u potragu za svojim nestalim sinom… Zabava je zagarantovana ne samo za učesnike u snimanju koji dele zadovoljstvo zbog uspelih specijalnih efekata izvedenih uz pomoć petarde i paradajza, već i za sve nas ostale koji uživamo u prepričavanju nevolja i izazova sa kojima se Wakaluga Uganda do sada suočavala.

Na kraju, možemo izdvojiti i tunisku El Warcha grupu dizajnera i tako se vratiti na pitanja kooperacije, održivosti i reciklaže. Grupa je svoj nameštaj postavila u skoro sve izložbene prostore dokumenta, pa posetioci imaju priliku da se odmore na neobično udobnim foteljama od recikliranih školskih klupa i gajbi. Prava umetnost počinje u trenutku kada funkciju zameni razuzdana forma. Od stolica nastaje zidni ornament koji postepeno prerasta u slobodnu skulpturu u prostoru, dok koloristički akcenat daje fontana od izvrnutih činija.

U skladu sa svojom tradicijom koja naglašava angažovanost, političnost i problematizaciju savremenih društvenih gibanja, dokumenta su danas postala simptom, ili čak ogledalo globalnih odnosa moći, (ne)mogućnosti dijaloga i zamagljenih odnosa između različitog istorijskog nasleđa i savremenog političkog trenutka. Stoga je iznenađujuće zadovoljstvo koje oseti posetilac dokumenta sa naših prostora. Odavno navikli i otvoreni za rizike koje sa sobom nose nepouzdani učesnici, kao i procesi neizvesnog ishoda, priklonićemo se lumbungu i sa margine nazreti nadolazeću avangardu.