Početkom ovog veka, a možda i koju godinu ranije, koncem prethodnog, ponajpre među filmofilima i filmskim kritičarima fleksibilnijih i otvorenih umova, kao i po bespućima internet-foruma, kružila je pitalica koja otprilike glasi ovako: “A šta kada svi nauče da prave filmove?” (ovde se mora zastati i hitro precizirati da se pritom mahom mislilo na, naravno, profesionalne, gledljive, potencijalno komercijalne, žanrovski jasnije određene, takozvane repertoarske filmove za poželjno što brojniju, širu i raznolikiju publiku). Ova se mozgalica, pomenimo i to, oslanjala na tu tihu oprečnost film versus movie, pri čemu drugopomenuto pripada opisanom u gorenavedenoj zagradi. I zbilja, krenula je bujica umešno sročenih, vešto u delo sprovedenih i zanatski učinkovitih filmova iz delova sveta za koje to do tog trenutka i nije bilo toliko tipično/učestalo, a Holivud, neprolazno reaktivan, prilično brzo se prenuo iz sna na lovorikama, te su reditelji sa tih egzotičnijih adresa hitro pozvani u Holivud, gde je za njih već bio spremljen novoustanovljeni folder naslovljen “vizionari”. Dobar deo pozvanih se domogao američkih filmova, od čega je, pak, dobar deo potklizao promenivši dotadašnji zdrav i prirodan tok svojih karijera, a narečena mozgalica sve se ređe čula, jer je barem u tom pojašnjenom smislu sve veći broj filmskih stvaralaca u raznim delovima planete sve elegantnije i češće pokazivao konkretne dokaze u prilog tezi da je navedeni cilj dosegnut.

U nekim drugim okolnostima, ruski reditelj Klim Šipenko bi već neko vreme makar bio pozvan da zauzme sigurnu poziciju u tom folderu viđenom za vizionare međunarodnog “pedigrea”; to se, sada možemo to slobodno da kažemo, na sreću nije dogodilo, te je ovaj sineasta u zadivljujućem ritmu nastavio da pred filmoljupce i ostale posetioce bioskopa predstavlja (istina) međusobno poprilično raznorodne ali svakako krajnje umešne filmove jasnog repertoarskog profila, pri čemu je ambicija evidentno rasla. Tako smo nakon i zapaženih i popularnih ostvarenja Salyut 7, Tekst, Sluga stigli do Izazova, razmahanog i produkciono besprekornog spektakla na teme putovanja i osvajanja svemira, pri čemu je unutar pomenute trojke Salyut 7 svakako najprirodnija žanrovska i druga referenca i analogija kada treba pojasniti veštinu Klima Šipenka (1983) da se nosi sa repertoarskim filmovima krupnih (ponajpre) zanatskih ambicija. Već je možda i svima jasno da se Izazov plasira kao prvi film sniman u svemiru, što je u drugoj polovini faktografski sasvim ispravno i što jeste važna posebnost ovog ostvarenja koje je krajem prošle sedmice stiglo i na naše kino-repertoare. Znatan deo dramaturške i narativne arhitektonike ovog filma svesno je sveden i u neku ruku žrtvovan zarad fascinantnosti upravo tog svemirskog aspekta Izazova – naime, ovo je priča o vremenski osetljivoj trci da se najbolji od svih brižljivo izabranih kandidata među civilnim hirurzima najprestižnijeg kova pošalje u svemir, gde bi na svemirskoj stanici (naravno, ruskoj) operacijom u tim krajnjim neuslovima spasao život teško povređenom kosmonautu.

Kulminaciju Izazov doživljava upravo u završnici, to je posve očekivano i posve u redu, završnici koja se tiče istinski zadivljujuće “ukomponovane” trke sa vremenom i malim šansama za povoljan ishod, ali Šipenkov Izazov očitava postupnost i temeljnost i u dimenziji koja se tiče osmišljavanja i izgradnje priče kroz ona poslovična, ali počesto i nužna i dokazano efektna tri čina. Prvi čin ovog dva i po sata dugog spektakla (koji ne biva dosadan i/ili repetitivan čitavim tim svojim zamašnim tokom) tiče se prikaza tipski složenih profesionalnih i ličnih nevolja u životu glavne junakinje (odmereno je igra Julija Peresild), drugi nam donosi detaljististički prikaz pomnog odabira kandidata (ili kandidatkinje) za opasnu misiju krajnje neizvesnog ishoda, i na tom drugom (elegantnom izvedenom) šavu stižemo do već spomenute kulminacije i, reklo bi se, prevashodne svrhe ovog filma. Do te tačke Šipenko, baš kako je to bio slučaj i kod ranijih mu dela, pokazuje ubedljivo poznavanje i razumevanje uslovnosti i zahteva movie–ja (kao ipak nimalo jednostavne kategorije i rabote), te Izazov odlikuju tečnost i pitkost američkog studijskog filma sličnog/približnog produkcionog ranga, a sa tim sojem tamošnjih filmova Izazov ima i još ponešto zajedničko – nedvosmislenu pripadnost melodramskom žanru u pozadini, patriotski, pa onda samim tim i državotvorni naboj (u tom pogledu posebno je zanimljiva i u metu precizno pogađa implicitna vinjetica sa predsednikom države koji se za ama baš sve pita). Fina ravnoteža stiže u vidu neintrizivnog humora preuzetog iz podžanra mentalitetskih dramedija, a dosta dobro funkcioniše i uže shvaćen melodramski fon priče, koji je izatkan oko isprva kilavo-klimave romanse glavne junakinje sa u suštini dobronamernim i pokroviteljski nastrojenim kolegom, u sasvim zadovoljavajućem tumačenju Miloša Bikovića.

Svaki iole upućeniji (a u isti mah i dobronamerniji) gledalac sigurno će se saglasiti da je ovo pošten primer glavnotokovskog filma u zanatski sugestivnom i upečatljivom izvođenju, a ta pomalo kruta odanost datostima filmova ove vrste sa kog god meridijana oni zapravo dolazili tek kod osvedočenih cepidlaka ima biti shvaćena kao falinka koju treba podrobnije analizirati. Ako ćemo i iskreno i pošteno, sve što postoji pre same završnice u svemiru zapravo je izgovor da se do te tačke dođe; ako se to čak i na novija gledanja dalo tolerisati Kameronovom Titaniku, malo dobrovoljnog slepila možemo da darujemo i u slučaju ovog vrlo dobrog i sasvim funkcionalnog bioskopskog hita Klima Šipenka. Kuaronova Gravitacija, kao nepobitno remek-delo tog podžanra (a i šire) očekivano čak i bez pedigrea filma koji nije sniman u svemiru, a tiče se upravo misija u tom pravcu, ostaje nedostižna meta, ali Izazov definitivno ima šta da ponudi ne samo u kontekstu vazda klonulog bioskopskog repertoara.