U Narodnom pozorištu, na sceni "Raša Plaović", izveden je novi komad Milene Marković Livada puna tame. U komadu prepoznajemo pesnički dar Milene Marković. Prepoznajemo osećajno mešanje fantazija iz detinjstva sa mračnim dubinama njenih junakinja, njenu fascinaciju narodnim baladama koje nastavljaju da žive u urbanom… Milena Marković, i sama pesnikinja, u svojim dramama referiše na pesništvo drugih pesnika i ulazi u dijalog sa njima. Tako se i ovde može reći da je drama Livada puna tame neka vrsta dijaloga sa Vilijamom Blejkom, odnosno njegovim pesmama o mladosti i sazrevanju. Blejkovim stihovima počinje drama, ali iako se referiše na Blejka, Livada puna tame se nadovezuje stilski, tematski, pa i idejno na prethodne drame ove autorke.

Komad je strukturisan oko teme zaglavljenosti junakinja u istoj – ženskoj sudbini. Ovde je reč o "opetovanoj" sudbini koja ima sledeći tok: zaljubljivanje glavne junakinje u "gospodina pogrešnog", neželjena trudnoća, (opcionalno) odustajanje od škole-karijere-budućnosti, obavezno rušenje ideje o romantičnoj ljubavi i izvesno tavorenje u mizeriji. Likovi nemaju vlastita imena već su određeni svojom funkcijom: Majka, Baba, Voljena, Nevoljena… Ponavljanje sudbine različitih ženskih likova sa istim "imenom" poznato nam je kao Milenin princip pisanja još od Šina. Uplitanje bića iz bajki u živote junakinja znamo još od Broda za lutke. Mešanje ruralnog i urbanog, narodnog i modernog viđamo u njenim dramama još od Nahoda Simeona i Šuma blista. Na jednom mestu u komadu Milena se pita koliko je života upropastila ideja o romantičnoj, slobodnoj ljubavi. No, u ovoj drami ne vidimo romantiku, već eventualno posledice pogrešnih izbora. Slobodna ljubav je, dakle, hibris žene koji za posledicu ima nesnađenog, nesrećnog muškarca i nevoljenu decu koja ponavljaju životni model. Čovek jednostavno ne može da bude srećan i mora da pati, naročito ako se "prepusti". Ovoj u osnovi romantičarskoj ideji Milena Marković je nastojala da dâ oreol opštosti, metafizičnosti i to tako što će da izbriše istorijsko-geografske toponime. Međutim, to jednostavno nije bilo moguće. Naime, već prvim stihovima ovog komada spisateljica kaže da se prva scena dešava u Studentskom gradu, da je Majka sa "bivšim" išla na igranke gde su izvodili bravurozne akrobacije rokenrola i da je "zaglavila" na drugoj godini fakulteta. Iz toga vrlo lako zaključujemo da se prva scena dešava u Beogradu, u Studentskom gradu, šezdesetih godina 20. veka i da Majka ima 22-23 godine. To je jedan problem.

Drugi problem je kako igrati ovaj komad, jer se on sastoji od velikog broja likova, koji u stvari i nisu likovi već funkcije. O čemu se konkretno radi pokušaću da objasnim tako što ću ukratko prepričati prve četiri pojave: Bezglava, koja je u prvoj pojavi Majkina cimerka u Studenjaku, razgovara sa Majkom o Majkinoj nesrećnoj ljubavi. Pojavi se Otac (koji je student "padobranac" kao i Majka) i pričaju o vlasnici kreveta koju Majka navodno ne voli i ne voli njen krevet, ali taj krevet nudi Ocu. U trećoj pojavi iste scene Bezglava postaje Baba, a Mama postaje devojčica tj. ćerka (koja se i dalje zove Mama, ali koja Babu oslovljava sa mama). Njih dve odigraju scenu u kojoj vidimo kako Baba naredi svojoj ćerki Mami (koju zove "kučko") da joj odseče prst jer se zagnojio (nema vremena da ga leči!), a onda joj kaže da želi da je pošalje u grad da se školuje, jer je najbolja od sve dece, i još je pošalje da pijanom ocu, koji sedi u kafani, otme pare jer je dobio platu. U narednoj pojavi Mama (koja je ponovo studentkinja) razgovora sa Ocem ("padobranac"). Njih dvoje posle nekoliko razmenjenih replika padaju u zagrljaj. U narednoj sceni Bezglava ponovo postaje Baba. Mama kao trudna dolazi pred Babu sa svojim mužem tj. Ocem. Baba jasno pokazuje svoju razočaranost ćerkom (Majkom) i budućim zetom (Ocem) koga pljuje i naziva pikavcem… Kako to igrati?

Spisateljica preporučuje da svih 16 likova igraju dve glumice i jedan glumac. Rediteljka Jovana Tomić sledi ovaj savet, ali čini još nešto – grupiše likove tj. funkcije čineći da pojedini likovi postanu razvojne faze iste funkcije. Tako Nada Šargin uglavnom igra sve likove koji su glavni nosioci ženske sudbine, Anastasia Mandić igra sve ženske likove koji su u odnosu sa glavnim likom, a Slobodan Beštić igra sve muške likove. Izvođenje ovih likova, čak i kada su tako grupisani i organizovani, bio je težak zadatak sa kojim su se glumci herojski nosili. Bukvalno, na svakih pet minuta igraju drugi lik to jest drugu emanaciju iste funkcije! U nedostatku razvoja likova, glumci i reditelj su pribegli stalnim promenama. Distinkcija je urađena tako što su kod svake promene glumci dopunjavali ili menjali kostim (kostimografkinja Selena Orb) i što su nastojali da za svaki lik pronađu karakterističan gest. Nada Šargin je kao Majka lepa i zanosno dodiruje svoju kosu, a kada je beba kosu prekrije belom kapicom, a lice dobije izraz usnulog odojčeta. Anastasia Mandić je igrala grotesknu babu iz nekakvog epskog srpskog sela sa izrazitom grimasom na licu, koja nestane kada skine maramu s glave i postane Bezglava, to jest cimerka, ili sestra glavne junakinje. Slobodan Beštić je pred nama skakao iz lika zgodnog večitog studenta u lik pijanog oca – kada je zavodnik on se uspravi i lepo namesti odelo, a kada igra pijanog oca on se raspojasa, a pokret mu postane šlampav i rašrafljen. Time je makar delimično razrešen problem koji se sastoji u tome da usled gomilanja likova sa sličnim svojstvima publika od polovine komada više ne zna u kojoj su relaciji likovi koje trenutno gleda sa likovima sa početka komada. Rediteljka Jovana Tomić i scenografkinja Jasmina Holbus su nastojale da dramaturgijom prostora razreše dramaturške probleme teksta. Naime, struktura teksta je fragmentarna sa mnogo vremenskih skokova unapred i unazad, sa puno prostornih izmeštanja i velikim brojem likova koji ulaze i izlaze iz toka komada. Kao što su svi likovi svedeni na tri funkcije, tako su i svi prostori svedeni na jedan scenski prostor, a glavna je promena u kostimu glumaca. S obzirom da od početka do kraja komada imamo samo brze promene bez mogućnosti razvoja ili promene ritma, glumci i rediteljka su se odlučili za ubrzani tempo igranja. Dinamici predstave doprinela je i apstraktna scenografija koja je okomita, nalik levku, po kojoj se glumci penju, suljaju, kotrljaju, skaču… Jako mnogo truda je uloženo u ovu postavku i izvedbeni izazovi su manje-više uspešno razrešeni, osim, možda, muzike (kompozitor Luka Mejdžor). Naime, u izvanrednom izvođenju Broda za lutke u SNP-u muzika Darka Rundeka i neposredan, živ kontakt glumice Jasne Đuričić i muzičara učinili su mnogo da nas predstava "ponese" i da zaboravimo na nedoumice koje smo možda imali u nekim drugim postavkama ovog komada. No, predstava Livada puna tame ima većih problema od muzike.

Problem koji je suštinski nerešiv je insistiranje na istovremeno svevremenom i savremenom fatumu slobodne, romantične ljubavi. Jer! Jedna je stvar kada, na primer, Vedekindova junakinja iz Buđenja proleća, očigledno maloletna, ostane trudna jer je mislila da se deca mogu dobiti samo u braku i umre zato što iskrvari tokom ilegalnog abortusa (kraj 19. veka!), a sasvim je drugo kada punoletna osoba u drugoj polovini 20. veka ostane trudna jer ne koristi kontracepciju i rodi jer ne ode na abortus koji je i legalan i dostupan. Za razliku od nekih ranijih komada u kojima je Milena Marković uspela da pronađe žicu koja spaja prošlu i sadašnju sudbinu žene, ovde je sve ostalo na nivou ne baš uspešnog pokušaja koji se ne može pokriti poetskim slikama i začudnim stihovima: "ustani, dušo, na livadi tamnoj/poleti divna ka ljubavi tajnoj".