Prva velika izložba britanske savremene umetnosti u Srbiji posle dvadeset godina, "Breaking Step/U raskoraku", biće otvorena 24. marta u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. Na izložbi će biti predstavljeni radovi 15 značajnih predstavnika britanske scene, umetnika visokog međunarodnog ugleda. Među njima su i dobitnici "Tarnerove nagrade" Džeremi Deler i Džilijen Viring, kao i Majk Nelson i Fil Kolins. Izložbu su organizovali Britanski savet i Muzej savremene umetnosti. Mimo svoje prakse, Britanski savet je neće prikazivati ni u jednom drugom gradu sveta.

Kustos izložbe je Branislav Dimitrijević, sa Kerolajn Daglas, Sinišom Mitrovićem i Jelenom Vesić. Osim što će ova izložba biti prikazana samo u Beogradu, takođe nije uobičajeno da kustos izložbe koju organizuje Britanski savet nije Britanac. Naime, kao što je poznato, Britanski savet sam produkuje projekte i u formi putujuće izložbe pokazuje ih po gradovima raznih država. Pre skoro četiri godine, Kerolajn Daglas je Muzeju savremene umetnosti predložila jedan takav projekat. Međutim, tendencija Muzeja savremene umetnosti je da izložba koju prikazuje bude organizovana baš za njihov prostor i za Beograd, kako bi osim ekskluziviteta time ujedno i privukli publiku iz drugih sredina. Prepoznavši u Muzeju savremene umetnosti regionalni umetnički centar, Britanski savet je pristao na presedan, a ideja o ovdašnjem kustosu koji bi napravio izložbu britanske umetnosti po sopstvenom nahođenju učinila im se interesantnom zato što na njihovo stvaralaštvo pruža pogled druge sredine.

SAOSEĆANJE, HUMOR: "Zanimalo ih je šta ćemo mi odabrati, a mi smo vodili računa da naš izbor bude nešto što će na ovaj ili onaj način referirati sa našom lokalnom situacijom", kaže za "Vreme" Branislav Dimitrijević. "Otuda na izložbi mnogo novih radova koji se prave za ovu priliku, i reinstalacija starih radova prilagođenih za naš prostor. Novi radovi se direktno tiču Beograda. Na primer: rad Nejtana Kolija je Kamufliranje Bajrakli džamije, serija radova Tobija Patersona tiče se beogradske modernističke arhitekture, umetnička grupa Žene Henrija VIII uradiće u parku ispred Muzeja fragment svog projekta Tatljinov toranj, nikad realizovanog monumentalnog spomenika Trećoj internacionali, a taj njihov veliki rad ostaće u Beogradu, dok će Majk Nelson uraditi instalaciju oko Meštrovićeve skulpture Velika udovica. Mi smo mu ispričali da ta skulptura ne može da se pomeri, i onda je on oko nje napravimo instalaciju uključivši je u svoj rad."

Zajedničke osobine izloženih radova navedene su u podnaslovu izložbe: "Izmeštanje, saosećanje i humor u savremenoj britanskoj umetnosti". Branislav Dimitrijević objašnjava da se ova izložba bavi onom vrstom umetnosti koja nije orijentisana ni na kakvu fetišizaciju umetničkog objekta, nego na neku vrstu relacije i uspostavljanje mreže komunikacije. Odnos između umetničkog dela i posmatrača je samo jedna od tih komunikacija. "Na primer, rad Fila Kolinsa Besplatna foto laboratorija: on poziva, oglasom, ljude da svoje nerazvijene filmove odnesu u jednu foto-laboratoriju, s kojom je napravljen dogovor, i da besplatno dobiju fotografije, ali pod uslovom ako pristanu da Fil Kolins sme da koristi za svoj rad one njihove fotografije koje mu se dopadaju. Znači, imamo proces izmeštanja: iz domena privatnog života vi ulazite u domen javnog izlaganja. Kolins bira smešne fotografije pa ceo rad u vizuelnosti ima humorni efekat, a saosećanje je momenat u kome umetnik interveniše i oseća neku vrstu empatije u odnosu na ljude, ulazi u neku vrstu relacije sa ljudima. Ili, na primer, cipele koje smo skupljali oglasom za rad M – staza Adama Čodska. On pokazuje kako se menja vaša perspektiva promenom obuće u kojoj se krećete i nešto gledate. Znači, dolazi do izmeštanja vaše percepcije. Kad obučete tuđe cipele to je smešno, a s druge strane tu je i empatija s njihovim nepoznatim vlasnikom."

POGLED ISKOSA: Namera izbora baš ovih 15 umetnika za izložbu "U raskoraku" je i reagovanje na stereotip britanske umetnosti devedesetih koja je bila bazirana na nekoj vrsti senzacionalizma, šoka, marketinškog efekta. Branislav Dimitrijević taj stil ilustruje raspolovljenom kravom upotrebljenom za rad Demijana Hrsta. "Ova izložba je neka vrsta našeg otpora kao kustosa prema umetnosti baziranoj na vizuelnoj senzacionalnosti. Jer u poslednje vreme umetnost prosto gubi svoju vizuelnu senzaciju s obzirom na to da imate druge medije: dizajn, film i ostale spektakle posle kojih nikome ne treba

umetnost da bi se fascinirao vizuelnim. Zato je umetnost sad u nekom drugom registru."

Branislav Dimitrijević očekuje da će "U raskoraku" ostaviti traga na ovdašnjoj umetničkoj sceni i podseća da je ovde britanska umetnost i ranije imala jak uticaj. "Na primer, 1956. godine u Beogradu je bila velika izložba Henrija Mura. Posle nje, promenila se beogradska skulptura – Olga Jančić je direktno pod Murovim uticajem. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih studenti Likovne akademije su se delili na Hoknijevce i Bejkonovce. Naredne decenije, Dikon i Kreg su imali direktnog uticaja na generaciju Mrđana Bajića i Zdravka Joksimovića. Kad je devedesetih ta komunikacija nestala, u Kulturnom centru Beograda pojavio se rad Radoša Antonijevića kao potpuna kopija Marka Kvina. Međutim, poenta ove izložbe nije da izazove uticaj u nekom formalnom smislu, jer ona ne insistira na nekakvoj određenoj formi, ili određenom trendu, niti određuje kako se prave art objekti. Ova izložba bi trebalo da pokaže šta sve može da bude umetnost i to umetnost koja se često pravi ni od čega. Ovo su sve relativno jeftini radovi, naravno da za nas ništa nije jeftino, ali ne zahtevaju neke komplikovane produkcione uslove, već neku vrstu imaginacije u relacijama."

Indirektno, izložba će pokazati i odnos društva prema umetnosti, naravno – britanskog društva. Kopiranje takvog odnosa je poželjno. "Ovde, kao što znamo, umetnici žive u sredini u kojoj umetnost nije visoko kotirana, ali koja insistira da umetnici treba da proizvode predmete koje neko treba da kupi. Onda se svi čude što to niko ne kupuje, ali umetnici i dalje rade s iluzijom da će se desiti čudo, da će neko prepoznati značaj umetnosti. Majk Nelson, jedan od autora na ovoj izložbi, nikad ništa ne proda. On nema šta da proda. Svaka njegova instalacija je privremena, pravi se za izložbu, i posle izložbe se ruši. Naime, nije poenta u samom objektu, već je poenta u iskustvu koje vi kao gledalac stičete zbog tog objekta. Bitna je znači promena vašeg iskustva u odnosu na umetnički rad. Nelson i umetnici poput njega rade za honorar. Ali, baš ovim povodom hteo bih da naglasim sledeće: ova izložba nije reprezentativna za britansku umetnost, ona ima pogled iskosa, i ovi umetnici nisu deo umetničkog establišmenta. Možda će ta činjenica biti uteha onima koji ne bi ništa da menjaju u svom životu."