Prvog januara 1915. u Hašanima kod Bosanske Krupe rođen je Branko Ćopić, ili je tog datuma prijavljen, jer je njegov đed čvrsto verovao da će njegov unuk bar godinu kraće biti podanik austrijskog ćesara. Brankov otac je kao i većina krajiških Srba bio mobilisan, ali su svi verovali da "kiša pada a Austrija propada". Dobrovoljci iz Amerike su već dolazili da se bore na strani Srbije. Mali Branko će odrasti uz đeda, jer će otac posle rata stradati od "španjolke", tadašnjeg pandana N1H1 virusa. Majka Lika i ćaća iz Bosanske Krajine, dete sa granice dva carstva, austrijskog i turskog, odrastao u senci Grmeča, uz narodna predanja i maštu bosonogog detinjstva, to su temelji budućeg pisca koji nas je sve zadužio jednim autorskim kosmosom, jednom Baštom sljezove boje!

Ove godine, dakle, obeležavamo 100 godina od Brankovog rođenja, mada ta slavlja nekako izostaše. Možda će se dug vratiti tokom Sajma knjiga gde će mudri ljudi diskutovati o njegovom delu. Branko bi se, verovatno, zezao sa tom čašću, jer je samoironija bila njegovo oružje. Kako reče Matija Bećković, možda će Branko sa proslavom rođenja imati više sreće nego sa životom. Zaista, možda će senka njegovog kraja – skoka sa savskog mosta te orvelovske 1984, razočarenja i senke onih "tamnih konjanika" – konačno biti sklonjena sa Brankovog lika.

PRVA LEKTIRA: Verujem da svako od nas ima ličan odnos sa velikim piscima. Naše detinjstvo i naš jezik dali su nam sreću da su dela Branka Ćopića bila naša prva lektira. Moja veza sa Brankom je Grmeč, taj "vrovački" i krajiški kod koji nosim sa očeve strane. Moj prađed je u toj istoj vojsci Franje Josifa, kao mnogi drugi Krajišnici, pucao sebi u nogu kroz vojnički hleb jer nije želeo da ratuje protiv braće. Nisu mu dovodili doktora dok ne prizna, izdržao je, preživeo, ali je do kraja života malo hramao. Na slikama koje su sačuvane, zaista izgleda kao lik iz Brankovih knjiga, negovao je i podizao unuka, a sin, moj deda, poginuo je u partizanima, na Neretvi. Slava nam je Sv. Kiril Otšelnik, iliti Miholjdan, poslednji sunčani dani pred kišovitu jesen.

Taj jezik, moralni kod, tvrdoglavost i vrcav humor, to mu dođe kao krajiški arhetip – svet Brankovih knjiga i njegovih junaka. Poput Nikoletine Bursaća, to su grubi planinci golubijeg srca, oštri kao kosa vrcarka, ali laki na suzi kao deca.

Brankove knjige niko nije morao da mi objašnjava, sve izraze sam čuo od babe i prababe, sve mi je bilo jasno. Međutim, pokazalo se da su Brankova dela, bilo za decu ili odrasle, posedovala tu univerzalnu notu koja ih je činila prijemčivim za čitaoce u celoj bivšoj Jugoslaviji. Legenda kaže da je Krleža priznavao Branku tu svetu jednostavnost izraza kojom je uspevao i sa najtežim temama da dopre do čitaoca. U zemlji sa ratnim ožiljcima, posle svih strahovitih tragedija i zločina, Branko je uspeo da stvori svet u kojem nije bilo mržnje!

Zamislite koliko je teško, ali i hrabro, bilo pisati kao Branko, ili kao Skender Kulenović (a bili su kumovi) nakon tolikih grobova i nacionalizma.

Mnogo puta tokom devedesetih, kada su vesti bile ponovo krvave, ili danas kada se prebrojavaju žrtve i meri nesreća pojedinih naroda, padao mi je Branko na pamet. Shvatio sam da je najteže sačuvati narednu generaciju od mržnje, ili kako preneti tradiciju svojoj deci, bez ulepšavanja i mita, ali još važnije – bez mržnje prema komšijama. E to je, brajko moj, Brankova veličina.

NA EKRANU: Brankova dela gledali smo i na televiziji. Već 1947. je po njegovom scenariju snimljen film Živjeće ovaj narod, koji je uz Slavicu postavio žanr partizanskih filmova. Ipak, Brankov satirični duh, razočarenje u komunističku utopiju i populizam, može se pratiti i po ekranizacijama. Za mene je kultno ostvarenje ipak TV serija Osma ofanziva u režiji Soje Jovanović. To je priča o ljudima nakon rata, koloniziranim u Vojvodinu, čiji potomak je danas TV lik Dragan Torbica iz "Državnog posla". Takođe, to je priča o Pepi Bandiću, ratniku koji dolazi u Beograd i završava večernju školu. Usvaja manire i postaje "Beograđanin".

Pred same ratove devedesetih pojavio se film Bate Čengića Gluvi barut, koji je toliko jasno najavio nove sukobe da sam posle premijere danima razmišljao o analogijama i ciklusima ratova u Bosni.

Branko je veoma brzo pao u nemilost Titovog režima zbog svojih satiričnih i "Jeretičkih" priča. Veoma rano uočio je Ljude sa repom, ili Odumiranje nogu funkcionera koji su zaboravili da hodaju vozeći se vazdan u limuzinama. Nisu ga zabranili, samo su ga gurnuli u stranu, definisali isključivo kao dečijeg autora priznatog i obezličenog.

Za mene je Branko bio putokaz u nekoliko smerova. Već kao dete bio sam fasciniran lakoćom kojom barata jezikom i rečima – u Izokrenutoj priči. Kasnije sam se ovoj priči vratio, jer je u sebi imala dašak nadrealizma, mogućnost da se svet vidi naopačke, u Dalijevoj perspektivi!

"Tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima.

– Gle, noćas je zemlja dobro pokvasila kišu! – začuđeno progunđa brk sučući čiču, pa brzim dvorištem požuri niz korake, istjera štalu iz krave i reče:

– Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja ću noge pod put, pa ću poći u drva da donesem šume!"

Svoj mrak je Branko samo jednom napisao i to je svedočenje o sumraku pred svaki rat koji možete zamisliti. To je ono čuveno pismo koje je Branko napisao drugu iz detinjstva, piscu Ziji Dizdareviću, koji je nastradao u Jasenovcu, u kojem govori o "crnim konjima i crnim konjanicima, noćnim i dnevnim vampirima". Branko je umeo da tu mračnu stranu ljudske prirode, sa kojom se lično susreo tokom rata, tu arhetipsku senku pobedi sećanjem na detinjstvo, na drugarstvo i borbu za pravdu.

STO GODINA: No vratimo se još jednom na Brankovu stogodišnjicu. Još jedna legenda kaže da su tokom Dejtonskog sporazuma pomerali granicu Republike Srpske tako da Hašani ostanu "srpski". Ipak, rodna kuća Branka Ćopića je spaljena i porušena. Poznajem tu ličku i krajišku gradnju od kamena na Grmeču. U podrumu je stoka, to mu dođe kao podno grejanje, a na spratu žive ukućani. Kameni zidovi, a kuća je, baš kao i naša porodična, pravljena pred Prvi svetski rat. Rušena je u Prvom ratu, pa obnovljena, a kralj Petar je dao vola za obnovu stočnog fonda, pa u Drugom, od ustaša, pa obnovljena posle rata, pa zapaljena devedesetih kad je prošao Peti korpus i pala Krajina. Ćale ju je obnovio, sramota ga od predaka da posle njega ostane ruševina. Brankova rodna kuća, verovali ili ne, obnavlja se zahvaljujući donaciji iz Azerbejdžana! Ideja je da organizacija "Bašta sljezove boje" napravi tematski park i rekonstruiše Brankov spisateljski mikrokosmos. Kad bolje razmislim, tako mu verovatno mora biti sa Ćopićem, opet izokrenuta priča. Da je živ, pa da ga pitaju šta sve mora da sadrži taj "Ćopićgrad", verujem da bi ko iz puške rekao: Nijazovu Ćenifu! Za detalje, pročitajte Magareće godine i Delije na Bihaću.

Što se stogodišnjice tiče, voleo bih da pomenem dva fantastična primera, koja su pokazala da će Ćopić nastaviti da živi i u digitalnoj eri.

Prvi je "Radiovizija", projekat koji je za RTS uradila produkcijska kuća Attic studio. Gregor Zupanc je sa kolegama zaronio u arhivu Radio Beograda i uz animacije oživeo glasove naših velikana među kojima je i Branko Ćopić. On je opisao svoj dolazak u oslobođeni Beograd, nekako ovih dana, u ruskom kamionu na kojem je bio desantni čamac. Branko je u čamcu ušao u Beograd! Posle ga neka sisata gospođa grlila među grudima i govorila "oslobodioče moj" sve dok zaostale Švabe nisu sa Slavije raspalile iz mitraljeza. Ovo je dokaz kako se tradicija iz jednog formata (radio-traka i arhive) može transponovati u potpuno novu dimenziju.

Još bolji primer za ovu majstoriju je studio za animaciju Qube koji se bavi kompjuterskom animacijom, izradom igrica i aplikacija za telefone i tablete. Oni za Sajam knjiga pripremaju besplatnu aplikaciju za pametne telefone sa interaktivnim izdanjima tri priče Branka Ćopića. Zamislite, klinci će na telefonima i tabletima moći da gledaju i igraju se, čitajući poeme: Mjesec i njegova baka, Ježeva kućica i Pijetao i mačak. Nakon fantastičnih slikovnica Kreativnog centra ovo će biti Brankovo delo u sasvim novoj dimenziji.

Za kraj, poslednje reči, u bojama, plava ili crvena kojom je on označavao periode ljudskog života. Ima naravno i boja koje vidimo samo mi, kao što je Brankov đed video "zelenog vuka" ili svoju baštu sljezove boje.