Kultura

Koncert

Jura Stublić & Film

Ponovo radi bioskop

23. novembar 2003, Dom omladine Beograda

Kad s položaja starijih razmišljate možda o nečemu što je podvrgnuto tzv. testu vremena, tj. "provučeno" kroz ukuse nekoliko naraštaja, nije isključeno da dođete do istog zaključka: bolje da klinci vole omiljene stvari iz moje mladosti, nego da ja (moram da?) volim nešto iz njihove… Mada, nije isključeno, i dalje sam zainteresovan.

Ali, vratimo se konkretnom, jer došlo je vreme da Jura Stublić, tj. grupa Film, jedan od najdražih i najdragocenijih bendova domaćeg novog talasa, ponovo, posle 13 godina nastupi u Beogradu/Srbiji. Dva prvobitno najavljena koncerta brzom rasprodajom ulaznica (po 500 dinara) lako su produžila u četiri, do trenutka ovog pisanja. Tome je doprinela i činjenica da je svirka smeštena u gornji, manji prostor (za natiskavanje npr. 600 ljudi), tzv. dansing sale Doma omladine Beograda. Iako se organizator/DOB dičio povratkom Stublića, promašaj je što se to ne događa u donjoj/većoj, bioskopskoj dvorani: ne samo da ona ima veliku binu, dobru akustiku i odličnu preglednost nego je to mesto gde je Film niz puta trijumfovao, počevši od senzacionalnog Pozdrava iz Zagreba u januaru ’81. Toliko o tradiciji.

Publika se, već i po gorljivosti da kupi karte, prirodno, po večerima nataložila slično načelu trodnevne kućne slave u istim ovim krajevima: prvog dana mahom (naj)stariji, negde Jurini/poluvekovni ispisnici; drugog, pomešani u većinu oko tridesete, itd. (Nadam se da su i pubertetlije stigle na red… do čika-Jure.) U ukupnom oduševljenju svim starim (pre ’91) numerama, to se odrazilo i u vrhuncima zajedničkog pevanja. Druge večeri npr. spontani hor je najviše radio na hitovima/sentimentima iz kasnijih osamdesetih (Pjevajmo do zore, Srce na cesti, Sjećam se prvog poljupca, Dobre vibracije, Doći ću ti u snovima), mada su i tu odlično "sele" Boje su u nama i Moderna djevojka.

Mladi, anonimni kvartet koji sad ide pod firmom Filma nema reskost originala, ali svoju snagu srećom ne zasniva ni na onom (nadri)stadionskom pristupu u koji su Stublićeve postave zapale krajem svoje prve decenije. Klavijaturista korektno parafrazira karakteristične saks/duvačke linije, gitarista ima retka sola… a Jura nosi više kose nego sve "kokotice" njegove karijere zajedno. Sa širokim povezom iznad crnih naočara, u presijavajućem kostimu, izgleda kao Johnny Panther van ringa – ako se još neko seća tog stripa/Indijanca-rvača, da ‘prostite. Posle bučnog pozivanja iz publike, izranja kroz instrumentalni uvod i jasno je da nema nikakve frke još i dok traje prvi triling, Neprilagođen i Zajedno i Zamisli (život u ritmu muzike za ples). Potonja je solidan prosek svih verzija koje je preživela, tempo nije tako usporen kako su nas "plašili" govoreći da je dedek zanemoćao, i betonski pod se trese (godinama je zbog toga/bezbednosti ova sala bila bez koncerata).

Prva polovina koncerta uglavnom su brzometni klasici s izvanrednog debi-albuma Filma Novo! Novo! Novo… (’81, Helidon), a prijatno iznenađenje je Dijete ulice za koju Jura otkriva da je prva pesma koju je ikad napisao; možda jedina s te legendarne LP ploče koja nije postala hit, ali je nepobitno od najgorčih i najprkosnijih, samim tim i najvažnijih numera – i povrh svega, istog značenja dan-danas, svakom običnom momku, ovde i po susednim zemljama. Sledeći udar svevremenskog, pravo pod srca je iz pune zrelosti Stublića/Filma, ključna balada Mi nismo sami (LP Sva čuda svijeta, ’83, Jugoton): pojedinačno, mahom devojke u najboljim godinama, ali i kolektivno – Ova zemlja se ne zove dom.

Još jedno iznenađenje za beogradsku koncertnu publiku – nastup je podeljen u dva dela od po 40 minuta (drugi je uključio i prve biseve), možda zgodno za diskoteke, ali… Gunđanju prisutnih doprinosi što nam preko razglasa uporno, kao i pri sporom ulasku, ponavljaju Paket aranžman; na kraju je potvrđeno da neko smatra Šarla akrobatu najefikasnijim rasterivanjem posetilaca. U pauzi stižu i vesti o pobedi HDZ-a, neugodno podsećanje na mnoge izborne poraze i politička razočaranja koje smo delili s prijateljima iz Hrvatske. Samo sedam dana ranije, kroz najnovija obaveštenja o još jednom/radikalno propalim izborima za predsednika Srbije, u emisiji P. Janjatovića (Beograd 202) iste ove, Stublićeve pesme govorile su sve, kao i uvek. Zašto su njegovi najpotišteniji stihovi oni u kojima je "dom"?

Drugi deo je laganiji, po slušaocima očito da razni naraštaji drugačije (optimistički/pesimistički) doživljavaju pojedine pesme, vodeći se depresivnim stihovima ili poletnijom muzikom. Valovi (’68. – ’77. – ’87.) vape za produžetkom/ažuriranjem, pa je to za autora Jurinog kalibra pravi izazov; uostalom, njegovi stihovi su dosad uspešno preturili tolike valute (dinari/marke/dolari… evri). Tokom Uhvati vjetar "ispusti" tekst i uspe da se snađe, pa posveta pok. Zoranu Miščeviću – čiji je taj prepev Donovana – možda i nije bila potrebna.

Kako u prošloj deceniji nije ni objavio mnogo novih pesama – mada je album Hrana za golubove (’92, Croatia) pristojan odgovor na svoje vreme, ne samo puko preživljavanje – Stublić je s tačkama poput Nježno, nježno, nježnije ovde naišao pretežno na ravnodušnost, a otrpeli su mu i banalnosti tipa Ana Nirvana. Nijedna strana nije pominjala gorenje gradova i rijeke pravde, diplomatski se podrazumevalo da još nije trenutak za E, moj druže beogradski, verovatno najburnije doživljavanu pesmu rokenrola te Jugoslavije (kojom se on, zapravo, i završio). Za "bisiranje", Ljubav je zakon udara ubedljivo da može postati i narodnjak bez pardona, a masovka Chicago (krajnost suprotstavljena Djetetu ulice?) ostavlja izvesnu zategnutost oko dobrovoljca/dragovoljca.

Poređenja radi, ove godine su na istom mestu odlične nastupe imali i Neno Belan (ex-Đavoli) i Vlada Divljan (ex-Idoli), iskazavši postojaniju stvaralačku silu. No, prirodno oronuo sa svojih 50 i glasom nešto manje rastegljivim, Jura je i dalje – bez puno konferanse – šarmer, romantik kome većinom opraštamo mane. Posebno kada prijatno šeta kroz stare hitove, makar to bila samo promocija kompilacije Sve najbolje (2001, Croatia).

Partijski točkići...

Politička, a ne kulturna, zabavna, komercijalna ili bilo koja druga suština ustanove kao što je Dom omladine Beograda pokazala se i ovog puta. Nije neophodno ići u daleku prošlost, čak ni do ulaska u Devedesete kada su pod tim krovom osnivane brojne stranke s demokratijom u nazivu. Ni sadašnji organizatori u Domu ne umeju da sarađuju s medijima, ili im do toga jednostavno nije stalo.

Uprkos tome što je i "Vreme" ispunilo zahtevanu proceduru akreditovanja svojih izveštača za ovo gostovanje Jure Stublića, pravovremeno podsetivši organizatora da je od presudne važnosti svedočiti premijernom koncertu i zbog emotivnog naboja i zbog rokova za izveštaje (a to pomaže i prodaju dodatnih termina), politikantska bahatost je opet prevladala. Kad su prve dve večeri već bile rasprodate, organizator nas je obavestio da uopšte nema ulaznica/propusnica za novinare niti načina da ih uvede kroz natprosečno obezbeđenje. Štaviše, pravdao se velikim brojem ulaznica koje je morao (?!) da preda vodećim političarima…

Praktično govoreći, isluženi premijeri i njihova svojta nikad neće razviti naviku da kupe nešto što žele, nego od svojih partijskih drugarčića dobijaju ono što po zakonitostima posla pripada medijima. Nije daleko od stare šeme političkih priredbi. Samim tim otvara se i pitanje: je li silno obezbeđenje bilo tu da goste iz Hrvatske zaštiti od mogućih napada – manjak komunikacije organizatora s medijima ostavio je tabloidima prostor za nacionalističku antikampanju, ili političare od njihovih bivših glasača?

D. K.

Iz istog broja

Pozorište

Plava soba, Artur Šnicler

Ivan Medenica

TV manijak

Picigen u plićaku

Dragan Ilić

Intervju: Stuart Staples, frontmen grupe Tindersticks

Sasvim zadovoljan svojim životom

Slobodan Vujanović

Izložba - jedan vek grafike

Kultura, suština, vreme

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu