Već je mnogo tastatura izraubovano lamentiranjem nad činjenicom da se savremeni bioskopski (ergo: mejnstrim, šta god to značilo) film, pre svega onaj severnoamerički, infantilizovao i komercijalizovao preko mere podnošljivosti i da je postao neka vrsta preteksta za video igrice, ili čak njihova ekstenzija. U tom smislu, predložio bih da rekontekstualizujemo izraz filmovi za odrasle: nekada su to bili filmovi sa "slobodnim erotskim scenama", što je odavno prevaziđeno u vreme kada vas – pa makar imali i jedanaest godina – smo klik-dva kompjuterskim mišem dele od slobodnog pristupa razbludnim aktivnostima doslovno celokupnog stanovništva Sodome i Gomore sa širom okolinom. Danas bi, elem, filmovi za odrasle bili oni u kojima se, recimo, govori o stvarnim ljudima i njihovim problemima; ne "stvarnim" u nekom feljtonističkom smislu, nego u suštinskom. Uostalom, nije li i ekspanzija dugometražnih bioskopskih dokumentaraca nastala kao odgovor na taj talas infantilne spektakularizacije "fabrike snova" i okoline?

Ovako gledano, film Love hunter – priče iz njujorškog taksija braće Branislava i Nemanje Bala (upravo igra u Vašem bioskopu), mladih američkih filmadžija našeg porekla, jeste film za odrasle u najlepšem mogućem smislu. A i film o suštinskom ljudskom i umetničkom odrastanju, takoreći (d’izvinu Džojs i Kafka) portret više ne tako mladog umetnika u gladovanju – pri čemu mislim na sve zamislive forme životne gladi, najmanje na onu doslovnu.

Maskota, duh i duša ovog filma je Milan Mumin, pevač znamenite novosadske rokenrol grupe Love Hunters, živopisan lik "urbane" scene iz vremena pre nego što je taj pojam definitivno kidnapovan i iskompromitovan toliko da ga se više ne može upotrebljavati bez ironijskog odmaka, i svakako jedan od onih ljudi-simbola koji su nam samim svojim delovanjem pomagali da preguramo devedesete. A onda je došla sloboda, ali u toj slobodi za Mumina i slične nije bilo onoliko mesta koliko se verovalo da će biti… Da skratim, ima tome šest-sedam godina kako je Mumin otperjao u Njujork da vozi taksi (povremeno nam se navraća, ali ne ostaje predugo). Eh, mogu samo da zamislim neke njegove razgovore s taksističkim kolegama: "Znaš, ja sam rok zvezda back home, u mojoj zemlji! Aha, važi, kako da ne, a ja sam Napoleon Bonaparta…"

Enivej, Mumin je ovom filmu pozajmio svoje ime, lik i bitan deo biografije. On, dakle, pojednostavljeno rečeno, "igra sebe", muzičara Mumina iz Love huntersa koji je došao u Veliku Jabuku da taksiranjem zaradi pare za snimanje "američkog" albuma kao ispunjenje svog mladalačkog sna. Na tu je osnovu onda nadograđena filmska priča o muzičaru sa, hm, gornje strane mladosti, koji po Njuci taksira i ganja svoje demone, upada u bizarne taxi-situacije (nekoliko sjajnih "džarmušovskih" minijatura, naročito ona s mladim crnim parom) i poluslučajne četvrtromanse, sve dok iz Otadžbine ne dođe njegova "regularna" devojka (Jelena Stupljanin) s tvrdom namerom da ga odvede nazad kući, bez povratne karte. Ne bi li se, je li, sredili i skućili i tako to. E, ali tu se otvara niz nedoumica koje se mogu razrešiti dosta loše po oboje… Jureći ljubav, što bi rekao Goribor; a u toj jurnjavi možeš lako da se skršiš.

Love hunter, naime, u svom je najbitnijem sloju priča o vernosti svojoj umetnosti i "viziji", koja može da se nađe u nepomirljivom sukobu s vernošću "zemaljskoj" ljubavi prema konkretnoj osobi; utoliko pre ako ta osoba zapravo ni ne shvata to što radiš niti mari za to, njoj je samo, recimo, do tebe – ali, ko i uopšte ti bez toga? Jesi li to uopšte ti ili samo treba da odigraš naslovnu rolu u njenoj malograđanskoj fantaziji? S druge strane, koliko si siguran da i to tvoje nije fantazija, fiksacija prekomerno produžene adolescencije? I ima li ispravnog odgovora na ovu dilemu? I kolika je cena slobode? A tek vezanosti?!

Naravno da film sa rasnim, posvećenim muzičarem u prvom planu ne može bez muzike kao okosnice, a ovde je to, prirodno, deo opusa Love huntersa. Biće, verujem, otkriće za mnoge, a bilo je, priznajem, i za mene, koliko su to dobre pesme! Strahovito im je prijala promišljena upotreba i rekontekstualizacija, ali to ne bilo moguće da ne poseduju izvornu snagu koje do sada uglavnom nisam bio svestan. U čemu je onda "kratak spoj"? Pa, rekao bih da je Mumin pomalo kao Bob Dilan: ako hoćeš da shvatiš koliko je on vanserijski dobar autor, daj njegove pesme nekom drugom da ih otpeva… 😉

Love hunter je mali, hiperniskobudžetni, pametno i vešto napravljen film u kojem je sve bitno na svom mestu: i uvek opojni njujorški eksterijeri i enterijeri, i "naša" kao i američka ekipa (naročito Eleanor Hutchins u ulozi zavodljive i harizmatične basistkinje Muminovog njujorškog benda), i jedna opora, nežna, a nimalo sentiš priča o sazrevanju i suočavanju s posledicama sopstvenih životnih izbora. Kažem vam, film za odrasle u dobrom smislu reči; oni koji će jednom u budućnosti iz puberteta preći direktno u starost dosađivali bi se, ali njihovo je ionako skoro celo carstvo bioskopsko.