Sada, kad je gotovo, nema više nikakve sumnje: najveći uspeh 65. Sterijinog pozorja je što je uopšte bilo 65. Sterijinog pozorja. I to ne u nekom okrnjenom ili simboličkom korona-izdanju, tek da se kaže da je bilo nečega i da se zapljune za neka srećnija vremena, i ne, ne daj bože, online, nego onako kako jedino ima smisla kada se o svakoj umetnosti radi, a o pozorišnoj pogotovo: u živom, neposrednom kontaktu umetnika i publike, umetnika i umetnika, te naposletku publike i publike. Čak ni famozna "socijalna distanca" nije bila tako strašna, humanizovana je koliko se god moglo, a ponegde je – uh, valjda ovo neće čitati kojekakvi Potpukovnici i njihovi kerberi?! – praktično nije ni bilo. Ne što je neko bio nemaran i "nije poštovao mere", nego što drugačije u pozorištu vrlo često prosto ne ide i prosto ne može, pa onda neka pozorišta kao takvog ili bude ili ne bude. Pozorje je bilo za to da ga bude, i to je svakako bolja od onih dveju jedino logičnih "krajnosti".

Moglo bi se, dakle, reći da se Pozorje provuklo kroz korona-ludilo kao pas kroz rosu, ostavši suvo između dve kapi kiše, što se u "stvarnosti" načelno ne dešava ali, eto, desilo se. Sve u svemu, proživeli smo osam-devet dana kao u crtanom filmu, slobodno lebdeći nad bezdanom jer nismo još bili svesni da ne umemo da letimo. Sve ono što je zamišljeno još pre nego što se svet histerično samozaključao u špajzeve u suicidalnom strahu od jednog hajvančića, sve ono što je selektor Svetislav Jovanov još s buđenjem proleća izabrao – došlo je, izvedeno je, viđeno je. Štaviše, bilo je i naknadnih "izmena i dopuna". Kako i ne bi, kad smo bili upali u četvoromesečni interregnum: toliko je vremena prošlo od redovnog, pa do napokon ostvarenog termina, ali je festival sve vreme držan u stanju pripravnosti, bez malodušnosti i koronom-opravdane-lenjosti koja kao da je zavladala ovdašnjom "institucionalnom" kulturom. Već na tome treba čestitati Pozorju kao instituciji, predvođenoj direktorom Mikijem Radonjićem. Naime, da je lagodno odustao od cele priče pozivajući se na "višu silu", niko mu ne bi ni reč prigovorio, ali nije odustao, eto. Danas je već i to velika stvar, toliko smo se zbrčkali, smežurali, zbabili i zdedili u svega nekoliko meseci.

E sad, ako smo se dogovorili da je od Pozorja za ovu godinu na izvestan način dovoljno već i to što je održano, u programskom smislu, "kao da je sve normalno", onda možda ne treba previše zakerati oko onoga što smo videli, a pogotovo oko onoga što nismo? Prošla sezona je ionako završena s martom, nova jedva da je oprezno počela i niko ne zna kad će Gospodari Zaraze ponovo da narede spuštanje zavese, tako da nam je sve ovo kao nekakav delay, kao da kasnimo za vlastitim zamrznutim životima. Šta je, ipak, sasvim nedvosmisleno viđeno i potvrđeno?

Najpre, činjenica da je Semper idem, po romanu Đorđa Lebovića i u režiji Gorčina Stojanovića, u produkciji Narodnog pozorišta Sombor, osvojio većinu "glavnih" nagrada (predstava, režija, glavna uloga), potvrđuje ono što je malenkost ovog autora napisala još prošle zime na ovom mestu: da se radi o u svakom pogledu vanserijskom pozorišnom domašaju (koji, kao takav, može bez većih oštećenja da izdrži i razne nedostatke) kakav obeležava ne samo jednu sezonu u srpskom pozorištu. Pozorijansko izvođenje – šestočasovno, razume se – bilo je samo dokaz da je predstava dobro "sazrela" i da će još dugo, ako budemo milostivo držani na kakvoj-takvoj slobodi, moći da demonstrira koliko je pozorišno vreme drugačije od "stvarnog", tj. kako su samo dosadne i loše predstave "preduge", čak i ako jedva dobace do punog sahata mučnog pretrajavanja. Novosadska i uopšte festivalska publika nije ostala ravnodušna, pažnjom, empatijom i dugim aplauzom nagrađujući ovako rizičan poduhvat da se monumentalni Lebovićev autobiografski roman "prenese" na scenu, a da nužni gubici pri tom transferu budu kompenzovani jedinstvenom pozorišnom čarolijom.

Drugi, ravnopravni vrhunac Pozorja, mada dolazeći iz neke posve druge teatarske poetike, takođe je stigao sa severa: Gustav je kriv za sve Kokana Mladenovića, u produkciji Urbanovog "Kostolanji Deže" pozorišta iz Subotice. Ako je Semper idem ispolirani (post)građanski teatar na svom vrhuncu, i posve primereno i pametno prenošenje jedne ipak u osnovi dvadesetovekovne poetike u sadašnje vreme, onda je Gustav… trijumfalan primer pozorišta za XXI vek, ništa manji kreativni trijumf Kokana Mladenovića i dramaturškinje Kornelije Goli – a znao je on, Kokan, u svojoj hiperprodukciji, da i na Pozorje dolazi i s tezgaroškim, rutinerskim, autocitatnim ili prosto nedopečenim predstavama – i iznad svega, rekao bih, zadivljujuća demonstracija jednog višeg, "srpskom" pozorištu i dalje nedostižnog izvođačkog standarda. Jer, to što su pokazali Krista Sorčik (nagrađena), David Buboš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Imre Elek Mikeš, kao glumci, muzičari i performeri opšte prakse, to je samerljivo još samo sa nekim drugim mađarskojezičkim predstavama subotičkim i novosadskim, i ni sa čim drugim u tzv. okruženju! A sama priča Gustava, rađena po motivima istoimenog animiranog mađarskog TV serijala iz vremena gulaš-socijalizma (a kojeg se, ne gulaša nego Gustava, odlično sećaju oni koji su odrastali u zreloj SFRJ) urnebesno je zamišljena i maestralno sprovedena, pri tome odigrana na neodoljivom "gustavovskom" metajeziku (da se mene pitalo, ja bih to nadrealističko, a opet na neki začudan način nimalo proizvoljno jezičko pletivo nagradio kao najbolji komad…), i tiče se koliko života i priključenija "večitog malograđanina" bilo kada i bilo gde, toliko i sasvim konkretnih okolnosti sada i ovde: način na koji su prikazane Gustavove muke s izvesnim "AV" zvukovljem (tu-turu-tu-turu-tu-tu…) koje mu dolazi iz televizora, pa iz frižidera, iz "pegle i rerne", iz WC šolje i napokon iz glave, uistinu je antologijski. A da pri tome to u svakom trenutku ostaje punokrvni vrhunski teatar, kao takav shvatljiv bilo kada i bilo gde, a ne TV satira prenesena u drugi medij; kome je do toga, neka ide na pravi izvor: eno mu Kesića i PLJIŽ-a. Jer u svemu tome, što je neprocenjivo važno, nema nikakve antipozorišne "dosetljivosti", kakva je srozala i sahranila neke nedavne pokušaje da se nazor i na o-ruk, na larmu i "parole što strašno zvuče", napravi "antirežimska predstava". Mislim, super što je antirežimska, ali gledajte, aman-zaman, da bude i predstava… Ne umem da razumem zašto je žiri u inače respektabilnom sastavu (Almir Bašović, Robert Lenard, Jelena Mijović, Željko Hubač, Igor Burić) bio tako škrt prema ovoj prevratničkoj predstavi; kao da "slučaj ‘Galeb’" mora da se ponavlja na svakih nekoliko godina?

Zato su i žiri i većina kritike i publike bili kanda otvoreniji prema drugoj subotičkoj predstavi, Radničkoj hronici Petra Mihajlovića (dramaturgija Slobodan Obradović, režija Veljko Mićunović, produkcija srpska drama Narodnog pozorišta Subotica). Radi se o dobroj, dramaturški čvrsto "zategnutoj" i vrlo dobro igranoj – u brehtovskom "horskom" maniru, koji je već toliko zaposeo "progresivniji" odsek našeg pozorišta da počinjemo da žalimo za starim, dobrim teatrom Stanislavskog, psihološkog realizma, "vešto pisanih dijaloga" etc. – predstavi u čijem je fokusu, kako je već iz naslova lako naslutljivo, deklasiranje i propadanje radničke klase u tranziciji i kapitalizmu. Tekst i predstava (o njoj je na ovom mestu opširnije već pisala koleginica Mađarev) pate od već uobičajenih mana parolaškog levičarenja koje autori nastoje da prevladaju izvesnim relativizacijama i ponešto ironijskim pristupom, ali ostaju negde na pola puta. Šteta, jer je predstava imala potencijal da bude uistinu "hronika" u smislu sveobuhvatnijeg prikaza duha epohe i njegovih kontroverzi, ali do kraja se nije sasvim oslobodila duha "agitke"; igra mladog subotičkog ansambla svakako je za pohvalu.

"Krugovi", to neprocenjivo nasleđe Ivana Medenice, ove su godine bili sačinjeni samo od dve predstave, jedna od kojih je onaj treći vrhunac Pozorja: Eichmann u Jeruzalemu u režiji Jerneja Lorencija i produkciji Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM). Navikli smo već poslednjih godina da nam iz Hrvatske, a naročito baš iz ZKM-a (ili iz HNK pod Buljanovim vodstvom) dolaze predstave koje čačkaju tamo gde ovdašnje ne smeju ili ne umeju. Eichmann u Jeruzalemu spada u taj niz. Predstava, to jest zahtevni, mada naizgled dobrim delom "ćaskajući" troipočasovni teatarski performans, priča je o onoj arentovskoj "banalnosti zla", inspirisana njenom knjigom o suđenju Adolfu Ajmanu i filmom Šoa Kloda Lancmana, da bi se postepeno, u drugom delu, sa nemačkog prebacila na hrvatski slučaj: na suđenje Andriji Artukoviću, kao okidač za lične, realnoistorijske ispovesti aktera predstave, na njihove odnose sa bližnjima osenčene pozadinskim zračenjima Istorije, na njihovo identitetsko samosagledavanje… A sve to bez dociranja sa scene, u maniru koji publiku sasvim prirodno privodi empatiji, čineći sve viđeno duboko potresnim i bez upotrebe "ekstremnih" sredstava i raznih prečica. Tumačenja Pjera Meničanina pripadnika logorske sonderkommando smrtno preplašenog od vlastitih demona koje bi radije pustio da spavaju, i Rakana Rushaidata u ulozi bezdušnog starca Andrije Artukovića koji se samo pred sudskim susretom sa svojim sinom (sa "svojom krvlju", dakle! Može li fašista ikada saosećati s "tuđom kosti"?!) duševno lomi i rastače, uistinu su nezaboravna.

I, šta je još bilo? Prostor nam curi pa žurimo, evo ovako, nabacano bez nekog osobitog reda osim asocijativnog: druga predstava iz Krugova, neizgovorivog, nezapamtljivog i zapravo bezveznog naslova Jedvanosimsoboakalomistobo Sarajevskog ratnog teatra (režija Aleš Kurt), slabašna i poluamaterska, "društveno angažovana" na onaj zamorni opštemesteni način; ne bismo ništa izgubili da je nismo videli. Zar nismo mogli gledati nešto uistinu vredno iz, recimo, Zenice, Bitole, Rijeke ili Kranja, Nove Gorice? Uh. Potom, ako već grebemo po dnu ponude, Smederevo 1941. Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Ane Đorđević; predstava koja je čak otvorila Pozorje posve je neubedljiv, bledunjav teatarski čin, nastao po isto takvom tekstu. To što je predstava posvećena jednom uistinu tragičnom istorijskom činu – stradanju glumaca SNP-a (tadašnjeg Pozorišta Dunavske banovine) u velikoj eksploziji u Smederevu početkom rata nije dovoljna za stvarno prelaženje rampe: samo dobro pozorište dobacuje do empatije, sve ostalo proizvodi ravnodušnost. Iz istog pozorišta novosadskog stiže i Ko je ubio Dženis Džoplin? po tekstu Tijane Grumić i u režiji mlade Sonje Petrović; mogla je i da začudi selektorova odluka da dovede na Pozorje ovaj više-koncert-nego-predstavu, ali uprkos inherentnim nedostacima, ovo je čestit i u osnovi nepretenciozan teatarski čin, koji kroz igru i pesmu mladih muzičara-glumaca priča večitu i nedopričljivu priču o… ne toliko o Dženis koliko o večitoj potrazi za identitetom u otporu prema konzervativnoj i gušećoj sredini, o traženju svog mesta mladog umetnika u svetu koji je okrenut protiv njega, naročito ako je umetnik zapravo umetnica, pritom vraški talentovana ali ne preterano lepa…

Iz uslovno srodnog muzičko-performativnog registra stiže Lepa Brena prodžekt Bitef teatra, u režiji Vladimira Aleksića i Olge Dimitrijević, gde se čak petoro autora i autorki (spomenuta O. D. i Vedrana Klepica, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar) bavi ne toliko Fahretom Živojinović koliko Lepom Brenom, i ne toliko Brenom kao – prilično samovoljno odabranom – metonimijom Jugoslavije, socijalizma, "bolje prošlosti" i već bilo čega što želite da upišete u nju. Koleginica Gvozdenović već je na ovom mestu opširnije pisala o ovoj predstavi, tako da od mene samo nešto mrzovoljnija napomena da je kombinacija estradnog japajakanja i još jednog paradnog turbolevičarskog dociranja (nezaboravno je ono kad Brena ničim izazvana počne da govori kao da je Slavoj Žižek ili Šantal Muf, jbt!) izazvala pojačanu dozu ravnodušnosti, kroz koju se najjače probila pouzdano odlična igra Jasne Đuričić, kao i furiozni trans nastup Ivana Markovića. Ali neka, nema veze, treba malo veselja koroniziranoj publici poslednje takmičarske večeri, dakle, hajde da se volimo… Propustili smo da spomenemo intrigantan projekat Kretanje Dimitrija Kokanova (Bitef teatar), ali o njemu opširnije u intervjuu koji sledi iza ovih redova. Za već famozno-nevidljivi Lonely Planet Ateljea 212, odigran van konkurencije za ljubav selektorovu, i dalje ne znam šta bih vam rekao, pošto je Centralni komitet presudio da nisam pogodan da budem među onih 30 + 30 (ili koliko već) miropomazanih koji će videti predstavu šunjajući se za njenim izvođačima po pozorištu i oko njega.

A posle je bilo zatvaranje, dodela nagrada i Sjećaš li se Doli Bel sarajevskog Kamernog teatra 55 u režiji Kokana Mladenovića, solidno dobar teatarski poduhvat glavnog toka, koji smo gledali već nekom ranijom (madlenijanumskom) prigodom, u neko pradavno februarsko ili ranomartovsko veče kad još nismo znali da ćemo najesen morati da stavimo maske ako želimo da gledamo glumce bez njih. Tja, sigurno je na svetu bilo i luđih stvari, pa ih je pozorište preživelo i nadživelo. Sad je važno da svi zdravi i čitavi dočekamo 66. Pozorje, valjda u normalnom, civilnom izdanju i autfitu, i bez likova sa sumnjivim vojnim činovima da nam zaviruju u uho, grlo i nos.