“Uživaj opštu nemoć
Moraju te gledati jer ne znaju
Uživaj opštu nemoć
Nešto ćeš promeniti”
(Uživaj)

Godine 1983. “novi talas” je već uveliko bio iza nas. Ispred je bila pustinja.

I baš kad je sve izgledalo kao povratak u sterilno, impotentno doba pre new wavea, odnekud je došla ova ploča da zbuni sve. Kao nastavak panka drugim sredstvima, Discipina kičme je prevarila sudbinu i nastavila svojim putem što ju je odveo u večnost.

KAD JE HENDRIKS BIO PANKER

Beogradski duo koji su u tom trenutku činili Dušan Kojić Koja na basu i Nenad Krasavac Kele za bubnjevima, imao je hrabrosti da napravi nešto što niko nije uradio u svetskim okvirima. Vođeni instinktivnim poznavanjem afroameričke muzike (bluza, fanka i soula), kao i razumevanjem cele istorije rokenrola sa pankom kao najnovijim ukazanjem tog fenomena, ponudili su vizionarsku rekonstrukciju smisla rokenrola u osamdesetim obuhvatajući sve pomenute uzore i naslućujući njegovu budućnost kroz semplovanje, dolazeći rap i još nepostojeći drum and bass.

Jednako važan je bio način delovanja – autentična andergraund praksa, dotad neviđena u Jugoslaviji u toj formi. Sam album objavljen je za Helidon, najmanju od svih izdavačkih kuća u SFRJ. Snalazeći se po mreži studentskih i omladinskih prostora, uz podršku istih takvih glasila, Disciplina je uz mnogo dovijanja uspevala da sastavi kontinuitet svirki. Prećutan, ismevan i preziran dugi niz godina od strane svih glavnih medija – ne zaboravimo to nikad! – Koja je uspevao da održi bend u izuzetno nepovoljnim uslovima, samo zahvaljujući veri u sebe. Mali krug prijatelja koji ga je uvek podržavao znao je od samog početka da on govori istinu i da će je govoriti dok god bude imao snage.

Za razliku od drugih na sceni, naime, Koja nije imao šta da izgubi. On je zaista bio iz radničke klase i znao je šta to znači, u bilo kom sistemu. Njegova bas gitara je zaista bila oružje socijalne promene. Jedino koje je imao.

Sa ovakvim pristupom, što je sva pravila dovodio u pitanje, u pop muzici kao produžetku i refleksiji društvenih odnosa – Koja je postao čovek čije delovanje vodi muzička zbivanja na ovim prostorima potpuno drugačijem ishodu od onog koji je malograđanska elita priželjkivala. Previše dugo muzika je bila kontrolisana zabava. Previše dugo se ništa nije smelo reći. Disciplina kičme zato je vrlo jasno nastupila kao glas društvene pravde. Kad je posle “novotalasnog” iskustva postalo jasno da nema mesta strahu i da sve zavisi od nas, Koja nije ni smeo da igra na manje nego – na sve ili ništa. Muzika je za njega bila jedini način da bude slobodan.

A slobodu mogu tako strasno želeti samo oni koji je nemaju.

REVOLUCIJA NERVOZE

Sviđa mi se da ti ne bude prijatno istovremeno je i socijalna i muzička kritika zatečenog stanja u post-novotalasnoj Jugoslaviji. Prvi album Discipline kičme sačinjen je od 10 numera koje se prepliću i nadovezuju opisujući jedan skučen svet protiv koga se treba boriti. Bio je to muzički iskaz onih koji žive u teskobi jer nemaju osnovnu slobodu da budu to što žele da budu – tako je muzički iskaz ovde istovremeno bio i moralni princip, dok je moralni princip bio muzički iskaz… oni su bili neodvojivi.

Snimanje i produkciju su 6-12. decembra 1982. u ljubljanskom studiju Tivoli uradili sam Koja, čuveni snimatelj Toni Jurij (Pankrti, Šarlo akrobata, Električni orgazam) i Riki Rif, što je bio pseudonim Nebojše Antonijevića Antona, iz tada potpuno nove grupe Partibrejkers. Pošto je u vojsku otišao sjajni originalni bubnjar Nenad Krasavac Kele (ex-Urbana gerila), za snimanje je u bend ušao Srđan Todorović Žika (ex-Radnička kontrola) – ispostaviće se genijalan muzičar.

Počevši sa instrumentalnim uvodom Nestani ih, preko furiozne Ti znaš da tvoja soba ima četiri ugla i programskog antihita Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade, ove izdanje nas udara kao maljem, stavljajući odmah do znanja da ništa više ne sme biti isto. Kad se ritam malo uspori, to je samo da bismo jasnije čuli neku od besmrtnih Kojinih poruka, kao što je: “Mladost ne opravdava besvest”. Drugu stranu posebno krase Uživaj i Javno veselje, čije su ozbiljne reči temelj nepomirljive ideologije Discipline kičme, okrenute protiv svetskog i domaćeg foliranja, manipulacije i eksploatacije. Ovoj akcionoj poeziji vratićemo se malo kasnije.

Nije slučajno što se deo hime SFRJ Hej, Sloveni provokativno pojavljuje usred numere Pečati, iz repertoara Šarla akrobate (kao i Mozak, ona je ostala nesnimljena i preneta je u repertoar Discipline kičme, a verovatno je još nekoliko stvari sa ove ploče skicirano za prethodnu grupu). Upravo je to bio bend koji je učinio mogućom revolucionarnu praksu unutar jugoslovenske popularne muzike, čineći naš lokalni new wave opasnim. Verovatnoća da se iza Sviđa mi se da ti ne bude prijatno kao fantom pomalja mogući drugi album Šarla akrobate, objašnjava povremeno direktan politički ton, koji nije karakterističan za ostala Disciplinina izdanja. Svi su izgledi da bi Šarlo akrobata – da je potrajao i da je bilo po Kojinom – postajao sve ekspicitnije angažovan bend, u kome bi se slobodarska muzička praksa ukrstila sa slobodarskim političkim mišljenjem. Duh te mogućnosti vije se debi albumom Discipline kičme.

Sviđa mi se da ti ne bude prijatno bio je povoljno ocenjen u omladinskoj štampi, sklonoj podržavanju radikalnih istupa, ali je dočekan sa zbunjenošću u onome što je preostalo od muzičke, posle gašenja originalnog “Džuboksa”. Treba još jednom pojasniti da je Koja tokom najvećeg dela “zlatnih osamdesetih” od strane medija bio ili zanemaren ili tretiran kao frik, te je do predvorja slave došao tek pred sam raspad Jugoslavije. Danas nam to zvuči pomalo neverovatno pošto se radi o jednoj od sadašnjim mladima najpoznatijih i najdražih ličnosti iz perioda jugoslovenskog rokenrola, ali baš je tako bilo. Najveći deo svoje karijere Koja je proveo žestoko ignorisan.

Zato što jeste bio revolucionar.

STIH BROJ 1

U srcu albuma Sviđa mi se da ti ne bude prijatno je konflikt.

Za razliku od velike većine rok grupa u SFRJ, Disciplina kičme je od početka iskazivala osećaj sukoba u društvu. Postoji nešto veoma istinito u načinu na koji mladi Koja ovde izgovara svoja jednosložna zapažanja, koja su kasnije postala žanr za sebe, pa smo se pomalo na njih i navikli. Ali kad na ovoj ploči on kaže:

“Ništa se ne dešava,
jer niko ništa ne shvata”

(Javno veselje)

…to nije stih rok pesme, nego čitulja za Jugoslaviju, Srbiju i Beograd, sve odjednom. Osmrtnica za ovu sredinu koja već duže od 40 godina ne može da se oporavi od odlaska druga Tita.

To je konačna istina u kojoj je sadržano sve što treba znati o nama.

Pročitajte je, molim vas, ponovo, da bi vas konačnost ovog stiha razbudila:

“Ništa se ne dešava.
Jer niko ništa ne shvata”.

STIH BROJ 2

Mali broj ljudi je uspeo da umakne sudbini i nešto uradi sa sobom i za druge. Uvek se za to plaćala velika cena, pa je na kraju krajeva tako bilo i sa Kojom.

Sukob o kome je pevao Koja od Šarla akrobate, a posebno sa Disciplinom kičme, bio je sukob sa naslagama starih i novoproizvedenih laži, mitova i drugih ćorsokaka kolektivne svesti, koji su svi uvek skrivali neke tajne finansijske interese. Eksploatacija je uvek postojala u jugoslovenskom i srpskom društvu. Javna pljačka građanstva kroz sistem nikad nije ni prestajala. Umeće manipulisanja društvenim narativom kod nas je dovedeno na vrlo visok nivo. Ovde je uvek na vlasti neka vrsta laži, u kojoj učestvuje većina.

Nema tu milosti za male pobunjenike ako zakorače van dozvoljenog prostora. Tako je Dušan Kojić Koja morao da se predstavlja kao muzičar da se ne bi videlo da je u pitanju čisti revolucionar.

Jer Kojin rečnik, u kome oslobođena bas gitara i dadaističke narodne mudrosti daju obećanje čoveku da neće opet biti prevaren – to je jezik revolucije. Možda jedine revolucije kojoj će pristvovati moja generacija, što je uglavnom videla mnogo degenerativnih promena kod ljudi sa ovih prostora, a malo toga što budi nadu i hrabri da može biti bolje.

Kojin duh je vesnik te moguće revolucije iz pop kulture, to je njegova glavna ostavština za budućnost. Mogućnost koju nam ostavlja otvorenom – da jednom ipak stvarno “buka bude u modi”. Jer jedino buka diže iz mrtvih.

Kad Koja kaže:

“Mladost ne opravdava besvest”

(Mladost ne opravdava besvest)

…to je definitivna osuda poslušnog omladinskog debilizma kojim smo bili okruženi 1983, ali takođe i osuda večnog bezbrižnog omladinskog konformizma, kojem smo svedoci i sad. Takođe je napad na samoobnavljanje sistema kontrole društva kroz nove snage, koje jedva čekaju svoje parče ukradenog kolača.

STIH BROJ 3

Treći stih koji određuje prevratničku ulogu ovog albuma sadržan je u refrenu u kome se kaže:

“Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade,
Polupaćeš auta, a možda i ljude”

(Nemoj)

… iz čega postaje jasno da je dolazeća trijumfalna pobeda surovog materijalizma nad ljudskim životom, što nas sve strašnije zapljuskije, bila, dakle, provaljena još 1983.

Trebalo je prilično hrabrosti u bilo kom vremenu otpevati nešto ovako naizgled besmisleno, dati mu značaj hita i udahnuti mu profetski smisao. Bila je to tajna šifra koja je otvarala vrata razumevanja šta se zaista dešava oko nas i sa nama.

Osnovna poruka “novog talasa” bila je da treba da budeš svoj. Sa svojom jedinstvenom mešavinom roka, repa i improvizacije, nošen ritmom uz koji se može čak i igrati, prvi album Discipline kičme taj imperativ podiže na nivo revolucionarnog programa. Kojin način rada duguje najvećim individualistima navedenih žanrova – istovremeno Džonu Lidonu, Džimiju Hendriksu i Afrika Bambati – te nije čudo što većina naših danas aktivnih progresivnih rok grupa, jednako kao i hip hopera, smatra da mu ponešto duguje. Pravila koja je on ovde postavio, standardi su što važe i danas.

BUDUĆNOST REVOLUCIJE

Kojina kulturna revolucija, najavljena na jedinom albumu Šarla akrobate, počela je pre tačno 40 godina debijem Discipline kičme ikoničnog naziva Sviđa mi se da ti ne bude prijatno. Danas je jasno da je reč o jednoj od najuzbudljivijih i najoriginalnijih rok ploča nastalih u SFRJ. Njom je otpočela jedinstvena karijera ovog benda sa integritetom, koji je uvek išao mimo tokova dok nije postao opštenarodno prihvaćen – baš zato što je bio toliko nezavisan i svojeglav da je na kraju postao simbol totalnog oslobođenja.

Dugi niz decenija Dušan Kojić Koja bio je dosledni branilac čovekoljublja i pravednosti na ovim prostorima. Delujući u vremenima kad su se stvari lomile u bivšoj Jugoslaviji, tokom osamdesetih, Koja je postao i ostao neupitna moralna vertikala naše rok muzike. U najtežim trenucima devedesetih, bio je ohrabrenje svima nama koji smo ostali ovde, a njegovi stihovi su postali borbeni pokliči. Kad je dvehiljaditih stigao kapitalizam – tamo gde su se drugi prodavali što su bolje mogli, Koja je uvek davao više i nije se štedeo. On je najsvetliji primer etičke poruke rokenrola na ovim prostorima i kulturna ličnost od posebnog značaja. Zbog svoje revolucionarne uloge, što je muzici dala snagu društvenog pokreta, Disciplina kičme se pretvorila u mit.

Takva biografija ne može da se završi jer je nastavljaju oni koji dolaze.