Na prvi pogled – da bi se mislilo, nije neophodno biti pešak. Moguća su i živopisna putovanja u mislima. Ova noetička šetnja (kako bi to rekli filozofi), ipak, izaziva podozrenje. Punokrvna misao, smatra Niče, struji telom, ona je neodvojiva od rada mišića. Filozofija šetača samim tim je nesvodiva na beskrvne apstrakcije onih mislilaca koji se služe iskustvima drugih. Da bi se filozofiralo, treba izaći napolje, iz kabineta, boraviti na vetrometini, izložiti se samotnom, monotonom hodanju, umoru i opasnosti da se zaluta. Filozofija pešačenja je u nepristajanju, u otporu i nepokornosti, spremnosti da se napusti sigurnost obitavališta, da se bude usamljen i slobodan.

FILOZOFSKI I DRUGI ŠETAČI

Pešačenje, međutim, nije sport – upozorava nas Frederik Gro na početku svoje Filozofije pešačenja. Tu nema tehnika i pravila, treninga i takmičenja, poena i rekorda, nema skupe opreme, merenja rezultata, poređenja s drugim. Filozofsko pešačenje je samotno, individulano, čak i kada se obavlja u grupi. Svako filozofira onako kako pešači i svaki filozof hoda onako kako filozofira. A to znači da cilj pešačenja nije u nekom dostignuću, nego u pešačenju samom, u tom boravljenju napolju, u “sudaru sa svetom, koji prodire u telo”.

Groova knjiga ne obazire se samo na filozofe šetače. Tu su i pesnici, i slikari, šetači na hodočašću, u tragaju za Bogom, ili politički pešaci za koje je pešačenje praznik slobode, izraz otpora. Za Artura Remboa volja za pešačenjem bila je želja za bekstvom. Još kao petnaestogodišnjak, Rembo pešice odlazi do Pariza, kasnije do Brisela, pa uporno korača nazad, da skupi snagu za nova pešačenja, izložen hladnoći, bez novca i hrane. U tim upornim bekstvima nastaje njegova poezija, za Remboova života mnogima nepoznata i nepriznata. I kada prestane da piše stihove, Rembo i dalje beži, pokušava uporno da hoda i nakon amputacije desne noge. Gro zaključuje da je za pešačenje potreban bes koji ne dolazi spolja, nego je uvek unutra. Nije reč samo o nezadovoljstvu vremenom i prilikama, nego u uverenju da se samo na putu, u bekstvu, može iskusiti sloboda.

Kantove šetnje bile su ograničene na Kenigsberg i bližu okolinu. Opisujući precizne izlaske Imanuela Kanta, po bilo kakvom vremenu, tačno između završetka ručka (uvek u pet) i večernjeg čitanja (od osam sati uveče), Gro pronalazi važne odlike šetnje: šetnja je monotona, ona se odvija prema unutrašnjem ritmu, bez velikih amplituda, regulisana, te se utoliko odvija nezavisno od spoljašnjih okolnosti. Ona je neizbežna, kao svojevrsni ritual. Međutim, Kantove šetnje bile su više odmor od predanog rada, a manje neposredna inspiracija.

Niče je išao dalje od toga. Za njega je šetnja trajna i bez završetka, a prekida se samo na usputnim odmaralištima. Dolazak do cilja podrazumeva bacanje sidra, umirovljenje, prihvatanje logosa kao ontološke osnove. Logičko uvođenje reda u mišljenje ne znači uspostavljanje reda u svetu. Uverenju mišljenja da logos vlada prirodom, suprotstavlja se upravo telo (“veliki um”) svojim nekontrolisanim porivima. Misliti telom, prema Ničeu, znači prekinuti sedeći položaj, izaći iz biblioteke, napustiti druženje sa utvarama iz knjiga, kako je govorio Volt Vitmen. U stvari, i knjige svedoče o fiziologiji svojih autora, one su telesne koliko i umne: citati, fusnote, reference ukazuju na odsustvo vitalnosti, spremnosti da se autentično misli. Za Ničea delo ne zavisi samo od bistrine duha, nego i od telesne kondicije. Smežurani učenjak iz biblioteke, bledunjav i lišen sunčeve svetlosti, može samo da ponire u dubinu tragajući za izvorom i uvirom kosmosa. Uspravni položaj, međutim, prekoračuje granicu, on dopušta da se perspektivistički gleda s visine. Šetnja je, iz tog razloga, za Ničea uspinjanje ka visokim planinama, ka “vrhuncima samim”, odakle se pruža pogled koji nadvisuje metafizičke dubine i svedoči o neukrotivom bujanju života, haosu koji ne može da bude doveden u red. U puste planinske vrleti, gde “vetar najoštrije duva” zato mogu da se zapute samo odvažni.To je put stvaraoca koji se suočava sa velikom istinom da je sloboda odsustvo smisla (cilja), da su svi putevi kružni (i besciljni) i da je usamljenik osuđen da njima beskrajno korača. Izgleda da je stazu koju Niče opisuje našao i Fridrih Helderlin, čije je ludilo probuđeno na poznatom pešačenju u Bordo, posle koga više nije rekao ništa smisleno, pišući samo “sirovu poeziju”.

Šetnja, pokazuje Gro, može da bude i oblik građanske neposlušnosti. Gandijev marš prema okeanu kao izraz otpora Imperiji i oporezivanju soli, koje su Indijci uvek imali u izobilju, bio je jedan od prvih delotvornih nenasilnih protesta koji je proizveo značajne političke posledice. Gandijevo nenasilje, ističe autor, nije samo puko odbijanje poslušnosti, već direktno susprotstavljanje fizičkoj sili. Praznički prvomajski protesti, šetnje kojima se izražava protivljenje nekom političkom poretku, odnosno vlasti “koja ujedinjuje u poslušnosti prema Zakonu kao utočištu od straha” – u tom su smislu više od običnih demonstracija. Otkrivajući radost zajedništva i udružene moći, ističe Gro, narod u “prazničnim protestima” otkriva mogućnost neposlušnosti u poretku u kome je poslušnost proglašena za imanentno humano svojstvo.

ODSUSTVO NEPOSLUŠNOSTI

U filmu Line Vertmiler Paskvalinovih sedam lepota nameće se dilema. Jedan umni zatvorenik odbije poslušnost bacivši se u veliki bazen na sredini koncentracionog logora, pretvoren u nužnik: “Treba umreti dostojanstveno, dosta je tog straha” – uzvikuje skačući, tik pre nego što će biti izrešetan rafalima stražara. Nasuprot njemu, Paskvalino, glavni lik ovog filma, odlučan je da trpi, da bude poslušan, da kako-tako preživi. Da li treba živeti ili preživeti, biti pokoran ili odbiti poslušnost? U uvodu knjige Odbiti poslušnost, Frederik Gro ponavlja zapažanje Hane Arent da su personifikacija savremenog zla obični ljudi, činovnici, spremni da bezuslovno veruju i budu poslušni. Postavlja se pitanje kako da objasnimo ovu pojavu koja je u međuvremenu postala daleko posvemašnija nego u vreme suđenja Adolfu Ajhmanu, iako se promenio društveni obrazac koji stoji iza zahteva za bezuslovnim prihvatanjem. Savremeni svet, tvrdi Gro, nudi mnogo razloga za neposlušnost: socijalna neravnoteža i nejednakost, kao i degradacija prirodnog okruženja, uz silne oblike lokalnih nepravdi koju sprovode mali narcisoidni vlastodršci – često ne izazivaju reakciju najneposrednije ugroženih zajednica.

Skicirajući odgovor na pitanje zašto izostaju masovne reakcije na nabrojane razloge za bunt, Gro najpre pokazuje socijalne i antropološke pretpostavke poslušnosti. Poslušnost je oduvek bila činilac stvaranja zajednice, dok neposlušnost društvo potkopava i deli. Zajedništvo podrazumeva svojevrsni jaram, društveni ugovor, u kome se odričemo slobode prirodnog stanja da bismo bili zaštićeni i sigurni. Isto tako, kako pokazuje legenda o velikom inkvizitoru iz Braće Karamazovih, koju Gro analizira, sloboda nas čini očajnički usamljenim. Posledice naših odluka zato radije prepuštamo “inkvizitorima”, na primer velikim “harizmatskim” liderima, ideolozima i samozvanim spasiteljima. Drugim rečima, postavlja se pitanje: da li mi slobodu možemo po(d)neti?

Neposlušnost upućuje na divlju, životinjsku prirodu. Civilizacija, nasuprot tome, počiva na poslušnosti, ukroćivanju prirode u nama i izvan nas. Imuni su samo nenormalni i nepopravljivi, koji odolevaju aparatima discipline: školi, crkvi, fabrikama, bolnici, lečilištu za umobolne. Poslušnost se uvek opravdava opstankom civilizacije, nasuprot silama nereda i haosa, jer svaka pobuna donosi opasnost od bezvlašća i poživotinjenja. Odbiti poslušnost, prema tome, znači skliznuti u divljaštvo. Na apologije poslušnosti nisu bili imuni ni prosvetiteljski mislioci. Čak i kod Kanta, koji afirmiše dostojanstvo i autonomiju, apsolutna, slepa poslušnost, na početku obrazovno-vaspitinog procesa, smatrana je neizbežnim uslovom socijalizacije iako ona ne treba da bude pretvorena u ropsko povinovanje ili izbegavanje odgovornosti. Uverenje da je slepa poslušnost neophodna u procesu vaspitanja, međutim, ima dalekosežne političke posledice jer se na toj osnovi lako mogu pravdati zahtevi za poslušnošću odraslih ljudi; kao što dete mora da nauči da se povinuje onome što mu se ne dopada (recimo da usredsredi pažnju na učiteljevo predavanje umesto da se igra u učionici), tako i odrastao pojedinac mora da prihvati zakon, nezavisno od toga da li mu to odgovara. Štaviše, Kant smatra moralno nedopuštenim izazivanje pobune i revolucije (iako je tvrdio da revolucije mogu imati korisne konsekvence) jer se takav čin ne može opravdati kategoričkim imperativom (u suprotnom bi bilo dato pravo svakom nezadovoljniku da ugrožava društveni poredak, nezavisno od toga da li je promena kojoj teži emancipatorska). Doduše, i kada postane jasan bezdušni karakter neke vlasti, i kod onih koji su u dubini svoje duše odustali od slepog povinovanja, ostaje pokornost. Za razliku od poslušnosti, pokornost je potencijalni bunt, koji ne nalazi priliku za aktualizaciju. Povinovanje zakonima, uvredama i poniženjima gazda ili nadređenih, pokorno izvršavanje naređenja, uslovljeno je strahom od fizičke kazne, uskraćivanja hrane, nadnice ili plate, koje prete ne samo vinovnicima pobune nego i njihovim porodicama.

ODBIJANJE POSLUŠNOSTI

Poslušnost, kao brana od animalnosti i hibrisa, pokazuje tokom istorije i svoju tamnu stranu. Nirnberški proces bio je prvi sud koji je optužene osuđivao ne zbog neposlušnosti, nego zato što su bili poslušni, imajući u vidu upravo načela koja nadilaze zakonodavstva nacionalnih država. No daleko od toga da je u naše vreme prevaziđen maligni karakter poslušnosti. Umesto poštovanja univerzalnog načela, Uma kao čvrste arhimedovske tačke, poslušnost i disciplina nameću se oružjem ili ekonomskim uslovljavanjima, odnosno “oružje najjačeg navlači kostim opšteg interesa”, kaže Gro u završnom poglavlju svoje knjige. Kako legitimnost odvojiti od arbitrarnosti moćnika?

Groov odgovor samo je na prvi pogled naivan: uvek iznova sve treba dovoditi ne u red, nego u pitanje. Neposlušnost počinje tamo gde smo odbili da bespogovorno sledimo sami sebe. Izaći iz sopstvene kože, napustiti sugurno stanište, posmatrati sebe kao drugog, važan je iskorak, koji nas, za početak, navodi na tiho nepristajanje, slično onom o kome govori Adorno, o filozofu koji se, kao i drugi putnici, trudi da u gužvi zauzme mesto u autobusu, ali za razliku od ostalih, ima refleksiju o sopstvenom “poživotinjenju”. Taj iskorak, neposlušnost prema sebi samom, koja je, paradoksalno, istovremeno i poslušnost sopstvenom ja, u osnovi je odbrana čovečnosti kao sebi vernoj neposlušnosti.