Italijanski pisac, novinar i scenarista Dijego de Silva nedavno je bio u Beogradu gde je promovisao knjigu Bračna terapija za ljubavnike (Clio, 2018, u divnom prevodu Ane Marković). Rođen je u Napulju 1964. godine, objavio je sedam romana, dobitnik je brojnih evropskih nagrada i prevođen je širom kontinenta, u Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama.

Prva njegova knjiga koja je prevedena na srpski, pomenuta Bračna terapija za ljubavnike je vešto i lucidno napisan roman o ljudskim odnosima, o tome kako iste stvari iz različitih uglova (p)ostaju potpuno drugačije. Roman koji nas tera da se smejemo sebi.

"VREME": Na internetu ima dosta informacija o vašim knjigama, o živopisnim, glavnim likovima, ali o vama lično – malo šta. Koliko pisac treba da bude izložen javnosti i koja je, po vašem mišljenju, prava mera?

DIJEGO DE SILVA: Mislim da privatni život pisca treba da ostane takav – privatan. Odnos između čitaoca i pisca se završava sa krajem čitanja knjige, jer je zapravo knjiga ono što tog pisca predstavlja. Ukoliko čitalac traži više od toga, znači da mu knjiga nije bila dovoljno dobra.

A prirodna ljudska radoznalost?

Možemo i ovako da kažemo: odnos pisac – čitalac je moguće tumačiti na dva načina. Jedno je da čitaocu koji pročita knjigu koja mu se dopada, prija da sretne autora, da se rukuje s njim i da ima prilike da zajedno popiju kafu, kao što se događa na sajmovima knjiga. To je nešto što ima smisla, daje se čitaocu mogućnost da na apstraktnu predstavu "zalepi" materijalnu potvrdu piščevog postojanja. A podaci koji se tiču broja žena i braće, to pripada estradi, piscu dolikuje da bude povučen.

Mislite li da fenomen Elene Ferante ogromnu popularnost duguje pomalo i toj misteriji koja se krčkala oko same spisateljice?

Mislim da je to dodatak na ceo fenomen, jer ona je uvek imala svoju publiku, odanu i veliku, za sve romane. Sa uspehom koji je, pre svega, doživela u Americi sa serijalom Genijalna prijateljica, isplivala je čitava priča oko njenog identiteta. Ali to je usledilo posle velikog uspeha, nakon što je prevazišla neočekivane visoke tiraže. A onda je i njena anonimnost dala dodatni zamajac, povećala te brojeve… sve ono što je vezano za nju izazivalo je efekat lavine.

U njenoj tetralogiji govori se o odrastanju u Napulju, odakle i vi dolazite. Kada se spomene Napulj, teško da neko neće pomisliti i na Kamoru. Da li mislite da se od vas očekuje da pišete o mafiji?

Naravno da postoji ta tendencija. Jedan od mojih romana, koji su prilično prevođeni, ujedno jedan od prvih koje sam napisao, upravo govori o korišćenju dece u mafijaškim organizacijama u Kamori u Napulju. S druge strane, veoma je prevođena i knjiga Želim da gledam, koja je mračni, psihološki triler. Jasno je da ukoliko se neko prepusti temama koje su prodavanije, koje se očekuju i koje lakše idu, lakše će i proći. Istovremeno, neke druge knjige iziskuju određenu hrabrost u izdavačkom smislu. Ali je pitanje šta na duge staze, kada je reč o publici, bolje prolazi… a to, ipak, ne možete da znate.

Knjiga Bračna terapija za ljubavnike govori jednim univerzalnim, da kažem evropskim jezikom, krcatim humorom i vrlo prijemčivom ironijom. Verovatno da joj to olakšava put.

To je veliki kompliment! Svako od nas poseduje humor koji mu je na neki način bogomdan i uvereni smo da to ima veze sa našim poreklom ili okruženjem. Ali ako imate utisak da je taj humor univerzalan, samo mogu da kažem hvala. Srećan sam što je tako.

Prepoznajući i sebe i druge u nekim reakcijama, mislima o kojima pišete, pomislila sam kako smo svi negde predvidljivi.

I još smo predvidljiviji od toga. S druge strane, ono što je najprivlačnije kod osobe jeste upravo sposobnost da to ne bude. Što je manje uhvatljiva, to nam je privlačnija, ali smo mi predvidljiviji. Možemo slobodno da kažemo da je ljubav blesavo iskustvo. Ako se malo pomerimo iz perspektive u kojoj se nalazimo, tačke u čijem smo središtu, ako imalo iskrivimo pogled ka sebi, ne možemo a da ne primetimo zapravo da je sve to što se događa smešno. Što više pišem, što sam stariji, pišem kako bih shvatio šta mislim. I kada se izražavam, pokušavam da dam mislima neki konačni oblik. Što se više izražavam kroz pisanje, taj oblik mi je bliži… Pišući, osvrćem se i gledam ka sebi. I svaki put kada pišem o ljubavi, primetim da pišem stvari za koje nisam ni bio svestan da ih znam. Istovremeno, kada o ljubavi misliš da nešto znaš, to znači da više ne voliš.

Izjavili ste za jedne nemačke novine: "Šta je pisanje nego sinteza protivrečnosti (…) čovek nešto veruje da zna, a dešava se samo da ponovo prepoznaje te protivrečnosti." Zvuči jednako primenljivo na veze, kako o njima pišete.

Mislim da ne postoji pisac koji se ne hrani protivrečnostima, to je suština tog iskrivljenog pogleda. On ne daje tačan rezultat, već predstavlja traženje odgovora unutar kontradikcija. Zadatak književnosti nije da pruži precizna rešenja i da ono o čemu govori stavi u neki red, već da nam približava nerazumljivost samih stvari. Zapravo, samo hoću da kažem, ne treba književnost da nam reši stvarnost na jednostavan način, već da dopre do složenosti života. Ako bi književnost mogla da nam da jednostavne odgovore, onda bismo otišli u knjižaru i kupili knjigu "Kako biti srećan" ili "Kako naučiti sreću u deset lekcija". Mislim da su knjige sa takvim pristupom po sebi suvišne, mada postoje. Znam za jedan bestseler čiji je naslov nešto poput: "Kako da prestanete da pušite, ako znate kako". Meni, kada vidim takav naslov, dođe da kažem "e do …". Čak i ne krijem da na izvestan način poštujem takvu vrstu književnosti, imam prijatelje koji su prestali da puše čitajući tu knjigu, ali ja je zaobilazim. I dalje tvrdim da je teško prestati sa pušenjem, pogotovo uz lekcije. I ubeđen sam da sam u pravu.

Gledajući statistiku, deluje da je lakše razvesti se nego prestati da pušite. U Italiji, nisam sigurna gde sam to pročitala, postoji primetan porast broja razvoda supružnika koji imaju više od 65–70 godina. Je li to, po vašem mišljenju, dobra ili loša vest?

Kada je reč o starijim ljudima koji odlučuju da se razvedu, najčešće su u pitanju ljudi željni slobode. Znači da se mnogo trpelo i oni shvataju da to više ne žele. Možda je taj krst nošen iz brojnih pogrešnih razloga – bilo ekonomskih, pogrešno protumačenog interesa dece, najosnovnijeg osećaja krivice – i konačno se dođe u neke godina i čovek shvati da može da izađe iz toga. Iako je mogao i ranije. Ostari i pomisli: "Ono što mi je preostalo, živeću bez tebe." I to je odličan razlog!

Postoji jedna od onih mudrosti na internetu – "niko bolje ne poznaje čoveka nego žena koja je prestala da ga voli", kažu da je to rekao Prever, mada nisam proverila…

Tačno tako! Prever? Sviđa mi se.

U ćaskanju pre nego što ste došli na intervju, što mi je prenela Ana Marković, prevoditeljka vaše knjige, pomenuli ste da ste se do četrdesete godine bavili velikim temama, a onda shvatili da tema po sebi nije toliko bitna, bitno je pisanje i opustili ste se.

Pre svega mislim da pisac ima potrebu da piše, a na osnovu te potrebe se rađa ono što treba. Čitalac koji poznaje književnost, kome nije potrebno puko ispunjavanje vremena, ume da prepozna prevaru. Bitna je neophodnost da se piše. Američka minimalistička književnost nas je naučila da možeš da pišeš i o kuhinji svoje babe i da to bude ono pravo. Svako od nas ko je čitao Rejmonda Karvera je shvatio – u početku smo bili šokirani, posle nekoliko stranica se pitali šta je kog đavola ovo "on je ustao, prošetao, otišao do kuhinje", sve dok nismo došli do pete stranice i shvatili da je književnost upravo to.