Petar Meseldžija (1965, Novi Sad) je izuzetna i pomalo paradoksalna figura stripskog pejsaža. S obzirom na celinu opusa, kratko se zadržao u stripu, a ostao uvek poštovan kao talentovani crtač, a potom i prerastao u crtačku figuru koju mnogi u regionu, a i u svetu, dižu na pijedestal velikog majstora figurativne ilustracije i narativnog slikarstva realističke fantasy stilizacije.

Odrastao je u Krčedinu kod dede i babe, a njegov ujak, strastveni čitalac stripova koji je ovu vrstu magičnog čitanja pretpostavio čitanju školskih udžbenika u kojima se mnogo manje prepoznavao, doveo ga je u inicijalnu vezu s medijem. Meseldžija započinje strip karijeru početkom osamdesetih radeći na karikaturalnom stripu (Krampi, po sopstvenim i scenarijima Dušana Dude Vukojeva za "Stripoteku"), da bi uskoro počeo da se pomera mali korak bliže ka realizmu (dve epizode Kreker Kida u listu "Neven"), a kratak strip Čuvar istine bio je odlazak u svet realističke stilizacije. Takav je bio i strip na četiri table bez reči Lov (scenario Duda Vukojev; strip je nastao 1987; objavljen u "Stripoteci" br. 908). Kratki stripovi sabrani su u knjizi Esmeralda i druge priče (Rosencrantz, 2012), a potom Krampi i Kreker Kid u zajedničkom albumu (Rosencrantz, 2014).

Godine 1991, kad i potpisnik ovih redova, Meseldžija odlazi da živi u Holandiju. Nakon što je završio strip Kanu, u potpunosti se posvećuje ilustraciji i slikarstvu, postepeno osvajajući veliki broj fanova koji verno prate svako njegovo objavljivanje i izložbe. Njegovi originali postaju sve traženiji i nalaze se po privatnim kolekcijama u Srbiji, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Švedskoj, Americi, Hong Kongu i Australiji.

Sve Meseldžijine publikacije, van pomenutih sabranih stripova, pripadaju vanstripskim medijima. Takve su knjige ilustracija Peter Enkorak, Kralj Artur i vitezovi okruglog stola, a među njima posebno se izdvaja Legenda o Baš Čeliku (Zmaj, 2008. godine u Srbiji, a u Americi pod naslovom The Legend of Steel Bashaw, Flesk Publications, 2010) za koju je napisao i tekst, inspirisan mitologijom i narodnim bajkama. Slovarica (Rosencrantz, 2014) je knjiga za decu po stihovima Dude Vukojeva, za njom dolazi Knjiga o džinovima (napisana na engleskom za Flesk Publications, preveo Goran Skrobonja, System Comics, 2015) i potom, kao veliki poštovalac srpske tradicionalne književnosti, stvara knjigu sa osam ilustrovanih pesama Marko Kraljević i zmaj (Čarobna knjiga, 2017).

Kanu je nastao početkom devedesetih, na predlog Ervina Rustremagića da Meseldžija krene sa serijalom, no projekt kasnije nikad nije dobio takve razmere. Sinopsis je uradio Serhio Aragones, početni scenario Bojan Kovačević, a Meseldžija je tokom kreativnog procesa uneo niz temeljnih promena. Završio ga je tek kada je već živeo u Holandiji. Beogradski System Comics ga upravo sada, dvadeset pet godina kasnije, objavljuje na radost Meseldžijinih fanova. Jer fama o ogromnoj crtačkoj veštini zasluženo se širila upravo zahvaljujući njegovim ilustratorskim knjigama.

Kanu ispreda arhetipsku priču o iskušenjima i herojstvu indijanskog dečaka otetog u vikinškom pohodu. Vikinzi su posećivali Ameriku i pre Kolumbovog otkrića i činili, naravno, ono što su inače činili, pljačkaške pohode. Već i tada, oružje i oklopljenost vikinga su superiorni nad indijanskim, što je Meseldžijin bolni memento kakva sudbina očekuje Indijance u budućnosti, sa kasnijim posetiocima. Priča je pre metafora osvete nego konkretna priča koja bi psihološki kontekstualizovala razvoj karaktera junaka. Njegovo odrastanje nema konkretne razvojne faze, nego se odvija gotovo mitski u skokovima, kao u filmu Ekskalibur. Dečak pobeđuje strah isprva iznutra. Bojeći se bogova i duhova vikinga, on utočište i ohrabrenje nalazi u unutrašnjem monologu s indijanskim bogovima i dušama svojih stradalih roditelja jer potpuno je sam, izuzev ove mitske povezanosti. On stalno vodi nemi dijalog sa zavetom svog oca koji oseća i hrani u sebi.

Ono čime Kanu pleni nije toliko njegov scenario koliko njegova vizuelna snaga. Zadržao bih se samo na jednom kratkom momentu u priči koji traje kao mala večnost. To je trenutak boli na licu oca vikinga koji je poginuo u pohodu i to upravo od ruke dečaka. Zatvorene oči nesrećnog oca jesu pripovedačko zaustavljanje u vremenu. Staze priče u tom poslednjem prizoru na trinaestoj tabli račvaju se u različitim egzistencijalnim pravcima. Oproštaj i usvajanje. Zašto ne, dečak bi mogao da mu zameni izgubljenog sina? Ili osveta, brutalna i kratka? Život za život, krv za krv. No, to je samo trenutak magnovenja, onoga što ispredamo kao čitalačke mogućnosti pre no što ćemo okrenuti stranicu. I, kada smo to učinili, staze pripovedačkih mogućnosti se zatvaraju, ostaje samo jedna. Ili možda dve? Da oca, izbezumljenog od bola, vikinški poglavar nije sprečio, preporučivši život koji će biti produžena patnja za dečaka, priča bi se ovde okončala dečakovom smrću. No, ne zaboravimo, ne postoji samo taj u suštini sadistički savet poglavara o produženoj agoniji, postoje i zahtevi strukture priče. Da se ovde okončala, bila bi štura, prekratka, nedovoljno motivisana završnica. Priča ima još da se razmahne.

U Kanuu su opčinjavajući prikazi prirode, snage prirodnih elemenata i žestine ljudske borbe koju današnjim očima sagledavamo kao plemensko nasilje i destrukciju. Sve razlike u tom svetu se rešavaju mačem i sekirom.

Pojedini prizori u Kanuu su takvi da bi na njima Meseldžiji mogli pozavideti vodeći svetski crtači. Nije, međutim, podjednako režijski jak niti dosledan. Ne uspeva uvek da u potpunosti stripski orkestrira svoje inače neverovatne crtačke moći. "Neujednačenosti" se javljaju pošto neki od prizora eksplodiraju od same snage, pa se prizori u njihovoj okolini učine statičnijim nego što jesu. Neki prizori su jednostavno crtački previše snažni da bi dozvolili sekvenci da preuzme premoć nad individualnim prizorom. Srešćemo i briljantne hermanovske prizore granja na četrnaestoj i petnaestoj tabli, pa onda opet tri table kasnije, hermanovski prizor dečakovog odlaska u noć u poslednjem kvadratu.

Koja je najlepša tabla? Potpisniku ovih redova nesumnjivo dvanaesta. Taj trijumf odnosa crnih i belih površina istinski opčinjava. Kjaroskuro uz bogato senčenje. Odlazak vikinškog broda u olujnu noć. Nezaboravno lice dečaka konfrontirano s licem vikinškog vođe i budućnošću koja obećava da će biti crna kao i sama noć.

Postoji raskršće između jezika stripičnosti i ilustratorskog jezika. U jednoj raspravi na Fejsbuku (ove rasprave postaju jednako legitimne baš kao i rasprave na forumima, naravno, pod uslovom da sadrže argumente koji su vredni pamćenja) zastupao sam stanovište da postoji velika razlika između stripskog idioma koji neguje Rajko Milošević Gera i onog fascinantnog, montažnog idioma koji je stvarao Serđo Topi, njegovih kolažnih tabli fascinantne lepote i grafizma. Gerin idiom je stripski par excellence. Za njega je najvažnija sekvenca, protok pripovedanja. On ne dozvoljava pojedinačnom prizoru da nadvlada. Ostavimo sad Topija po strani, vratimo se Meseldžiji. U intervjuu iz 2011. godine, objavljenom u knjizi Predraga Đurića Zlatno doba vojvođanskog stripa (Rosencrantz, 2016), Meseldžija kaže: "Nemam (više) potrebu da svoju priču pričam u stripu, odnosno u nizu slika, već samo u jednoj slici, bilo to u kombinaciji sa tekstom, ili bez njega."

Na drugom mestu Meseldžija kaže: "Dok sam se bavio stripom, govorili su mi da razmišljam kao ilustrator. Kada sam radio ilustraciju, tvrdili su da joj prilazim kao slikar, a za moje slikarstvo kažu da je prenarativno, ilustratorsko po karakteru. Nikako mi nije polazilo za rukom da u potpunosti budem deo oblasti kojom sam se bavio. S vremenom sam shvatio da mi ništa drugo ne preostaje nego da budem svoj, odnosno ono što jedino ima smisla da se bude." (Baš–Čelik mi je promenio život, intervju iz 2016. u "Novostima")

I Stiv Rud (Steve Rude), sjajni crtač stripa Nexus, i Petar Meseldžija pripadaju autorima s kojima sarađuje Flesk Pablikejšns (Flesk Publications) koji već četvrt veka predstavlja najbolje autore fantastične umetnosti. Obojica su se okušali u ilustraciji i stripu. Obojica su imali samosvest da prepoznaju snagu pravih, najboljih izbora u sebi. Stiv Rud je izabrao strip, Meseldžija svet ilustracije i slikarstva. Nijedan nije pogrešio u proceni gde je njegova najveća snaga. Meseldžija je osetio svoju najveću snagu i punoću izraza u pojedinačnom prizoru otelotvorenom slikarskom tehnikom.

Petar Meseldžija je artist’s artist, umetnik koga vole umetnici i van medija i žanrova u kojima sada deluje. Ostao je nepokolebljivo majstorski ilustrator koga strip crtači vole i duboko poštuju.