Sećanje – 40 godina posle smrti Leonida Šejke
"Tajna večera", 1968, ulje-akrilik na dasci
Na putu rđave beskonačnosti
Šejkin Poslednji zapis, napisan uoči same smrti: "Đubrište je za mene imalo značaj prolaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu (životnoj snazi), slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti: po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan; mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve."
Ako ono što je pre četrdeset godina ostavio Leonid Šejka kao zaostavštinu svojim slikarstvom i teorijskim tekstovima do dana današnjeg nije iskorišćeno kao inspiracija mlađim umetnicima i teoretičarima – to govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i izazovno delo ostalo je u tami iznad koje su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana van našeg prostora, podstaknuta pre svega tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek ih sputava strah i nepoverenje u sebe, u "rodnu melodiju", kako je govorio još jedan "zaboravljeni", Momčilo Nastasijević.
Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o "tradiciji budućnosti", tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali suština je u tome da evolucija ideja čovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije.
Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije suvišnosti, do nagomilavanja nepotrebnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u suštini Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad–Đubrište–Zamak, pa je u jednom svom zapisu to uporedio sa Danteovim Paklom–Čistilištem–Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Grad je čovekovo stanište – dakle Svet – u kome čovek, gubeći oslonac koji ga vezuje sa kosmičkom harmonijom stvara prostor nagomilavanja predmeta koji postaju neupotrebljivi i gube svoje osnovno značenje, da bi se tim gubitkom opovrgli u svoju suprotnost. Ta suprotnost i opiranje izvornom smislu i značenju stvara Đubrište. Jedini izlaz iz ove "rđave beskonačnosti" jeste vratiti poverenje u Svet, dakle u sebe, čime će čežnja ka Zamku ponovo vratiti smisao, povratiti zaboravljeni zavičaj u kome se odvija svrhovitost života.
ČEŽNJA: Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za onom izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom.
Kada se njegov slikarski put iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, shvatićemo potvrdu njegovih uverenja da je on u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: "1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i popartu. Znači, bio sam 4-5 godine ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih."
Šta naši umetnici i teoretičari umetnosti nisu za sve ove godine shvatili? Prvo, da je Šejka u odnosu na svoje vreme predosetio i shvatio lažnu nadu u teoriju progresa, da je to predstavio baveći se hepeningom (njegova takozvana "proglašavanja"), bavljenjem bodi-artom, lend-artom, letrizmom, enformelom pre njegove zvanične pojave kod nas, asamblažima, odslikavanjem objekata, instalacijama, slikarskim citatima kao nekom vrstom preteče postmodernizma… Ali svi ti načini izražavanja nisu bili puka umetnička igra ili dosetka, nego su bili u funkciji dokazivanja čovekovog otuđenja, postvarivanja i traženje puta da se izbavi iz "rđave beskonačnosti" savremenog sveta. U suštini, to je bio zaboravljeni ideal ranijih vremena (srednjeg veka i renesanse), ali se taj ideal danas pokazuje kao jedini put da čovek ne bi završio u malstremu i ponoru besmislenog progresa. Izopačenosti savremenog sveta u vidu nerazumnog razvoja tehnologije i "uspona beznačajnosti" nagoveštavaju neki oblik savremenog ludizma koji bi bio prvi korak ka pronalaženju izgubljene nade i vere u smisao istorije i kreacije. O tome nedvosmisleno svedoči Šejkin Posledenji zapis, napisan uoči same smrti: "Đubrište je za mene imalo značaj prolaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu (životnoj snazi), slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti: po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan; mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve."
PIPCI ĐUBRIŠTA: U katalogu za Šejkinu izložbu Đubrište, organizovanu 1993. godine u Kulturnom centru Beograda (koja je bila jedna od najposećenijih izložbi poslednjih decenija kod nas), napisao sam da kultura koja u svojim stvaraocima nije prepoznala Fausta, koja ga nije proslavila, ta kultura ne zna ni za uzvišene čarolije imaginacije, ni za iskušenja ljudske duše. Mi živimo u vremenu u kojem je jedino Čovek-Faust kadar da shvati protivrečnosti, mimikrije i opsene, ali i istine, vrline i darove. Zbog toga je malo onih koji su spremni da prihvate faustovski prevrat. A to nije život između, nego ispod ili iznad, ispod ili iznad meteža naših dana i naših noći. Šejka se obukao u Fausta u nadi da će samome sebi objasniti Svet. A mi, nedorasli takvoj vrlini, mi smo posmatrači i žrtve te iscrpljujuće ljudske kolebljivosti. Kažem kolebljivosti, jer kolebljivost, nesigurnost i sumnja nisu nikada bili toliko kao danas naše jedino nadanje u Praznini: sedimo među svim i svačim, među neupotrebljivim obiljem – ali sami. Ta samoća nije ništa drugo nego odbačenost, razdvojenost i isključenost iz kosmičkog plana. Mi smo otpadnici (ili otpaci), jer je doba u kome živimo obeleženo Đubrištem. Đubrište je ušlo u umetnost, u okeane, u glave, u tela, u ideje, u javni život i u sveta mesta; na Đubrištu se jede i sanja, na njemu se osnivaju kule i gradovi; to je mesto na kome se zaustavljaju putnici iz pustinje-daljine. Đubrište je planetarna oaza u kojoj se rađa, živi i umire. Pipci Đubrišta dodiruju obzorja kao ruke bogova i anđela u pričama o sreći. Haos i krici, sulude ideje i vladavina masa, novac i komformizam, bol, košmar i splin, mržnja i egoizam, laž i smrt – znaci su našeg vremena. "Više volim da brljnem u obilje i vrednost vašeg kontejnera nego u vaš vrednosni sistem", kaže mi jedan klošar, prorok našeg doba.
Naš svet se pretvara u borhesovsku planetu Tlon na kojoj je proglašena vladavina predmeta, koji u svom bezbrojnostrukom postojanju prelaze u potpunu iscrpljenost smisla. Shvativši, dakle, svet kao entropiju, Šejka je to prikazao multiplikacijama, koje nisu umnožavanje Božijih darova, nego ljudskog rada. Proizvodi ljudskog rada bačeni su u opustelost značenja i primene. Ispunila se želja Satanina: "da svaka stvar bude na svom poslednjem mestu, prekrivena poslednjom prašinom".
Jedan zapis Leonida Šejke
Sazvežđe malih predmeta
Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila".
Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam.
Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista.
Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju.
Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.
