Kultura

Film – Capital in the Twenty-First Century

foto: promo

Nade gotovo da nema, ali borba (nam) je neizbežna

Snimljen po znamenitoj knjizi Tome Piketija, Kapital u 21. veku je vrlo dobar i sasvim uspeo i rečit izdanak savremenog informativno-problemsko-polemičkog dokumentarnog filma

Nedavno je u opsežnoj i ozbiljnoj anketi pesma West End Girls nepogrešivog dvojca Pet Shop Boys, i sama poprilično bogata ekonomsko-ideološkim finesama u tekstu, proglašena najboljom pesmom svih vremena od onih koje su dospele na prvo mesto zvanične britanske liste najprodavanijih singlova; a njihova numera To Step Aside donosi i ove zlokobne rime (ovde u prevodu na srpski jezik): "Gledam sa prozora na trg, u radnike koji se i dalje strpljivo tiskaju u redovima, čekaju da snage tržišta obezbede ono što je do sada istorija osporavala – nekakvu drugačiju sudbinu od dugotrajanog rada i neprekidnog čekanja."

Nešto u dobroj meri (barem u okvirnoj i asocijativnoj ravni) zatičemo u dokumentarnom filmu Kapital u 21. veku reditelja Džastina Pembertona, urađenom u francusko-novozelandskoj koprodukciji; kako se i da naslutiti, u pitanju je ekranizacija naširoko poznate studije Tome Piketija, koji je ovde prisutan u više svojstava – kao učesnik, scenarista, savetnik. To delo je prisutno i u našoj knjižarskoj ponudi (prevela Kristina Bojanović, objavila Akademska knjiga), te je vrlo moguće da dobar deo ovdašnje javnosti zna o čemu je tu reč. Pojednostavljeno govoreći, radi se o preglednom prikazu razvoja pojma i fenomena kapitala i kapitalizma, sa fokusom na evoluciju i kriva srastanja tog koncepta u dvadesetak godina ovog veka i novog milenijuma. Naravno, prateći uzročno-posledičnu nit zdravorazumske osnovne logike, ovo sada je teško objašnjivo bez preciznog pojašnjenja onog pređašnjeg i zapravo u neku ruku i dalje implicitno prisutnog.

Nasuprot Piketijevoj knjizi, koja jeste poslastica po meri dobrano upućenih u ekonomske teorije i istoriju ekonomije, sam film razbija te ipak stroge i kruće akademske okvire i sa puno rezona priču iznosi na komunikativniji i lagodniji način, primeren očiglednoj istini da je film (pa čak i dokumentarni) i dalje najpitkiji od svih vidova umetnosti i kreativno ambicioznijih sfera popularne kulture. Imajući to u vidu, može se ustvrditi da nije neophodna prethodna verziranost po pitanju Piketijevih stavova, uverenja, učenja i zaključaka. A očiglednih istina, pak, u 105 minuta trajanja ovog vrlo dobrog i iznimno zanimljivog dokumentarnog ostvarenja ima u izobilju; između ostalog, ovaj film nas podseća da nasleđe čini dobar deo srži koncepta kapitala, čak i današnjim uzusima mereno, da su ekonomska i društvena nejednakost (kao, kanda, sijamske bliznakinje) stalne pratilje društvenog razvoja kroz istoriju i kroz epohe, da je pojam srednje klase star tek stotinu i kusur godina, te da je pre Prvog svetskog rata određivao one tek nešto manje siromašne, a da, kako nas, uostalom, i uče najopštije, polazne definicije tog pojma, resursi jesu ograničeni i da se čitava ekonomija odvija na tački trenja te istine i odnosa društvenih i ekonomskih snaga u datom trenutku… Tu je i podsećanje da je Ruzveltov New Deal, usled panike zbog narastajućeg gneva među onim, nazovimo ih tako, ekonomski tenzičnima, sadržao i neke od prepoznatljivih zahteva boraca iz redova potlačenog proletarijata, te silno interesantne brojke koje ukazuju da je prosečan prihod u Kini, sada zapravo vodećoj kapitalističkoj državi (doduše, reč je o striktno dirigovanom državnom kapitalizmu) sveta, u odnosu na pre 40-50 godina porastao za 800 odsto (a u slučaju najimućnijih i 2000 i više odsto), kao i sijaset drugih lako uočljivih protivrečnosti unutar kapitalizma ili pošasti prvobitne akumulacije kapitala (recimo, to što je većina mladih u zapadnom svetu danas vidno siromašnija od svojih roditelja u tim godinama).

Film je znalački koncipiran, te se Piketijeve ključne tvrdnje refrenski ponavljaju većim delom filma, kao, recimo, u slučaju iznošenja stavova o više vekova dugom pogubnom uticaju nasledstva unutar klasa ekonomski nedodirljivih. Ali, s druge strane, kako se film mahom obraća zapadnjačkoj publici i javnosti (naprednijoj, ali i dalje delimično sputanoj društvenim uslovljavanjima, inhibiranim ideološkim instinktima i prenetim svetonazorima), očigledno se odustalo od drastičnijeg pominjanja Marksa i njegovih opservacija na tu temu. A u Piketijevoj knjizi, između ostalog, mogu se naći i sledeći redovi: "Otuda Marksovo predviđanje apokaliptičnog kapitalizma: ili će se stopa prinosa kapitala stalno smanjivati (čime će se uništiti pokretač akumulacije i dovesti do nasilnih sukoba među kapitalistima) ili će se udeo kapitala u nacionalnom dohotku beskonačno povećavati (što pre ili kasnije dovodi do ujedinjenja radnika i pobune). U svakom slučaju, nijedna stabilna društveno-ekonomska ili politička ravnoteža nije moguća." Tu se može postaviti pitanje na koje je odgovore na ovom uzorku samo moguće naslućivati ili na tom putu posezati za spekulacijama – kome je ovaj film prevashodno namenjen, Piketijevim poštovaocima, iskrenim levičarima, sanjarima, revolucionarima, mlađim učenjacima, nekoj opštoj publici…?

Na putu ka tom ionako gotovo uvek eluzivnom gledateljstvu, film Kapital u 21. veku, sa očekivano nadahnutim učesnicima/sagovornicima, od kojih neki, sudeći po lakoći i uverljivosti nastupa pred kamerama, očito imaju podosta medijskog iskustva, u svrhu ilustracija i idejno-vizuelnog potcrtavanja onog izrečenog u kameru ili mikrofon, obilato se služi baštinom starije i recentnije popularne kulture. To je sasvim očekivani zahvat, imajući u vidu da popularna kultura ima tu moć, ali i da od samih početaka i balansira na toj razmeđi emancipatorskih potencijala i proste činjenice da je i sama proizvod, smokvin list, a katkad i jatak i štaka i najokorelijeg kapitalizma. Kada je već o tome reč, posebno je intrigantan onaj delić ovog veštog pačvork-filma koji nas podseća da je film Vol Strit majstora Olivera Stouna, očigledno nastao kao oštra i nedvosmislena kritika japijevske ere, zapravo brzo postao ikonično mezimče baš u njemu prozvanih, onih koji su u uzviku "Pohlepa je dobra!" Gordona Geka pronašli moćnu mantru u samo tri kratke reči. Narečena popkulturna oblanda svakako ovu detaljističku i preglednu priču čini dodatno pitkom i podatnom za širu publiku, a i služi svrsi – da se na ekonomičan način predoči barem delić svega onoga što se uz znatno više informacija, argumenata i pojašnjenja nalazi među koricama tog Piketijevog dela.

Kapital u 21. veku je vrlo dobar i sasvim uspeo i rečit izdanak savremenog informativno-problemsko-polemičkog dokumentarnog filma savremenog, pitkog i efektnog kova, ali, sva je prilika da slabo šta može da suštinski promeni po pitanju sveopšte muke na koju tako jasno i poletno ukazuje. Ipak, na putu ka boljem i pravičnijem svetu borba je nužna stavka, baš kao što je san neizostavan kao stanica za predah. Sve i kada reči Tome Piketija (u samoj završnici) da bi jedno od rešenja moglo biti pravednije oporezivanje kapitala zazvuče kao sasvim razumljiva utopistička zabluda.

Iz istog broja

Roman

Vitalni organi

Ivan Milenković

Književna teorija

Videti naprsline izraza

Aleksandar Ostojić

Četrdeset godina Električnog orgazma

I dalje lete, sanjaju i dišu

Nenad Rizvanović

Pozorište, možda

Sedam lica gleda u tri pisca

Teofil Pančić

Festival poezije u Setu

Izgubljeni raj starog sveta

Marjan Čakarević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu