Za proučavaoce književnosti Danila Kiša i njegovog života, pisma sakupljena u ovoj obimnoj knjizi (630 stranica) bogat su i dragocen književno-istorijski materijal. Pažljiv će istraživač, tehnikom sličnoj tehnici arheoloških istraživanja, da sakuplja fragmente koje će, potom, uklapati u veliku slagalicu, da iz njih rekonstruiše delove Kišovog života, ili će, njima zahvaljujući, Kišovu književnost osvetliti na drugačiji način. S druge strane, onima koji još nisu pošli kroz Kišova dela, ili koji o njemu ne znaju puno, ova knjiga neće previše značiti, jer – da ostanemo pri poređenju s arheologijom – kao što neuvežbano oko u gomili kamenja neće prepoznati antičke ostatke, tako ni oko nesviklo na Kiša neće moći da se snađe u hrpi pisama i da odredi nosivost obilja informacija i motiva, uprkos instruktivnim fusnotama kojima su priređivačica i urednici opremili izdanje. Sva ova pisma koja Kišu pišu prijatelji, izdavači, prevodioci, poznanici, čitaoci, saradnici – a njih je mnogo više nego samih Kišovih pisama – jesu mali ili malo veći čvorovi na kojima se ukrštaju niti mreže što ju je, čitavog života, pleo i rasplitao (kako bi je bi je opet saplitao i rasplitao), pauk Danilo Kiš, pa kada dotaknete bilo koje mesto zatrese se čitava mreža. Zbog toga je ova knjiga namenjena pre svega onima koji vole i poznaju Danila Kiša. Ovde namerno ne stoji korektnija formulacija: “delo Danila Kiša”. Jer Danilo Kiš ne samo da je veliki pisac, nego je čovek koji je od svog života načinio umetničko delo. To, naravno, nipošto ne znači da se Kiš i njegovo delo ne mogu razdvajati – naprotiv, oni se moraju razdvajati – ali ove i ovakve knjige, koliko god pomagale da se stvari sagledaju jasnije i čistije, služe i tome da se granice između pisca i njegovog dela, makar koliko, istanje, izbrišu, prekorače, smešaju… Ova pisma su, zbog toga, nastavak književnosti drugim sredstvima. Uostalom, život Danila Kiša, čak i u najtežim trenucima, kao da nije drugo do niz književnih detalja, niska motiva u kojima se kriju čitavi romani, kao kada piscu, već jako načetom bolešću, posle terevenke u Dubrovniku i, kako kaže u jednom pismu, u pokušaju da nadglasa loše sviranje, otkaže glasna žica. Ta epizoda se u ovoj knjizi pominje barem tri puta, zajedno s preokretima koji slede (a preokreti su duša dobre književnosti). Dakle, ova knjiga-dokument, ova knjiga čija se dokumentarnost, zahvaljujući upravo alhemiji Danila Kiša, transsupstancijalizuje u književnost, pre svega je sačinjena za one koji će je čitati onako kako su čitali Baštu, pepeo, potom Grobnicu, potom Čas anatomije, potom Slavno je za otadžbinu mreti i Varijacije na srednjoevropske teme i Kraljevstvo i izgnanstvo Marije Čudine, dakle očarano, zagrcnuto, strasno, gladno, angažovano… Ali kako to raditi ako od ukupnog broja pisama na Kišova pisma odlazi možda tek trećina, a da stvar bude gora u knjigu su uključene i prepiske s izdavačima (recimo), što znači da imamo gomilu poslovnih pisama sa sve profanim momentima poput pravnih stvari, visina honorara, dogovora o koricama, preganjanja oko (naizgled) sitnica, što naizgled spada u repertoar pukih i za čitaoca nevažnih detalja? Najzad, sam Kiš – i to je već legendarna stvar – nije voleo da piše pisma, oblivao ga je, kako kaže u jednom pismu Pekiću, znoj kada bi samo i pomislio na pismo, stalno se izvinjavao što neredovno odgovara, neretko je slao razglednice (jer nije morao puno da piše) ili bi, na brzinu, samo nabacio nekoliko redova. Upravo će ga Pekić, koji je uživao u pisanju pisama i koji je, znamo, bio blizak Kišov prijatelj, u jednom pismu nazvati lenjim skotom, što je ovaj skrušeno prihvatio (razume se, quod licet Iovi…). Ipak, ako je verovati potpisniku ovih redova koji nije preskočio nijedan jedini red, knjiga se, kako se to kaže, guta.

PO–ETIKA “APLICIRANJA”

Priređivačica i urednici potrudili su se da izdvoje tematske celine, te knjiga počinje otvorenim i zvaničnim Kišovim pismima, potom mladalačkim pismima, prepiskom s prijateljima, izdavačima, prevodiocima, sve do brižljivo priređenog nacrta za odbranu na sudu, a po tužbi grupe besramnih likova koji su, posle izlaska Grobnice za Borisa Davidoviča, pokrenuli hajku na Kiša (i, za one koji to ne znaju, dobili po njušci). U osnovi, međutim, sve to se uliva u isti tok, i radoznali bi čitalac, zapravo, bio na velikom gubitku ukoliko prepisku ne bi čitao redom, tim pre što su pisma, uprkos razumljivim vremenskim skokovima, poslagana, koliko je god to bilo moguće, hronološki.

Već na samom početku, u tri zvanična pisma kojima Kiš aplicira za stan, poznavalac će njegovog dela prepoznati, sažetu u neočekivanom materijalu, u najsuvoparnijem zamislivom (birokratskom) žanru, svu njegovu po-etiku, sve ono što Kiš već jeste i što će tek postati. Godina je 1966, Kišu je tridesetak godina, sveže je oženjen, para, naravno, nema, a ni socijalistički sistem nije mu po volji. No, jedini način da se u tom sistemu, ako već para nemaš niti možeš da ih zaradiš, dođe do stana, jeste da se stan traži od onih koje najdublje prezireš. Iz tog prvog pisma, dakle, u kojem se Kiš obraća moćnom čoveku nomenklature, izbija najdublja nelagoda, a svojim elegantnim stilom (eto poetike) pisac nastoji, s jedne strane, da tu nelagodu nekako zatrpa, ali i da ostane, koliko je god to moguće, čist i pred samim sobom (a eto i etike). Zato on objašnjava, pravi digresije, dovija se, izvodi logičke finese, te je pismo, za njegove kapacitete, neobično dugo. Stan je dobio. Petnaest godina kasnije, posle razvoda, Kiš opet ostaje bez ičeg, pa se ponovo obraća nadležnima, ali njegovo pismo je ovoga puta ne samo duplo kraće, nego je svedeno na goli kostur podataka, a nelagoda je, iako prisutna, sklonjena po strani. Za tih petnaest godina Kiš je proživeo više nego što ljudi prožive za tri života i to se, na više ravni, vidi u tom suvom pismu. Stan nije dobio. Nije dobio ni odgovor na molbu. Godine 1985. Kiš će i treći put zatražiti stan, ali ovoga puta pismom dugim dvadesetak redova, koje počinje sledećim rečima: “Imam pedeset godina. Po zanimanju sam profesionalni književnik.” Potom sledi kraći spisak podataka. I to je sve. Stan je dobio. No, kada se ova tri pisma čitaju za redom o Kišu se stiče tako precizan utisak, ocrtava se tako precizna slika čoveka Danila Kiša, da je za pronicljivog čitaoca to i više nego dovoljno.

U kojoj meri je ova knjiga korisna i važna, svedoči i pismo Borislava Pekića iz novembra 1982. godine. Do sada imamo obiman i vredan epistolarni materijal o toj velikoj generaciji pisaca među kojima su Kiš, Kovač, Pekić, Dragoslav Mihailović, Filip David, ali se stalno iznova pojavljuju dokumenta, ili pisma, koja razjašnjavaju neka tamna, ili mutna mesta. U poslednjoj knjizi Mirka Kovača Vrijeme koje se udaljava nalazi se romansirana epizoda u kojoj se Kiš i Kovač, dakle ljudi bliski koliko i braća koja se vole, nalaze na korak od neprijateljstva. Kovač ne piše šta je povod Kišovoj ljutnji. Ne piše to ni Pekić, ali će tu epizodu u svome pismu Kišu nazvati “nesporazum s Mirkom”. Implicitno, međutim, vidimo iz Pekićevog pisma u kojoj meri je sve to uzdrmalo Kiša, ali shvatamo i da se Pekić, u jednom trenutku, našao zahvaćen Kišovim olujnim temperamentom. Jedna od posledica je i dragoceno Pekićevo pismo.

BRITKO I OČAJNIČKO

Od prepiske s pesnikinjom Marijom Čudinom kida se čoveku srce. Epizoda s Dragoslavom Mihailovićem koji je stao na Kišovu stranu u vreme hajke posle Grobnice, ali je to uradio trapavo, beskonačno je dragocen dokument, premda – skrenimo pažnju priređivačici i urednicima – šteta je što ta tri pisma nisu prenesena onako kako ih je svojevremeno objavio sam Mihailović, dakle s jasno vidljivim Kišovim intervencijama. Prepiska pak s Višnjom Špiljak, koja deo doktorata posvećuje Kišu i koja mu se i obraća da bi s piscem razjasnila neke stvari, svojevrsni je vrh (i vrhunac) ove knjige. Sve i da je knjiga mnogo manje zanimljiva nego što jeste, samo bi ova prepiska bila dovoljna da opravda napor priređivačice i urednika. Višnja Špiljak je osetljiva, pametna, obrazovana, duhovita i, nipošto ne na poslednjem mestu, pismena žena. Te 1981. godine kada se u Zagrebu susreću Dear Višnja i Monsieur Kiš – kako se, uz uzajamno poštovanje, jedno drugome obraćaju u prepisci – Kiš je već slavan i izvesno je da mora da napravi izvesnu selekciju korespondenata, ali svojom inteligencijom i duhovitošću, sasvim je izvesno, Višnja uspeva da svrati pažnju na sebe. Najpre Višnja postavlja čista književno-teorijska pitanja, ali radi to tako da joj Kiš odgovara kratkim, ali složenim pismima, računajući na njenu inteligenciju. Kako vreme prolazi Višnja se opušta i daje na volju svojoj duhovitosti i lepim rečenicama, što Kiš odlično oseća i počinje da joj odgovara istom merom. Beskrajno je zadovoljstvo čitati njihova pisma, a posebna je poslastica kada je, ponešto odveć opuštena Višnja, pomislila da je Kiš pokušava otkačiti. Kišov je odgovor toliko kišovski, toliko duhovit, bridak i, u osnovi, lep, da se, ponovićemo, samo zbog ove prepiske isplati imati knjigu.

Prepiska s Drenkom Vilen, urednicom u njujorškoj izdavačkoj kući HBJ (u kojoj je, pomenimo, objavljivala i Hana Arent), verovatno najduža u ovom izdanju, riznica je motiva, podataka, Kišovih strasti i pažljivosti, jezičkih bravura, kao i duga prepiska sa švedskom prevoditeljkom Barbarom Lonkvist.

Pomenimo na kraju, u polemičke svrhe, jednu problematičnu (što ne znači i netačnu) fusnotu priređivačice (ili uredništva). Novembra 1976. godine, samo koji dan pre nego što će se u javnosti povesti hajka na Danila Kiša, Kiš piše Krleži jedno dugo i prilično očajničko pismo. Neka nam je dopušteno reći da od svih Kišovih pisama ovo najmanje liči na njega. Neka nam je, takođe, dopušteno reći da je to, sva je prilika, osetio i Krleža, te je Kišu odgovorio na način koji Kiš, po svemu sudeći, nije očekivao. Priređivačica (ili uredništvo) u fusnoti 386 kaže da je Krležino pismo hladno i ljutito. Nećemo se složiti s tom tvrdnjom. Pisamce je samo krležijanski britko. Zbog toga je i nastavak fusnote, u kojem se pretpostavlja da je Krleža povređen Kišovom spisateljskom hrabrošću, takođe problematičan. Razume se, ova kritička nota nevažna je kap u moru ove divne i neobično važne knjige.