"Ovo nije moje prvo pozorišno iskustvo. Dok sam živeo u svom gradu u Siriji želeo sam da postanem glumac, međutim, onda je izbio rat", kaže Aras Majdidin. Uzbuđeno nastavlja: "Čudno je da sam ovde uspeo nešto da postignem. Ako ništa drugo, podelili smo svoje priče sa publikom i time pokazali mali, ali značajan deo onoga što se dešava u Siriji."

Aras Majdidin ima dvanaest godina. Trenutno živi u beogradskom prihvatnom centru u Krnjači, i tog 24. marta kad je u Centru za kulturnu dekontaminaciju igrao u predstavi Transfiguracije, živeo je svoj san da postane glumac. Osim njega, u predstavi je još tridesetak mladih iz sedam zemalja – između ostalih Srbije, Sirije, Irana, Avganistana. Predstava je rezultat radionice Kulturna lica Balkana – nepoznate priče, tokom koje je proteklih nekoliko dana Beograd zaista video neka nova lica Balkana. Među njima je i gostujući reditelj iz Bejruta Žunaid Sariedin, koji po svetu radi sa ljudima koji nigde ne pripadaju jer ih društvo odbacuje. Ovog puta Žunaid Sariedin je radio sa migrantima iz prihvatilišta u Krnjači i nekolicinom njih koji žive kod autobuske stanice, ali i Srbima koji su se prijavili na radionicu. Autorka i inicijatorka projekta je Lola Joksimović iz CZKD-a, koja za ovu radionicu kaže da nije projekat, već život kako ga oni zamišljaju. Predstavu su uspeli da naprave za nekoliko dana.

Reditelj Žunaid Sariedin objašnjava da pozorište uspešnije od političara sagledava probleme migranata, jer se ono bavi ljudima. Političari izbegavaju detalje pošto oni čine problem kompleksnijim. Politika stigmatizuje ljude kroz pojednostavljivanja i stereotipe. Pošto ovi ljudi nigde ne pripadaju, objašnjava reditelj, njihovi identiteti su ranjivi. "Kada se zbog događaja u zajednici i određenom kulturnom kontekstu desi promena u nečijoj ličnost, posledice tih promena su prihvatanje u zajednicu ili odbijanje od nje. To su transfiguracije. Za izbeglice su ti događaji bili rat, a potom migracije, a posledica je da ne mogu da se integrišu u bilo koju zajednicu. Isti princip važi za sva marginalizovana društva i pojedince."

Nije slučajno što su se Transfiguracije odigrale u Srbiji. Čak i datum izvođenja, 24. mart, na koji se Srbija seća NATO bombardovanja, uklopio se u priče iz predstave. "I Srbija je devedesetih prošla kroz rat, kao što je i cela Evropa imala svoje ratove. Takvi sukobi postoje svuda i u toku radionice bilo je bitno govoriti o tome i pokazati migrantima da ne dolaze u raj. I ljudi ovde imaju svoju istoriju, svoje priče i svoj bol", kaže reditelj Žunaid. Pokretom i pesmom predstava pripoveda istoriju sukoba koji su se desili na ovim, ali i svim prostorima sa kojih učesnici dolaze. Predstavu mestimično prekida plač bebe jednog od učesnika, jer je cela porodica došla da gleda njegov nastup. Majka i njene prijateljice sa osmehom je smiruju. Inače, u publici je bilo najviše prijatelja, rodbine i porodica učesnika predstave.

Mali Aras u predstavi priča da je imao dobar život u Siriji – išao je u privatnu školu i bio jako posvećen učenju. Kad je izbio rat, morao je da pobegne sa majkom i braćom i sestrama. Međutim, sada kaže da ga škola više ne zanima. "Hteo bih samo da se ponovo nađem sa svojim ocem." "Već sam šest meseci u Srbiji i nisam radio ništa, samo jeo i ponekad se igrao sa ostalim momcima, ali ništa bitno. Za mene je ova predstava veoma važna jer me je pokrenula ne samo fizički, već i iznutra."

Reditelj objašnjava da su u radionicama koristili tehniku drama-terapije: "Potom smo od toga napravili priče." Nadeem Nori, jedan od učesnika iz Avganistana, koji govori osam jezika i prevodi za celu grupu, navodi primer da su dobili zadatak da izraze svoj strah, tugu i sve što im se događalo otkad su u Evropi. "Na prvi pogled vežba je izgledala previše jednostavno, ali tek kada smo počeli da osećamo jedni druge, dobila je smisao. Od tih rečenica o strahu i tugi, i kratkih priča koje su se desile nekima od nas, sastavili smo predstavu."

Neke priče u predstavi su istinite, neke ne. Rajan Altraš, dvadesetčetvorogodišnjak iz Damaska, vidno uzbuđen, jedva uspeva da ispriča svoju priču: "Radili smo u pekari i pravili hleb. Vlasnik pekare je poslao nekoliko radnika, uključujući i mog brata, da raznesu hleb po ugroženim područjima. Moj brat je išao u izvidnicu da proveri da li je bezbedno i upucao ga je snajperista. Ostali su ga pratili i takođe bili upucani." Mali Aras kasnije komentariše da je bilo vrlo važno što su dobili scenu na kojoj su mogli da ispričaju detalje o svom životu "koji se ne mogu čuti na vestima – kao u epizodi o hlebu. I vi onda shvatite da čak i ljudi koji pokušavaju da pomognu drugima bivaju ubijeni."

Aleksandar Obradović iz Beograda, učesnik radionice, objašnjava da upravo ovakvi projekti podstiču integraciju. "Sirijci i Avganistanci prihvataju nas, a mi prihvatamo njih. To je dvosmerna integracija. Jer sve drugo bi bila asimilacija. Meni je drago da su moji prijatelji iz Avganistana i Sirije osetili Beograd kao svoj grad gde oni nastupaju, i gde dolaze njihovi prijatelj i rodbina da ih gledaju." Reditelj Žunaid dodaje da "na sceni trideset ljudi govori osam jezika, veruju u petnaest bogova. Neki od njih dolaze iz malih sela, neki iz velikih gradova, iz bogatih ili siromašnih porodica. Oni su potpuno različiti, a stvorili su nešto zajedničko."

Na kraju performansa pušten je snimak koncerta Nine Simon iz 1976. godine kad je Feelings, pesmu o nastojanju da se zaborave osećanja, prekinula rečima: "Ne pristajem na okolnosti koje proizvode potrebu da se napiše pesma poput ove". Reditelj Žunaid kaže da i on poput Nine Simon krivi okolnosti koje stvaraju nasilje. "Umesto što se svet bori protiv pojave migranata, borite se protiv okolnosti koje stvaraju migrante. Oni nisu ovde zato što vole da spavaju po železničkim i autobuskim stanicama i kampovima koji nalikuju na zatvore. Ne. Oni su ovde jer tamo odakle su došli gotovo je nemoguće ostati. I žele da nađu život."